Azerbejdžan, foto: Konstantin Novaković

Azerbejdžan, foto: Konstantin Novaković

Rađa li se srpski NEP? Ne kao ona čuvena Lenjinova Nova ekonomska politika, naravno, nego kao Nova energetska politika. Podalje od pažnje šire javnosti zaokupljene predstojećim izborima prolaze vesti o sve izvesnijoj izgradnji gasovoda između Srbije i Bugarske. Na to je tekstom u Novom magazinu pažnju skrenuo Milan Simurdić. U stvari, kako piše Simurdić, pogodniji je termin „interkonektor“, jer je reč o cevovodu koji omogućava protok gasa u oba smera, što recimo sa nama najdražim Južnim tokom nije bio slučaj. Tu je gas išao samo u jednom smeru, iz Rusije ka „ostatku Evrope“.

No, od toga je, ekonomski ali i politički, mnogo važnija činjenica da taj gas neće biti ruski nego – azerbejdžanski. Reč je naime o gasu koji bi se tzv. Južnim koridorom (koji još nije sasvim definisan, a čija je najpoznatija varijanta TAP – Trans Adriatic pipeline) iz Kaspijskog regiona, preko Turske, Grčke i Albanije transportovao do južne Italije. Postoje dobri izgledi da čitav cevovod, dug oko 100 kilometara, vredan 80 miliona evra, piše takođe Simurdić, finansira Evropska unija koja je za to već odobrila 50 miliona (i to kao donaciju, ne pozajmicu).

Uz novu srpsko-bugarsku vezu ide još jedna „osvežavajuća“ okolnost. Projekat je naime dobio izričitu podršku ministra energetike Aleksandra Antića. To je neobično, pre svega zbog činjenice da njegova partija SPS važi za jako uporište ruskih interesa (naročito preko svog dugogodišnjeg, još iz „Slobinih vremena“ visokog funkcionera i svojevremeno ministra energetike Petra Škundrića) u srpskoj energetici. A, neki tvrde, i šire.

„Srbija je imala diskutabilnu odluku da svoju energetsku stabilnost oko gasa definiše jednim projektom i ja nemam problem da to kažem. U budućnosti ne sme više biti zaljubljivanja u jedan projekat, a ostalima nalaziti mane… Naš posao je da izgradimo nove interkonekcije sa Bugarskom i Rumunijom, da ‘ispratimo’ Grčku, jer je u interesu naše dece da to napravimo“, rekao je, neuobičajeno otvoreno, ministar Antić.

Da to nije „sasvim obična“ izjava i da će „porođajne muke“ nove srpske energetske strategije biti poprilične pokazuje međutim slučaj, a čiji bi drugi nego Srbijagasa i njegovog direktora Dušana Bajatovića. Novine su ovih dana (kad kažem novine mislim, ma šta ko o tome mislio, na Blic) objavile polupoverljivu vest da je Agencija za energetiku Republike Srbije (AERS) odbila da izda licencu za rad preduzeću Transportgas. Radi se naime o tome da Srbijagas, u skladu sa direktivom Evropske energetske zajednice mora da se podeli na dve odvojene firme, jednu za transport, a drugu za distribuciju gasa.

To je nešto slično onome što se dešava u elektroprivredi, to jest EPS-u, kao i svim drugim infrastruktrunim delatnostima – s jedne strane da bi se povećala transparetnost poslovanja, a s druge da bi se ukinuo monopol i obezbedila konkurencija. Rok za taj posao – što je obaveza koju „po definiciji“ preuzima Ministarstvo energetike – bio je kraj prošle godine. AERS je, međutim, zaključila da je izdvajanje Transportgasa obavljeno samo na papiru, to jest da „nisu stvoreni ni finansijski ni organizacioni ni kadrovski standardi za samostalno poslovanje nove kompanije“. Skandal je sprečila Vlada Srbije koja je tzv. „zaključkom“ ipak izdala potrebnu dozvolu.

Nema sumnje – samo privremeno, jer taj manevar neće moći da prođe nezapaženo. Kao što uostalom i nije; štaviše, čini se da je baš nekom iz vlade i bilo stalo da čitava priča dospe u javnost. Možda nekome ona ne izgleda ubedljivo, ni značajno. Ali ne sme se izgubiti iz vida da se u energetici ništa ne dešava slučajno i da od teških bitaka koje se biju iza scene tek eho stiže do javnosti. Energetsko odvajanje Srbije od Rusije izaziva dve vrste posledice. Najpre, ugrožava materijalne interese jednog broja uticajnih ljudi. Recimo onih koji imaju koristi od činjenice da od svih evropskih zemalja jedino Srbija gas od Rusije kupuje preko posredničke firme, već ozloglašenog Jugorosgasa. Drugo i važnije, izgradnjom interkonektora sa Bugarskom (kojim bi gas trebalo da poteče već 2019/20) bio bi prekinut najmoćniji kanal ruskog uticaja na Srbiju. Sa svim „sekundarnim“ posledicama na njeno dalje „geostrateško“ i „geopolitičko“ opredeljivanje.

Peščanik.net, 01.02.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)