Pao mi je kamen sa srca kad sam čuo da će travel addict – tako sam ministra Jeremića uporno nazivao rizikujući da mu postanem antipatičan i dosadan; jednom sam ga samo, u slavu raznovrsnosti, nazvao Zemljinim satelitom – dobiti posao u Ujedinjenim nacijama. Sad će da se skrasi u Njujorku, Srbija će na avionskim kartama, kerozinu, dnevnicama, na poklonima koje je u naše ime nadam se nosio svojim domaćinima uštedeti brat bratu sedam i po miliona dolara… Kad! Srbija će potrošiti sedam i po miliona dolara na Jeremićevu kiriju, hranu, higijenu i saradnike koje još nije sve ni sortirao, a koji će poticati i iz drugih, naravno prijateljskih država – mi ćemo i njima prijateljski platiti što pomažu našem trenutno najvećem sinu i što ne priznaju Kosovo!

Pa zar Ujedinjene nacije ne daju platu, markice i topli obrok svojim zaposlenima?!

Čovečanstvo, čovečanstvo, ko ga ne zna skupo bi ga platio! Svetska organizacija, kako joj novinari vazda u potrazi za sinonimima i metonimijama tepaju, zar dopušta da zemlja siromašna i propala poput naše, a koja se na celu bogovetnu godinu odriče svog zlatnog dečaka, upadne zbog te epizode njegove karijere u gadan minus!? I sam Jeremić, zar nije na Harvardu učio i matematiku?! Svako ko bi da se nastani u mestu gde mu je ponuđen posao upoređuje platu sa prosečnom kirijom, potrošačkom korpom, troškovima osiguranja, transporta, i onda vidi, aha, ovde će mi kad sve platim ostajati sto pedeset dolara mesečno, mogu znači da potpišem ugovor… Ili ispadne obrnuto: uz ovoliku platu i ovolike troškove života ne mogu nipošto da prihvatim posao u Njujorku, hvala lepo!

Čoveče, da se nije neka nula odnekud sama stvorila u tradicionalno telefonskim sednicama Cvetkovića Vlade?! Sedamsto pedeset hiljada dolara je mnogo novca, sedam i po miliona mi se čini bolesno velikom svotom! Drugo, zar u onolikoj zgradi UN nema barem jedan stan koji bi bio ustupljen predvodniku čovečanstva? Srbija bi ako samo dobije komunalnu dozvolu adaptirala neku veću kancelariju u stambenu jedinicu, daj Ljubomire, to nije stambena zgrada, i nije Jeremić u njoj hauzmajstor pa da u suterenu stanuje, dalje, i da postoji stan zar da naš predstavnik živi u onolikom zdanju, bez komšija, kao Džek Nikolson kad čuva ogroman prazan hotel usred nedođije i usred zime! Ne, to ne, ali ako mu plata za njegovo predsedavanje UN ne pokriva život u Njujorku, onda se nama tj. Srbiji ta počast ne isplati i mi treba da to smesta otkažemo. Druge su se zemlje raspitale koliko to košta i same su sabotirale planove svojih ambicioznih diplomata! Ali za nas je prekasno: to je kao ono kad muzičar ode na drugi svet gde bude procenjen kao granični slučaj i Sveti Petar mu odobri da sam odabere između Raja i Pakla, znate…[1]

&

Sam Jeremić osporava da će nas baš toliko koštati, objašnjava kako plata može lako da mu bude ispod već razglašenih dvadeset osam hiljada dolara te da u njegovom kreativnom timu ipak neće biti dvadeset duša, nego možda devet…

Zorice draga, kućanice naša, koja si se u Parizu skućila sa šest ili sedam hiljada evra mesečno, sad nam tek dolazi u glavu koliko smo nepravedni, zavidljivi i neobavešteni bili kad ono tražismo da se preseliš u potkrovlje ili u vlažni suteren (bilo je i predloga da država ne daje ništa, nego da krnjiš, poput običnog domaćeg podstanara, svoju rođenu platu! da u tuđini sama finansiraš taj umnogome neuslovni smeštaj!)!

Umalo sad da napišem: „Zorice, vrati se!“

Ne! Ostani ondje – osim ako te UNESCO ne pozove da činiš dobra dela u Njujorku!

Peščanik.net, 05.07.2012.

———–    

  1. ili neko ne zna? ode pomen. pok. muzičar najpre da pogleda Raj, tamo labud između lokvanja bešumno klizi po mirnoj, stajaćoj reklo bi se vodi, čuju se harfe, dosadno, otužno, daj on u Pakao, tamo noćni bar, zadimljen, polumračan, žagor, vreva, pršti džez, svira živi ako se tako može reći bend, muzičari ga pozovu na podijum, uklopi se i on sa svojom trubom, sviraju dva puna sata, tri, pita saksofonistu kad će pauza, a ovaj će: „Nema pauze, ovo je Pakao!“