Predlažem da se Žarku Lauševiću dodeli specijalna penzija. Jeste zaradio puno od knjige, ali i drugi su još i više zaradili i ušparali pa smo im opet dali te penzije, da otplatimo makar delić onoga što velikanima dugujemo, ta toliko su nas puta razgalili i bili ambasadori naše kulture! Jer, šta će čoveku pomilovanje, šta će mu pasoš primljen iz ministarske ruke (jesu li se samo rukovali, jesu li pali cjelovi, ili je naturalizovani Amerikanac Miloševićevog portparola podvrgao „hagu“?), ako će čim jednog dana stigne u domaju biti diskriminisan?!
&
Naši rukovodioci, oličeni najvećma u Tadiću i Dačiću, dirljivi su u svojoj očaranosti slavom i slavnima, oni i ne kriju radost što svojoj dečačkoj zadivljenosti sad mogu da daju oduška: je li smeo nastavnik, nepoznat, premda naočit, sanjati da će ćaskati sa Robertom de Nirom, kome je u „Dvadesetom veku“ ljubavna partnerka Dominik Sanda, je li pomislio da će on primiti „Lovca na jelene“, „Taksistu“ i predložiti mu da razgleda naš Filmski grad koji bi mogao postati most između naše i američke kinematografije?! Ko bi rekao da će osoba sa oboda Deposove bine biti makar i usputna stanica Džoniju Depu na putu za lično Drvengrad? I kako da ne pomiluje pitomca „Sivog doma“, sada kada umetniku ne cvetaju ruže, a njegov to jest Borisov đulistan sve je lepši i lepši!
&
Ili Dačić. Brazilska majka. Daje državljanstvo prvakinji „Victoria Secret“. Koja već time što se udala za našeg državljanina ima pravo na naše papire, ali jedno je ako mora da urani i da dreždi na šalteru, a drugo je kad joj bumašku pred kamerama veleuruči ministar policije himself! Pa se pozabavio ministar i fudbalom, preko reda udelio državljanstvo Kleu, stranom igraču koga je svojim vizionarskim okom već video kako daje golove reprezentacijama mnogo razvijenih zemalja i prvacima država koje su priznale Kosovo (od vizije ne bi ništa, čovek ode za svojim svrhama, a orlovi ostadoše čemerni kao što jesu), sad je u Njujorku baš on morao da uruči pasoš pomilovanom piscu bestselera, i da ne bude zabune, lično je obrazložio palanačku očaranost slavnim multimedijalcem: „Čast mi je da čoveku čija sudbina i ispovest izazivaju toliko pažnje uručim pasoš!“
&
Olimpijsko pleme ne pokušava da prikrije svoj moto da slava na slavu ide, kao što para na paru ide, tako je i drugde, i Klinton se veseli što mu je drugarica Barbra Strejsend, i nju podiđu žmarci kad skokne do Bele kuće da poseti svog pobratima, ljubitelja umetnosti, ali drugde savetnici podsete glavešine da se tobož zainteresuju i za građane koji nikako da postanu celebrities, ovi naši se sve dok ne počne izborna kampanja neće setiti nas koji tavorimo kao neslavne ličnosti. Tek kad se raščuješ, dospevaš u njihovo vidno polje, šankericu koja je našla novčanik i nije ga zadržala, lično ministar je prekomandovao: kao u nekom posuvraćenom, hrišćanskom trafikingu, preuzima je od toga gostioničara koji joj je bio možda baš i dobar poslodavac, i zapošljava je u policiji! Kako bilo ko može bilo koga da zaposli?! A kako da ne može!? Hoće čovek da nam poruči: MUP je središte, poprište i stecište poštenja, i neko ko je osvedočeno, overeno pošten, gde treba da radi – gde?… U po-li-ci-ji! Ima, istinabog, i izvan policije nešto malo poštenog življa, ima i u snagama reda pokoji korumpirani pozornik, ali se ipak mora znati da je policija oličenje poštenja, kao i Sveta matera koja je u neodustajnim anketama „kome najviše verujete?“ stalno uz opasač policiji: „Ovo sa prepoštenom nalazačicom neka bude primer drugim kelnericama koje jedva čekaju da neko zaboravi mobilni pa da mu nikad ne vrate, neka konobari koji potkradaju i gazdu i goste vide kako se osvetlava obraz i kako se dobija posao od samog ministra!“
&
Tadića kad vidi strica i oca Noletovog obuzme milina (ne znam da li se upoznao i sa dedom, jer slava ide nekoliko pokolenja i unazad: meni su na Zlatiboru rekli „eno je kuća dede Ane Ivanović!“) kakva ga ne može preplaviti dok seljaka pita koliko mu se puta krava dosad telila! Već kad iz štale krene prema zvezdama serije „Selo gori, a baba se češlja“, krv prostruji na kreativniji način, osvajači medalja osvajaju svaki put i predsednikovo srce, ja se vama klanjam, on se iskreno presamićuje, jer je opsednut slavom, sportskim postignućem i nadasve reklamom koju po njegovom mišljenju svi dobri sportisti prave državi na čijem je čelu evo već lep niz godina: „Kao što sam ja najbolji u svom fahu, tako ste i vi bez premca u vašem fahu, zbog čega ste i dobili medalje, samo što vi radite timski, ja sam možda najsličniji Novaku, jer je njegov sport individualan, kao i funkcija predsednika Republike, Noletu sam poslao telegram, a vas evo gledam uživo i klanjam vam se, klanjam.”
&
Neka najbolji pobede, neka najjači prežive, najdarovitiji neka dobiju posebne penzije!
I obratno!
Neka slabi osete punu gorčinu poraza, netalentovani neka gladuju, oni koji zimu dočekaju sa manjkom ukućana, ogreva i odeće – neka se smrznu.
&
Zaista, kako bi predsednik poslao telegram saučešća rodbini nekoga ko se smrzao, kad su naši podsnezhniki sve neki da ne kažem slučajevi, ljudi koji žive sami, koje je mraz zatekao na nezgodnom mestu, koji se nisu postarali oko ogreva, bundi, pa ni oko mobilnih sa kojih bi ipak mogli dozvati pomoć… Da pošalje depešu nekome iz mesne zajednice, taj bi se tamo sekretar presekao da mu predsednik Republike maltene spočitava što u okrugu ima smrtni slučaj usred zlatnog doba srpskog sporta. Zaista, svakog se dana neko smrzne i baci senku na uspeh orlova, šajkača, nosioca Ordena Sv. Save, mraz i sneg postali su već i serijske ubice, ali to je viša sila, ima smrznutih i u drugim državama, nećemo valjda zbog petoro ili šestoro smrznutih, pa neka ih bude i desetoro do kraja ove zverske zime, da proglasimo dan žalosti, da cele večeri ne gledamo naše talente, zvezde i parove, da bude otkazan koncert nekog inostranog penzionera koji još jedino u Beogradu ima publiku, i ima li tome smrzavanju kraja, gde je tu mera? Taman ožalimo nekoliko naših smrznutih sugrađana, ono se smrzne neko nov, i šta onda, jovo-nanovo, žali, ćuti – šalji, predsedniče, telegrame da ti je žao, a ljude pre toga nisi nikad video niti si čuo za njih…
&
Nego da donesemo mi fino Zakon o zimi: „Ako se u periodu kraćem od dve nedelje smrzne više od četrdeset ljudi Vlada Srbije proglasiće jednodnevnu žalost. U slučaju da se smrzne trideset ili manje duša Vlada Srbije će na telefonskoj sednici proglasiti minut ćutanja. Smrzavanje je individualni ili ređe grupni čin koji se ne može predvideti, preduprediti niti sprečiti, ono je izvan delokruga i odgovornosti države, ali će potonja po službenoj dužnosti da ožali i te slučajeve, naravno ako dosegnu zakonom propisanu kvotu, a RIK će pokojnike izbrisati sa biračkih spiskova.“
Peščanik.net, 02.02.2012.
