Radio emisija 29.10.2010, govore: Miodrag Zec, Mirjana Karanović, Želimir Žilnik, Muharem Bazdulj i Miljenko Jergović. 

 
Svetlana Lukić: Neću kao prethodna dva-tri puta da na početku emisije gnjavim dugom pričom, da trošim vreme našem današnjem sagovorniku, profesoru ekonomije Miodragu Zecu, koji za vreme kaže da je neobnovljiv resurs. Jedno od prvih velikih otkrića bilo je upravo otkriće vremena, kada smo počeli da ga delimo na dane, nedelje, mesece… kada smo se oslobodili ciklične jednoličnosti prirode i od kada ne moramo da govorimo o Vidovdanu, Đurđevdanu, kad olista, kad ozeleni, nego imamo kalendar i sat i prema njima se upravljamo. Mi sa kategorijom vremena i inače imamo mnogo problema; da nije tako, ne bi prošlo deset godina od 5. oktobra, a da mi i dalje utvrđujemo kojim putem da krenemo. Kada smo letos i jesenas dobili dva šamara, od Međunarodnog suda pravde i od Amerike i Evrope povodom rezolucije o Kosovu, onda je Jeremić prestao da leti s cveta na cvet, od sultanata do sultanata, od kneževine do kneževine. Pristali smo, dakle, preko noći da počnemo pregovore sa Kosovom. Iz Evropske unije je odmah stigla nagrada – odobren nam je novi korak u pridruživanju EU. Sada će prestati da dolaze diplomate, doći će nam upitnik sa 4-5.000 pitanja na koja treba da odgovorimo tačno, precizno, bez laganja, jer će Evropska komisija slati ekspertske komisije koje će proveravati stanje na terenu. S obzirom na to koliko smo često lagali i da svi znaju da lažemo čim zinemo, treba očekivati mnogo komisija koje će sletati na Surčin da provere stanje na terenu.

Đelić je rekao da smo na mnoga od tih pitanja već napisali odgovore. A što da ne, pa pitanja su krajnje jednostavna, na primer, jedno glasi – gde su granice vaše zemlje, kolika je teritorija vaše zemlje, koliko vaša lepa zemlja ima stanovnika. Baš me zanima kakav smo odgovor napisali na ova pitanja, ili smo to ostavili za kraj. Ali kraj je već stigao.

Neću da govorim o ovim, u stvari, jednostavnim pitanjima na koja postoji samo jedan tačan odgovor. To su stvarno laka pitanja. Raspisana je nagrada od 10 miliona evra za Mladićem; možda naglo opadne patriotizam njegovih čuvara, a poraste profesionalizam policije i BIA koje ga traže, pa i Mladić uskoro otputuje u Ševeningen.

Ali onda stižu ona pitanja na koja nismo u stanju da odgovorimo. Čak i da nećemo namerno da lažemo, moraćemo da izmislimo odgovore, jer ih niko ne zna. Na primer, šta bismo odgovorili na pitanje kojom imovinom raspolaže država Srbija, kojim zgradama, kome ona te zgrade izdaje u zakup, pod kojim uslovima? Pa predsednik vlade je nedavno rekao da o tome niko nema pojma. Šta bi napisali recimo kao odgovor na pitanje koliko fakulteta ima u našoj zemlji? Ja sam čitala da ih ima od 126 do 148. Koliko imate građevinskog, a koliko poljoprivrednog zemljišta, čija je ovo parcela, čija je ovo šuma, kolika vam je kanalizaciona mreža, kolika vam je vodovodna mreža, koliko imate ljudi koji nemaju ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu, koliko imate ljudi koji žive ispod granice siromaštva? Kako to da vam je najveći porez prošle godine platio kontrolor leta sa Voždovca? Šta ćemo da im odgovorimo na pitanja o restituciji, o reformi pravosuđa, o finansiranju stranaka, o blanko ostavkama, integraciji Roma, nezavisnim regulatornim telima?

Na većinu od tih 5000 pitanja koja treba da skeniraju stanje u Srbiji mi ne znamo odgovore, a kada bismo nekim čudom i uspeli tačno da odgovorimo, bilo bi strašno čitati takvo štivo. Posle toga mogao bi čovek samo da sedne i da zaplače. Neutešno.

U današnjem Peščaniku govori profesor ekonomije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Miodrag Zec, koji takođe smatra da je prvi preduslov da uradimo nešto pametno to da priznamo stvarno stanje u zemlji, a ne da se uzajamno lažemo.

Miodrag Zec: Tragedija Srbije je što ona nanovo otvara strateška pitanja, što mi stalno utvrđujemo smer. Gde je Srbija 2010. godine? Ona ima nekakvu predstavu o sebi, drugi imaju predstavu o nama, mi imamo intimnu predstavu o sebi koju nećemo da kažemo ni sebi, ni drugima. Da vidimo koje su objektivne činjenice. Fakat je Srbije da dugo godina, ne od 2000. godine, nego još mnogo ranije, postoji drastičan, nenormalan, neodrživ raskorak između proizvodnje i potrošnje. To nije zla misao, to je fakat. Drugi fakat je da se strahovito razilaze nivo kreirane domaće akumulacije i nivo potrebnih investicija. Fakat je da postoji ogroman, na duži rok neodrživ raskorak između uvoza i izvoza. Taj raskorak će uništiti i kurs i stabilnost i inflaciju itd, to će se desiti. Četvrta neravnoteža koju imamo je strahovito velika disproporcija između zaposlenih i nezaposlenih. Onda imamo neravnotežu između zaposlenih i penzionera. To je najveća neravnoteža u Evropi. Imamo strahovitu disproporciju između ljudi zaposlenih u administraciji i proizvodnji. I ta neravnoteža je neodrživa. Imamo strahovitu disproporciju između društvenog proizvoda koji se kreira u industriji i koji možemo izvesti, i uslugama koje takođe kreiraju društveni proizvod, ali taj društveni proizvod ne možemo izvesti, jer nismo mi Crnogorci ili Kipar da možemo prodati more, mi mora nemamo. Imamo strahovitu i rastuću disproporciju između centra i periferije. Nema države koja zadnjih pedeset godina ima prioritet ravnomerni regionalni razvoj, a ono je sve gore i gore. Imamo disproporciju koja je možda i najopasnija, koja se ne vidi, to je neravnoteža između rođenih i umrlih. To je krajnji bilans nacije, nacija je kontinuitet, ako nacija umire više nego što se rađa, a srpska nacija godišnje umire za 35-40.000 više nego što se rađa.

Imamo poremećenu fiziologiju privrede i onda se postavlja pitanje kako taj motor može da funkcioniše. Dakle, mi imamo motor koji ima 3.000 kubika, a ide 30 na sat. Oni drugi pravi motor od 1.000 cm kubnih a ide 200 na sat, onaj troši 2 litra, a ovaj naš 10 litara. To je karakteristika i privatne privrede, a da ne govorim o državnoj. Možemo se mi zamajavati, možemo obrazlagati zašto se to desilo, možemo naći smislene ili besmislene razloge, ali je fakat da je deficit koji mi kreiramo trajan, kumulirajući i da je na dugi rok neodrživ. Naša glavna ideja je reprogramiranje, otpisivanje dugova. I to može da se desi, ali to uvek ima politički uzrok. Nama će neko otpisati dugove ako stvaramo nemir u regionu, ako smo naoružani. E, sad više nismo ni naoružani, ne možemo da pravimo nered u regionu, ne možemo ovo, ono, i ja ne verujem da će nama otpisati dugove. Možda će biti još jedan otpis zbog Kosova, daće pare da se mir stabilizuje… Kad se to završi reći će – gospodo, platite svoje dugove. Pa, neće Grčkoj da otpišu, Grčkoj koja je temelj evropske civilizacije, Grčkoj koja ima Sokrata, Periklea, koja ima Aristotela. Što bi nama otpisali, što imamo Stanoja Glavaša? Prema tome, da li mi kao društvo znamo gde smo, da li naša vlast želi da kaže gde smo mi? Znači, mi imamo Srbiju koja ima najniže plate u regionu. Ne poredim nas ja sa Belgijom, nego sa Makedonijom, Crnom Gorom, to su naše komšije, pa šta mi da kažemo kad imamo manje plate iskazane u evrima od njih? Je l’ mi imamo najveću inflaciju u regionu? Zašto je ta inflacija? Zašto? Guverner izjavljuje – to nije problem, neće biti smak sveta… Pa, neće biti smak sveta, mi smo imali inflaciju 60% dnevno… Društvo ne može da propadne, ali može da se spusti toliko nisko da je nepristojno živeti u tom društvu. Dakle, imamo najniže plate, najveću inflacija, najveće cene u regionu. Evo jedna ilustracija. Ja kao građanin ove zemlje uđem u samoposlugu Maksi, gde je mali ulog, a veliko zadovoljstvo, tako se to zove, i vidim da kilo slanine košta 1.650 dinara. U Crnoj Gori, za koju su neki smatrali da će ostati gladna kada se raziđe od Srbije, pršuta košta od 12 do 15 evra. Pa, je li fino to, je li to lepo prema nama Srbima da je tamo pršuta jeftinija od naše slanine. Je li fakat da je ovde skuplja kablovska televizija nego struja? Pa, ne možeš ti tražiti da imaš najjeftiniju struju u regionu, a najskuplju kablovskua televiziju ili TV pretplatu. Prosečan račun za domaćinstvo je 10 evra za struju i sad ne sme struja da poskupi jer će urušiti standard, a može benzin da bude najskuplji ili da televizija bude najskuplja u regionu. Nije to lepo, nije to u redu. Činjenica je da je udeo izvoza najniži u Srbiji u odnosu na Makedoniju, na Republiku Srpsku, na Crnu Goru. Šta je to sa nama? Je li tačno da su bili proglašeni crnim ovcama oni koji su upozoravali na dužničku krizu? Je li činjenica da smo mi sada blizu granici spoljne zaduženosti? Je li činjenica da mi imamo neodrživ penzioni sistem? Ja zaista mislim da smo mi u velikom problemu. Za jedno društvo, za jednu porodicu, za jednog pojedinca je važno da kaže – ljudi, ja sam tu gde jesam, da vidimo šta mi je raditi. Mi se zanosimo da je naš politički položajh važniji nego što jeste. Mi se naganjamo sa Bugarima stotinama godina i šta se desilo? Putin je došao u Bugarsku da potpiše sporazum o gasovodu, kod nas nije ni došao. Pa, zašto? Pa, ne može gasovod da izađe bez Bugarske, a bez Srbije može. Kad izađe u Bugarsku ide u Grčku, u Rumuniju, ide u zapadnu Evropu. Znači, Bugarska je važnija. Je l’ ima Srbina da to veruje? Nema. Znači, strašno je važno da se zna gde si. Gde smo mi to, ljudi, gde smo mi?

Ja nisam protiv penzionera, ali je li tačno da je učešće penzija neodrživo visoko, je li tačno da mi imamo penzioni sistem koji više ne možemo platiti? Ali, sada je problem što to pokušavamo da rešimo linearno, tako što ćemo svim penzionerima oteti po nešto. To se mora rešavati drugačije mora, mora da se kaže – je li, gospodo, koji su to penzioneri, koliko njih ima pun radni staž, ima ih 20%. Neko je radio dve godine, neko je radio tri meseca, neko 15 godina. Pa, nije to isto. Ja imam u porodici ljude koji su u penziji od ’45. Lepo je da čovek dugo živi, ja to podržavam. Ali sad imaš situaciju da je penzija tako nekog iz ’45. godine veća nego lekara koji se penzionisao u regularnom sistemu sa 35 godina radnog staža. Ja samo pitam je li to u redu. Pa, ne možeš ti što si bio u Udbi tri godine da imaš penziju 60.000 dinara, a onaj ko je učio matematiku da ima 40.000 ili 30.000. Pa, nije to u redu, niko više neće hteti da uči matematiku.

Sad je vlast priznala da je postojeći model iscrpio svoje pozitivne strane? Pa, nije ni imao pozitivnih strana i zato je došlo do kraja. Znači, model zasnovan na preraspodeli potrošnje je doživeo svoj kraj. Drugo, ne možemo mi reformisati državu linearno kao što to pokušavamo. Ne možeš ti svima da uzmeš 10%, moraš da kažeš – ovaj je potreban na brodu jer je mali od palube, jer je kuvar, jer se penje na jarbol, jer vozi brod, loži ugalj, a ovaj ne radi ništa. Ne može svima isto, neko mora da siđe s broda, a neko mora da ostane na brodu.

Naredno pitanje, ovde su svi u problemu, ne zna čiji je veći problem. Najbogatiji imaju neviđeni problem, ovde se čitava država trese što bogataši ne mogu da vrate svoje dugove. Znači, pitanje je koga ćeš ti sanirati, bogate ili siromašne? Koga ćeš sanirati, dužnike ili poverioce? Ako saniraš dužnike poverioci su stradali. Suma sumarum javlja se pitanje zašto je ova država skupa, zašto ovde nema nikakvog biznisa sem države. Ako ne odgovorimo na to pitanje mi ne možemo krenuti u bilo kakvu reformu. Mi možemo biti navedeni da mislimo da će nas neko odvesti u EU, kao što je Mojsije 40 godina vodio Jevreje kroz Egipat ili kroz Sinaj, pa će ih dovesti u obećanu zemlju. A nije ih na kraju ni doveo, Mojsije je umro pre nego što je došao u Hanaan. Prema tome, ulazak u EU znači ulazak u društvo u kome svako mora da platit svoje račune. Nije to mesto gde ti možeš džabe da dođeš, nije to kao da ideš na svadbu, da se ufunjaš tamo, da jedeš i piješ džabe i da te niko ne pita da li si nezvan gost.

Vlast nas kao reformiše, a u stvari radi šta joj padne na pamet. Ne, ne, sad mi moramo da vidimo kako da reformišemo državu. Mi tako skupu državu, tako neefikasnu državu ne možemo da plaćamo. Je li Srbija propala – jeste, je li Srbija manja nego što je ikad bila? E, sad da vidimo koliko država mora imati troškova, pa da kažemo otprilike – u redu, ljudi, desilo se to što se desilo, e sada da idemo iznova. Je li 250 poslanika previše? Pa, jeste previše, jer smo izgubili deo teritorije, priznali mi to ili ne priznali. Možemo li se mi dogovoriti da mi napravimo državu koja ima parlament od 150 poslanika, koja ima Vladu od 12 do 15 ministara, koja ima recimo 10.000 javnih službenika. Svaki vladin funkcioner je u sedam upravnih odbora, navodno ima platu 50.000, a ovamo dobije još 350.000. To su prevare. Jesi li ti državni funkcioner? Jesi, tebi sleduje to što ti sleduje, ali ti, prijatelju, moraš prvo da imaš kvalifikacije, kompetencije, moraš da radiš i ne smeš ništa drugo da radiš i imaćeš 1.500 evra. Tolika ti je plata i nemoj da te đavo nosi.

Onda da kažemo, koliko Srbija ima opština i da vidimo čiji je porez. Vi u Vranju, koliko vi ukupite poreza, uzmite 80%, uzmite 90%, ali nemojte više da mi se javljate, nemojte više da pričamo ko koga izdržava. Mi stalno pričamo da neko nekog pljačka i da sad imaš državu u kojoj svi mrze glavni grad, to je besmisleno.

Drugo pitanje je pitanje poreza, da li je ovo država koja ima poreski sistem koji najviše kažnjava najsiromašnije, a nagrađuje bogate? Pa, koja je logika da vi imate oslobađanje poreza na dobit, a imate oporezivanje kamatnih stopa koje plaća sirotinja. Ovi koji imaju 100 evra u banci plaćaju 20%, a bogataši ne plaćaju ništa. Meni stranci kažu – vi nemate nikakvog poreza, mi ne možemo tu da radimo, kad dođemo u opštinu mi ćemo platiti sto puta više, u odseku za urbanizam uzimaju crno ispod nokta. Srbija ima najmanje poreze u regionu, ima najveće dotacije po radnom mestu, a opet ima najmanje stranih investicija u odnosu na okolne zemlje. Pa čekaj, zašto? Hrvatska koja ima duplo veće poreze i nema ovakve dotacije, a uspela je da skupi 2,5 milijarde, a mi nismo skupili milijardu i po. Pa Crnogorci su skupili koliko mi, znači, ta stvar ne funkcioniše. Strani investitori kažu – dajte nam državu u kojoj nas neće pljačkati svi nivoi vlasti. Mi ne možemo ništa da uradimo pod milim bogom. Mi delimo pare šakom i kapom da privlačimo investicije, da lovimo investitore, da ih molimo, vučemo za rukav i oni ne dolaze. Pa zašto ne dolaze? Pa zato što su im indirektni troškovi ogromni. Oni kažu – u redu, plaćamo 10%, plaćamo 20% na dobit, ali nemoj da kad odemo u opštinu da moram da nosim kesu. Ubio si se da privučeš investicije, a investicije nisi privukao, pogotovo nisi privukao grinfild investicije. Dobro, napravio si tržni centar, ali to nije nikakva investicija, to je neko napravio halu u kojoj prodaje uvoznu robu. Meni ljudi kažu da recimo TC Ušće uopšte ne plaća struju. Ja razumem da Bor ne plaća struju, ali kako je moguće da tržni centar ne plaća struju… To mi kažu ovi iz EPS-a. Ako je tačno – tačno je, ako nije tačno, izvinjavam se tržnom centru.

Država je nedavno rekla da je model od prethodnih deset godina bio zasnovan na potrošnji, na preraspodeli, i da je gotov. Ali onda se postavlja pitanje – gospodo, pa ko je nas vodio tim putem? Ne možeš ti da nas vodiš na Novi Zeland i da tvrdiš da je tamo Amerika, a onda kažeš – ne, tamo je Tananariva. E, čekaj, je l’ ti nas vodiš u Brisel ili u Makao. Ali dobro, da im oprostimo, zeznu se ljudi, kompas im je bio pogrešan, sve je to u redu. E, sad da vidimo, vi kažete – mi smo se promenili, imamo novi model zasnovan na razvoju investicija. Jesu rekli – rekli su. E, sad, da li ovo što mi radimo vodi u tom pravcu? Da vidimo šta je nova politika razvoja. Je li tačno da država pozajmljuje sredstva na kreditnom tržištu po 13-15% da bi punila deficit budžeta? Je li ista ta država deli kredite po 1%? Pa čekajte, ljudi, koja je to ekonomija da ja zajmim po 13% ili po 15%, a da dam kome ja hoću po 1%? Pa je li to novi put razvoja? Znači, naša država daje bespovratno, bez uloga, u vlasništvo ogromne pare za neka preduzeća. A onda ja pitam koja preduzeća, zašto ta, kad će biti vraćeno itd. Jesmo li mi hapsili direktore banaka koji su davali kredite u vreme Miloševića, pa kad on kaže – daj IMR-u za plate, ona žena, Borka Vučić, pokoj joj duši, ona da. Je li bila žena hapšena? Je l’ mi sad pokušavamo isto da uradimo? Čekajte, ima li to smisla? Je l’ se recimo na vašoj stanici B92 svaki dan reklamira Razvojna banka Vojvodine? Pa zašto se reklamira nešto što je toliko povoljno da to nema nigde nego samo ima kod njih? To je kao da reklamiraš narodnu kuhinju, narod će to saznati za dva sata, pa će svi da stanu u red. i kažu – tu daju kredite za 1%. Ja bih prvo predložio da svi ti koji zastupaju te banke svoju platu i svoje štedne uloge stave tamo za depozit. Znači, svi koji su tamo u upravnim odborima, koji su to kreirali, neka svu svoju ušteđevinu i svu svoju imovinu daju u depozit, e, onda je to pošteno. Znači, svi hoće od Razvojne banke da pozajme, a niko neće u nju  da uloži. Pa čekajte, ljudi, pa tu nešto nije u redu, to smo već probali, to je gospodin Karić radio, to su radila druga gospoda… pozajmim milion maraka, a vratim 1.000. To smo već videli. Je l’ mi to ponovo radimo – radimo. Ne verujem da je to dobar put; da je dobar, Milošević bi još vladao. Treća stvar, jesmo li mi privatizovali privredu, što će nam sad državna privreda? Čekajte, ljudi, ovo je sad potpuno suludo. Evo, ovaj nesretni Telekom. Sad ti prodaješ firmu koja ima 25% profita, najveći profit u javnom sektoru, i u redu, kažu praviće puteve. Ali pitanje je koje puteve, ja razumem Koridor 10, ali ne razumem da praviš puteve kojima niko neće ići. Svaki ministar će vuće u svoje selo, kao što je to radio Velja Ilić. Kakava je to politika da ti prodaš najmoderniju industriju, a da ulažeš u automobilsku industriju? Šta će nam automobili, bolje Telekom, da muljamo narod i da naplaćujemo mobilne telefone. Ne, mi ćemo pare iz Telekoma da uložimo u Zastavu. Automobilska industrija je iz 20. veka, Telekom iz 21. veka. Čekajte, ljudi, stanimo na loptu, ko je vas ovlastio da to prodajete? Vama je najbolje nešto da prodate. Okej, ja jesam da se proda, ali da vidimo u šta da se ulože te pare, u nešto što treba svima, a to je samo Koridor 10, ostalo je sve parcijalno. Ne, ne, kažu, za Koridor 10 smo pozajmili, a od para od Telekoma ćemo praviti druge puteve. Ako nekom slučajno padne na pamet da iz Zaječara recimo ide u Bajinu Baštu da ima autoput. Prvo, taj neće da plati putarinu. Prema tome, svi govore o razvoju, a razvoj je stvar koju neko treba da plati. Ko je taj? To je onaj koji kaže – ja ću danas od svog dohotka odvojiti nešto za sutra. Ako to radim, tražim da sutra dobijem više nego danas. To bazično pitanje u Srbiji nije rešeno i to je ključ drame naše. Ako ja danas odvojim od usta da bih štedeo i da bi neko mogao da investira, ja sutra imam manje, a ne više. Ako ću ja danas odvojiti 100 evra, a sutra za 100 evra neću moći da kupim kikiriki, to je suludo, a to je Srbija. Dok je sve to tako – kraj. Koja je to država gde je najbogatiji najviše zadužen, a najsiromašniji je neto poverilac? Koja je to država? To je Srbija. Znači, sirotinja je neto poverilac, ona štedi i plaća svoje račune, računi za struju su plaćeni od strane najsiromašnijih ljudi, najbogatiji ne plaćaju struju i još traže da im neko vrati njihove kredite. Ovo je sve sprdnja.

Kažu – inflacija nije problem. Pa kad nije problem ajde da je skinemo, zašto je ona kod nas 9%, a kod ostalih i 2%. Guverner kaže – nije smak sveta. Čekaj, čoveče, pa nismo mi tebe zato izabrali, ti to treba da zaustaviš. A šta je inflacija? Inflacija je preraspodela, ona kažnjava poverioce a nagrađuje dužnike, to je priroda inflacije. Onaj koji ima ušteđenih 100 dinara, on će za godinu dana kupiti duplo manje robe nego što može danas, a onaj koji je uzeo kredit on će dobiti duplo više. Ako mi igramo tu igru onda znači da varamo. Zašto drugi ne igraju tu igru? Zašto Hrvatska ne igra, zašto Crna Gora ne igra, to vi meni, gospodo, odgovorite. Vi se tu junačite i pričate bajke. Prema tome, ovde se država tretira kao privatna stvar, mesto gde ima neko državno telo gde ću da se zaposlim i gde ću da imam veliku platu. Ako je tako, onda je tu ljudska mašta bezgranična. To je dovelo do trivijalnosti, do besmisla, upravni odbori, kontrolna tela, agencija za ovo, agencija za ono itd, i šta onda? Sedam tela se bavi korupcijom, a korupcija je sve veća i veća. Ja sam profesor na Filozofskom fakultetu, što ne bismo rekli koliko treba filozofa ovoj zemlji – treba nam sto. A ne ovako, Filozofskih fakulteta ima od Raniluga do Beograda. Ja dobro znam geografiju, ali Ranilug bih teško našao i preko Google Earth-a. Sad ovi kažu – mi rešavamo problem Kosova i tako što smo otvorili Filozofski fakultet na Kosovu. Šta smo rešili, ljudi? A istovremeno na taj faultet nisu upisani studenti iz Raniluga, nego studenti iz Zemuna, iz Sombora i svi onii koji nisu prošli u Beogradu. Sve je to laž, laž, laž… E, mora neko ko je važan da dođe ovde i da kaže – ljudi, nemoj više da se lažemo. Zašto – pa zato što u laži su kratke noge, videće se. Je li, gospodo, kolika je inflacija? Šta imamo više da pričamo? Ne, imamo mi objašnjenje zato što je takva inflacija. Tačno je ono što kaže Tolstoj, sve nesrećne porodice su nesrećne na svoj način, a sve sretne liče jedna na drugu. Mi smo jedna nesrećna porodica koja ima mnogo obrazloženja, i sve više izgleda kao da smo iz Ane Karenjine. Ovo je nasilje nad zdravim razumom. Kažite – ljudi, zeznuli smo se, okej, oprostite, izaberite neke druge… Problem je digniteta. Moraš da budeš neko da bi bio nešto, ako si bio ništa, a sad si vlast‚ šta ćeš biti kad siđeš sa nje – opet ništa. Ovde je odlazak sa vlasti ili odlazak u siromaštvo ili u zatvor. Pa to je nepristojno. Zašto imamo takvo društvo? Mora čovek da bude neko da bi bio nešto. A ne ovako jadnog Radišu nagrdiše, Radiša Urošević je nagrabusio zato što je poznat, on dobro peva na svadbama, on je sirotan žrtva, ja suze lijem za Radišom. Ima gorih mnogo od Radiše, ima onih pacova za koje nikad ni čuo za njih, oni aparatčici, najopasniji tipovi koji ćute duboko u tami državnog establišmenta, oni su najgori. Radiša je sirotan hteo nešto da otme, tamo, amo, digao se NVO i oteraše Radišu.

Nama se prostor sve više sužava. Ako vladaš velikom zemljom ti možeš imati velike promašaje. Kad voziš voz pa naleltiš na srnu ti ne osetiš da si je udario, ali kad voziš trabant i naletiš na pile, ti se razbiješ. Srbija ima taj problem. Ne znam da li su ove naše vođe svesne toga. Oni stalno pumpaju da smo mi ono, ovo, mi smo… Šta smo mi? Koliki je društveni proizvod Srbije u odnosu na Sloveniju koja ima 2 miliona stanovnika? U odnosu na Toronto? To niko neće da kaže. Jedan narod je moćan onoliko koliko je produktivan, a naša produktivnost je ubilo se. U Srbiji ima mnogo politikanata a nema državnika. A politikant je onaj koji kaže – mili bože, daj nam danas, daj da danas otmem. Političar kaže – daj da otmem ali da trajem četiri godine, a državnik kaže – daj da nešto uradim, pa ću da otimam 40 godina. Kod nas je najviše ovih prvih, a najmanje onih trećih. To ima svoj kraj. Jel mi imamo stanovništvo čija je prosečna starost 42 i po, 43 godine, tu smo među najgorima u svetu, povećava se prosečna starost stanovništva a smanjuje se trajanje života. I na kraju, svi ćemo imati 70 godina i svi ćemo biti ili u penziji ili narodni poslanici, šta ćemo onda? Ovo nešto malo njih što se slučajno rodilo, oni su utekli u Viskonsin i Toronto i šta sad? Neće oni otud da šalju novac. Naša dijaspora sad odlazi predaleko i neće više ništa da šalje, doznake će padati. Talas emigracije koji je odlaziio na rad u Nemačku je slao veliki novac, ovi novi neće. Ne rađaju se ljudi. Ko će da seje, ko će da žanje, ko će da čuva ovce, ko će da bere kruške – niko. To je krajnje katastrofičan scenario, ali taj scenario nije daleko. A oni idu okolo, junače se i pričaju bajke… Ove stvari, ove disproporcije i još mnoge koje nisam ja naveo, to mora da se reši. To je pitanje izumiranja jednog naroda. Kažu, to se neće desiti, pa to se već svakodnevno dešava.

Ta naduvavanja, ta fingiranja cena akcija, cena stanova, i šta sad? Niko ne može ništa da proda, a niko ne može ništa ni da kupi. Sloj koji vlada i sloj koji ima novac još uvek ne shvata da je njihov interes da se ovi trendovi prekinu, jer neće to na dugi rok potrajati. Skupio si ogromno bogatstvo,a nelikvidan si, ne možeš da prodaš nikom ništa, ne možeš da platiš struju za tržni centar, šta onda? Ljudi ulaze da kupe nešto za 300 dinara i da decu odvedu da jedu džabe na nekoj prezentaciji. I šta si uradio? Ekonomija nije samo stok, nije samo to da nešto otmem, ona je i tok, da nešto radi, radi… Na šta sve ovo sliči? Oteo sam kadilak, 7 hiljada kubika, 10 mesta, a nemam para za benzin, ne mogu da ga vozim, mogu samo da guram, ne vredi. Mi stalno vadimo vodu iz bunara, a ne dolivamo. Pa, evo, kupio čovek Robne kuće Beograd, i šta sad – ne može da izda, svaki treći lokal je prazan. I šta mora da mu kaže država – u redu, ali ti moraš da vratiš svoje dugove, to moraš, pa prodaj imovinu. Okej, mislio si da prodaš po 3.000 evra kvadrat, sad prodaj po 500 evra, a ne da ti celu državu praviš tako da onaj ko je uzeo kredite ne mora da ih vrati. To smo imali, pa da je to moglo komunizam ne bi propao. Ja ne mogu da shvatim da oni to ne vide. Ovde nema sećanja,a društvo bez sećanja je tragično društvo. Je li, prijatelju, šta ti ono nama reče pre tri godine? A znali smo mi i pre tri godine da ne treba ići tim putem, znali smo to i govorili im. Pa, kako ih nije sramota. Mi imamo vlast i državu gde je jedino važno da sam ja na čelu i da barjak držim visoko. Onda zapovedim – idemo sad svi na istok, a mi svi na istok. Dođemo do Novosibirska, e kažu, ne, ne, sad idemo za Oregon, opet ja vodim. Pa dođeš u Oregon, ljudi, ne valja ni ovde, idemo sad u Kejptaun. Ovo je sve sprdnja, Stradija, Stradija …

Svetlana Lukić: E, ko nije hteo Jugoslaviju dobio je Stradiju. A u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je nedavno postavljena predstava Rođeni u Jugoslaviji, u režiji Dina Mustafića. U gradu je već poznato da je ovo komad na čijem početku neki od nas ustaju, a neki ne ustaju, na himnu Hej Sloveni. Povodom ove predstave u Centru za kulturnu dekontaminaciju je održana rasprava o Jugoslaviji. Razgovor je vodio Teofil Pančić, a govorili su i: glumica iz predstave Rođeni u Jugoslaviji Mirjana Karanović, Želimir Žilnik i gosti iz Zagreba i Sarajeva, Miljenko Jergović i Muharem Bazdulj. A onda nam je stigao i jedan tekst Vuka Perišića iz Rijeke, on nam je poslao tekst za sajt Peščanika o Slobodanu Miloševiću. Evo kako je sve to upakovala Svetlana Vuković.

Mirjana Karanović: Nisam znala kako da se u odnosu na to osećam. Kao iz neke ljutnje sam krenula i onda sam iz te ljutnje počela da plačem. Onda sam shvatila da možda moram da uradim tu predstavu da bih u svojoj glavi završila sa tom pričom. Shvatila sam i koliko svi mi koji smo živeli u toj bivšoj zemlji o njoj jako malo govorimo i da sve što se o toj zemlji govori je nekako sentimentalno, ali baš sentimentalno, vrlo retko je to baš neka emocija – nego neki sentiment. A s druge strane, postoji strašno negativna konotacija, kad kažeš Jugoslavija, to je nešto što je bilo jako loše – jedva smo se iščupali iz te Jugoslavije. U pojam Jugoslavija se zguralo sve i svašta, od politike, do nekih proizvoda pop kulture i nekih jestivih proizvoda. Svaki put kad sam pokušavala da govorim o tome kakav odnos imam prema toj zemlji, stalno sam mislila – sad će neko da me napadne, da mi kaže – ma, ti si komunjara, žališ za nekim odvratnim vremenom diktature itd. Poseban je problem što se pojam Jugoslavije i ljubitelja Jugoslavije, pogotovo u Hrvatskoj, vezuje za srpstvo. Jugonostalgičari su srboljupci. Pogotovo što je Slobodan Milošević u svom pohodu na vlast pojam Jugoslavije sveo na to – svi Srbi u jednoj državi, a onda je na to nalepio i srpski nacionalizam. To je užasna kombinacija od koje je tebe sad sramota. Ono što je tebi pojam nekog lepog tvog života odjednom je uprljano, uflekano i nema tog hemijskog čišćenja koje bi to moglo da popravi. Ja sam u nekom trenutku pomislila, znate šta, pa kad neko umre, humani je običaj da dođeš u kuću te osobe koja je umrla i da sa onima koji su preživeli sediš i pričaš o pokojniku, šta ti je značio ili značila, to je neka vrsta oproštaja. Mi taj oproštaj nismo imali, mi se sa tim pokojnikom nismo oprostili.

Želimir Žilnik: Ovde je došlo do nečeg što može u pravom smislu reči da se nazove oceubistvom, jer Mirjana divno kaže, nismo tog mrtvaca sahranili. Mi nismo mogli da ga sahranimo, jer su se ubice naselile u kuću tog mrtvaca.”

Svetlana Vuković: (iz teksta Vuka Perišića) Kakav je bio njegov stvarni stav prema Jugoslaviji? Da je htio bilo kakvu Jugoslaviju, Slobodan Milošević bi je nesrpskim narodima i republikama barem demagoški, a u demagogiju se razumio, pokušao učiniti privlačnom. Tu je abecedu Milošević poznavao savršeno dobro, no, svjesno je tu abecedu okrenuo naglavce i tako ignorirao i iritirao sve što je u Jugoslaviji bilo nesrpsko. Zato što je htio iritirati, zato što je htio razbiti Jugoslaviju. On nije bio politički nespretnjaković sa unionističkim namjerama, nego perfidni srpski separatist. Njegova jugoslavenska politika bila je sustavna i promišljena strategija razbijanja Jugoslavije, i kao države i kao ideje. Destrukcija je provedena temeljito, sustavno i efikasno. Miloševićev centralizam bio je autističan, ekskluzivan i prezrivo nezainteresiran za nesrpske faktore. To i nije bio centralizam, nego nedvosmislena ideološka i praktično politička poruka – ne trebam vas, gadite mi se, želim biti sam.

Miljenko Jergović: Užasna situacija za mene je bila vrijeme raspada XIV Kongresa Saveza komunista Jugoslavije. To je bio trenutak kada se pojam, kada se riječ Jugoslavija predala Slobodanu Miloševiću, tj. kada je riječ Jugoslavija postala samo njegova riječ. On je to uspio.

Muharem Bazdulj: Ima predivan roman Žozea Saramaga Godina smrti Rikarda Reiša. Rikardo Reiš je heteronim pjesnika Fernanda Peršoe, i u momentu kada Fernando Peršoe umire, Rikardo Reiš živi još devet mjeseci. I na jednom mjestu u romanu ga pitaju, kao kako si ti živ, a u stvari si mrtav, pa on kaže – i kad se začnemo, devet mjeseci pre nego što u stvari dođemo na svjet, mi smo na neki način takođe živi. Tako postoji i taj momenat dugog oproštaja. Ne znam kad se prvi put spominje termin Jugoslavija, sredinom 19. vjeka, pa je trebalo, ne znam,  60 godina da to nastane kao politička činjenica. Možda će trebati 60 godina, ako je to stvarno umrlo, da se taj mrtvac ohladi.

Svetlana Vuković: (iz teksta Vuka Perišića) Slobodan Milošević bio je prividno dobar govornik, jer nije koristio uobičajene fraze i rečenične sklopove uobičajene za tadašnji, neizrecivo dosadni, režimski novogovor. U zemlji koja je bila premorena od neefikasnosti, njegova hinjena odlučna retorika nekima se doimala kao obećanje koje će biti ispunjeno već koliko sutra. Ali praznina njegovih reči bila je strašna. Bila je malograđanski banalna, kao slatkorečivost trgovačkog putnika koji lakovjerne obmanjuje kičem i patosom. Iako se Milošević nominalno nije odricao antifašizma, otvorio je prostor za rehabilitaciju Nedića, Mihajlovića i Ljotića, dok su masovni zločini, slom političke kulture i nacionalistički patos bili udžbenički primjeri rađanja fašizma. Bilo je među pristašama i onih koji su u njemu vidjeli čovjeka koji će revidirati ’48, okrenuti se Istoku i sjediniti rusofiliju, klerikalno pravoslavlje, staljinizam, Svetu Goru, Goli Otok, kremanska proročanstva i Protokole sionskih mudraca. Bio je to menaž prividno nepomirljivih ideologija i kliničkih dijagnoza sjedinjenih u mržnji prema ljudskim pravima, slobodnoj trgovini, građanskom liberalizmu, individualizmu i kozmopolitizmu. Takav galimatijas je kasnih osamdesetih godina, kako se tada govorilo, homogenizirao Srbiju.

Srpski nacionalizam nije bio jedini motiv za razbijanje Jugoslavije i uništenje odnosa između Srba i ostalih naroda. Milošević je znao da bi u bilo kakvoj Jugoslaviji morao djeliti vlast sa slovenskim, hrvatskim i ostalim vladajućim grupama. A svaka pomisao na bilo kakvu vrstu diobe vlasti bila mu je nepodnošljiva. Nije htio nikakvu Jugoslaviju, ni centralističku, ni federativnu, ni konfederaciju, jer svaka Jugoslavija je kompromis per definitionem, a Slobodan Milošević je prezirao kompromis, jer je iznad svega prezirao demokraciju. Važna praktična smetnja, zapravo prednost u realizaciji tog cilja bile su sporne zapadne granice, ili sasvim preciznije, granice koje je Milošević proglasio spornima. Zbog njih je pokrenuo rat u kojem su zlo i nasilje bili važniji i od ishoda i od pobjede. Sam rat bio je pobjeda. Rat je bio sredstvo da se raspad zemlje osigura i učini dugotrajnim i da se u slučaju sklapanja mira stvori nepodnošljiva situacija u kojoj će biti moguć, uvek korisni, sledeći rat. Ćeraćemo se još – sažeo je jedan od njegovih pjesnika.

Muharem Bazdulj: Kad je Lorens Darel službovao u Beogradu kao diplomata on je putujući jednom za Bosnu, sišao onako s planine u Sarajevo, i napisao jednu pjesmu u kojoj kaže da je taj grad nastao od eha pucnja iz pištolja.Taj pucanj iz pištolja je naravno pucanj Gavrila Principa, ali to nije tačno. Grad Sarajevo je postojao i prije pucnja Gavrila Principa iz pištolja. Ali jedna stvar koja jeste nastala iz eha pucnja Gavrila Principa iz pištolja – zove se Jugoslavija.

Svetlana Vuković: (iz teksta Vuka Perišića) Uništena je jedna država, što je savršeno nebitno. Ubijene su i patile stotine hiljada ljudi, što je jezivo. Promenjene su sudbine milionima ljudi, što je možda samo večni cinizam istorije. Ali je preživela monumentalna sveopća i široko rasprostranjena zabuna u percepciji događaja koji su započeli ’87, kako na razini elementarnih činjenica, logike, hronološkog reda i kauzaliteta, tako i na razini definicija i značenja pojmova kao što su Jugoslavija, Srbija, Hrvatska, država, nacija, narod, suverenost, Ustav, demokracija, četnik, ustaša, partizan, državna granica, građanin, ljudska prava, komunizam, socijalizam, kapitalizam, tržište. Suvišno je reći da vrednovanje pojmova o kojima postoji tek pogrešna mitološka predodžba proizvodi vrtlog u već dovoljno mutnoj vodi. Čitav kategorijalni aparat političke teorije i prakse vinuo se u nebo obmane i samoobmane i odletio kao jato slepih miševa, koji siti od krvi spavaju naglavce nad tlom.

Muharem Bazdulj: To je onaj koncept koji negde Žižek naziva: između dvje smrti. On kaže – to je onaj momenat kada u crtanom filmu o ptici trkačici kojot uleti u provaliju i hoda po zraku sve dok ne pogleda prema dole. Tek kad pogleda dole, on pada.

Miljenko Jergović: Mi smo doživjeli svi, svako od nas pojedinačno, jednu vrlo agresivnu psihoterapiju koja je trajala od recimo dolaska Slobodana Miloševića na vlast, pa do recimo pada Srebrenice, koja se na različite načine odvijala u različitim djelovima Jugoslavije. A njezin cilj je bio da svoja stvarna sjećanja, kakva god ona bila, zamjenimo nekim novim fantomskim kolektivnim nacionalnim sjećanjem. I ta psihoterapija je uspjela, mi se više nismo u stanju sjećati.

Svetlana Vuković: (iz teksta Vuka Perišića) On sam bio je kvintesencija nacionalizma, nacionalizam u ljudskom obličju, koji svojom političkom biografijom kazuje sve o naravi te teške političke psihološke anomalije, te težnje za hermetičnim malim svjetom koji se poput kozmičke katastrofe pokušava izdvojiti iz univerzuma i trajati u entropiji svoje izvanvremenske i izvanprostorne sljepe rupe. Tek u toj jami, u tom zatvorenom sistemu, u toj sveopćoj inverziji vrednosti i kriterija, na tom usamljenom asteroidu gdje su na snazi drugačiji zakoni i pravila moguće je potražiti, i naći, njegov pragmatizam. Utoliko je pogrešno pitanje jesu li recimo Hitler ili Milošević izgubili smisao za stvarnost. Oni su sami stvorili zasebnu stvarnost, zasebnu epistemologiju, zasebnu etiku i zasebnu pragmu. U svjetu Nibelunga koji vladaju velikom germanskom Evropom, odnosno svjetu kosovskih junaka koji preziru Evropu zaključani u maloj i izoliranoj Srbiji. Te mitske svjetove stvorila je strast, da bi se zatvorena u njih konačno odala ravnodušnosti. Jugoslaviju je razbio toliko potpuno da joj je ukrao i ime kada je u aprilu ’92. uspostavio srpsko-crnogorsku državu, ’95. je pred međunarodnom zajednicom legalizirao tempiranu bombu koju je podmetnuo u temelje Bosne i Hercegovine, a ’99. je gubitkom Kosova postigao dvostruki cilj: rješio se pokrajine kojom nije mogao vladati i mogao je po potrebi podgrijavati mitologiju osvete i nepravde u vječnom izvanrednom stanju. I u tom je ludilu bilo metode. Ostao je sam u obećanoj zemlji. Vladao je odvojenom stvarnošću koju je priredio, stvorio i oblikovao samo za sebe. Bio je pobjednik. Kao kondenzirani izraz svoje potrebe da ostane sam u srpstvu i sa srpstvom i kao optimalnu metodu nedemokratske vladavine doveo je nacionalizam do apsoluta. U toj krvavoj vodi plivao je kao ajkula. Nije ga se ticalo šta o njemu misle drugi, jer je bio sam i htio je biti sam. Njegov Sonderveg, njegova jedina vizija Srbije bila je stvaranje nacije saučesnika koji će se zločinima, režiranim izborima, neprijateljstvom prema svjetu i spaljenim mostovima tako korumpirati da više neće imati alternativu, nego tražiti spas, utjehu i nadu u njemu, Slobodanu Miloševiću.

Miljenko Jergović: Ja bih jako volio da pod zemljom rođenja upisujemo onu zemlju u kojoj smo stvarno rođeni. U Hrvatskoj se ne upisuje SFRJ.

Muharem Bazdulj: Vama su svima ukinute vize, imaš na obrascu za vize državljanstvo u vrijeme rođenja i državljanstvo sadašnje. Ja uvjek napišem državljanstvo u vrijeme rođenja jugoslovensko, a državljanstvo sadanje BiH.

Miljenko Jergović: Ali u svakom slučaju, moj pokojni otac je rođen u Kraljevini Jugoslaviji, moja majka je rođena u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, ja sam rođen u SFR Jugoslaviji i svo troje smo rođeni u Sarajevu. Bilo bi užasno bitno da se podaci o državi rođenja upisuju onakvi kakvi su bili.

  • Hej Sloveni – iz predstave Rođeni u YU

Svetlana Lukić: Bila je ovo pesma Blaga je noć sa novog albuma Brajana Ferija, a u prethodnih 15-20 minuta slušali ste Mirjanu Karanović, Želimira Žilnika, Miljenka Jergovića, Muharema Bazdulja. Svetlana vam je čitala delove teksta Vuka Perišića koji je napisao za naš sajt, pescanik.net. Slušali ste i songove iz predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta Rođeni u Jugoslaviji, u režiji Dine Mustafića.

 
Emisija Peščanik, 29.10.2010.

Peščanik.net, 29.10.2010.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija