Prikaz knjige Erika Hobsbauma, Kako promeniti svet: Marks i marksizam 1840-2011
(How to Change the World: Marx and Marxism 1840-2011), Eric Hobsbawm Little, Brown, 470 strana

 
Godine 1976, mnogi na Zapadu su pronalazili smisao u marksizmu. Do 1986, većina njih promenila je mišljenje. Šta se dogodilo u međuvremenu? Da li su ti ljudi postali zaokupljeni decom? Da li je neko revolucionarno istraživanje otkrilo da je marksizam bio laž? Da li je neko nabasao na izgubljeni rukopis gde Marks priznaje da se samo šalio?

Imajte u vidu, govorimo o 1986, nekoliko godina pre raspada sovjetskog bloka. Kao što Erik Hobsbaum ukazuje u ovoj zbirci eseja, nije to navelo mnoge bivše vernike da zgužvaju svoje postere Če Gevare. Marksizam je godinama pre pada Berlinskog zida bio u ozbiljnoj krizi. To se pripisivalo činjenici da je tradicionalni nosilac marksističke revolucije, radnička klasa, u kapitalističkom sistemu zbrisana – ili bar da više nije predstavljala većinu. Tačno je da je industrijski proleterijat značajno umanjen, ali sam Marks nije smatrao da je radnička klasa ograničena samo na tu grupu. U Kapitalu, on u taj stalež ubraja i komercijalne i industrijske radnike. Pored toga, dobro je znao da najbrojniju grupu nadničara u njegovo vreme nije činila industrijska radnička klasa nego posluga, mahom žene. Marks i njegove pristalice nisu mislili da radnička klasa može da se bori sama, bez stupanja u savez sa drugim potlačenim grupama. Iako je industrijski proleterijat trebalo da ima vodeću ulogu, Marks nije mislio da on mora da predstavlja društvenu većinu.

Ipak, nešto se svakako dogodilo između 1976. i 1986. Usled krize profita, tradicionalna masovna proizvodnja zamenjena je manjom, prilagodljivijom, decentralizovanom „postindustrijskom“ kulturom konzumerizma, informacionih tehnologija i uslužnih delatnosti. Izvoženje radnih mesta i globalizacija postali su glavni trendovi. Ali to nije značilo da se sistem suštinski promenio, što je navelo generaciju 1968. da pređe sa Gramšija i Markuzea na Saida i Spivaka. Naprotiv, sistem je bio moćniji nego ikad ranije – bogatstvo je bilo u rukama sve manjeg broja ljudi i klasne razlike su postajale sve drastičnije. Upravo je to, što je prava ironija, nateralo levičare da se daju u beg. Kako su izgledi za radikalnu promenu bivali sve manji, radikalne ideje su nestajale. Kako tvrdi Hobsbaum, jedina javna ličnost koja je u proteklih 25 godina osuđivala kapitalizam bio je Papa Jovan Pavle II. Par decenija kasnije, oni malodušni u ovom sistemu vide takvu snažnu i postojanu silu, iako ona jedva uspeva da održava bankomate na glavnim ulicama.

Erik Hobsbaum, koji je rođen u godini Boljševičke revolucije, ostaje odan marksističkim idejama – što treba pomenuti, jer se iz ove knjige to ne može lako zaključiti. I to zbog njene pronicljivosti, a ne zbog perfidnosti. Njen autor je proživeo tolike političke potrese da bi se moglo zamisliti da iz knjige progovara sama Istorija, u svoj svojoj ironičnoj, sveznajućoj, neostrašćenoj mudrosti. Teško je prisetiti se nekog drugog kritičara marksizma koji svoja uverenja obrazlaže toliko iskreno i uravnoteženo.

Naravno, Hobsbaum nije baš toliko bezgranično mudar kao hegelovski Weltgeist, uprkos svojoj kosmopolitskoj erudiciji i enciklopedijskom znanju. Poput mnogih istoričara, ni on nije na svom terenu u domenu ideja, i pogrešno zaključuje kada kaže da su sledbenici Luja Altisera tretirali Marksov Kapital pre svega kao epistemološko delo. Niti bi Hegelov Geist tretirao feminizam, a posebno ne marksistički feminizam, sa takvom hladnokrvnom ravnodušnošću, ili sveo jednu od najplodnijih struja savremenog marksizma – trockizam – na nekoliko uzgrednih opaski. Hobsbaum takođe smatra da je Gramši najoriginalniji mislilac koje je Zapad dao od 1917. Možda je hteo da kaže da se radi o najoriginalnijem marksističkom misliocu, ali je čak i to upitno. Valter Benjamin bi svakako bio bolje kvalifikovan za tu titulu.

Međutim, iz ovih eseja će čak i najposvećeniji sledbenici Marksizma imati šta da nauče. Na primer, u istorijskom materijalizmu vlada uverenje da je Marks odlučno raskrstio sa raznim utopijskim socijalistima iz svog okruženja. (Jedan od njih je bio ubeđen da će se u idealnom svetu more pretvoriti u limunadu. Marks bi verovatno više voleo rizling.) Međutim, Hobsbaum ističe ogroman Marksov dug prema ovim misliocima, koji su se kretali od „dubokih vizionara do psihički poremećenih“. On jasno ističe fragmentarni karakter Marksovih političkih spisa, i s pravom ukazuje na činjenicu da značenje reči „diktatura“ u izrazu „diktatura proletarijata“, koji je Marks koristio za opisivanje Pariske komune, nije bilo ni približno isto kao današnje. Revoluciju nije trebalo shvatati prosto kao preuzimanje vlasti, već kao uvod u dugotrajan, složen i nepredvidljiv period tranzicije. Od kraja hiljadu osamsto pedesetih, Marks nije mislio da je preuzimanje vlasti ni blizu, niti da je verovatno. Koliko god da je podržavao Parisku komunu, od nje nije imao prevelika očekivanja. Niti je revolucija trebalo da predstavlja pojednostavljeno protivljenje reformi, koju je Marks uporno zagovarao. Kao što je Hobsbaum možda napomenuo, bilo je i relativno mirnih revolucija, kao i spektakularno krvavih procesa društvene reforme.

Jedno vrlo interesantno poglavlje o Engelsovom Stanju radničke klase u Engleskoj govori o tome da se radi o prvoj studiji u svetu koja je posmatrala radničku klasu kao celinu, umesto da kao do tad razmatra pojedinačne sektore ili industrijske grane. Što se Hobsbauma tiče, analiza društvenog uticaja kapitalizma u ovoj studiji još uvek je u mnogim domenima neprevaziđena. Junaci ove knjige nisu slikani preterano živopisnim bojama: primedbe da su u njoj svi radnici opisani kao izgladneli ili bedni nemaju osnova. Niti je buržoazija predstavljena kao gomila okrutnih zločinaca. Kao što to često biva – samo se slični dobro poznaju: Engels je bio sin bogatog nemačkog industrijalca i vlasnika fabrike tekstila u Salfordu, i svojim otetim novcem pomagao je Marksovoj osiromašenoj porodici da preživi. Uživao je i u lovu na lisice, a kao zastupnik interesa proletarijata i kolonizovanih Iraca, spojio je teoriju i praksu tako što je za ljubavnicu uzeo jednu irsku radnicu.

Da li je Marks bio ubeđen da je pobeda socijalizma neizbežna? On tako tvrdi u Komunističkom manifestu, ali Hobsbaum negira da se radi o determinističkom dokumentu. Ali to je delom i zato što se nije zapitao o kakvoj se neizbežnosti radi. Marks ponekad piše kao da istorijske tendencije imaju snagu prirodnih zakona; ali čak i pored toga, nije sasvim sigurno zašto je u socijalizmu prepoznao logični ishod kapitalizma. Ako je socijalizam istorijski predodređen, zašto bismo se zamarali političkom borbom? Pre će biti da je Marks očekivao da će se kapitalizam još više oslanjati na eksploataciju, dok će radnička klasa postajati sve brojnija, snažnija i iskusnija, te će ovi ljudi, budući umereno racionalni, imati mnogo razloga da se pobune protiv svojih tlačitelja. Kao što su za hrišćanstvo čovekovi slobodni postupci deo božanskog plana, tako su za Marksa sve izraženije kontradikcije kapitalizma nešto što će prisiliti ljude da ga svrgnu. Svesna ljudska aktivnost će proizvesti revoluciju, ali paradoks leži u tome što je samo ova aktivnost u izvesnom smislu unapred zacrtana.

Međutim, ne može se govoriti o tome šta slobodni ljudi moraju da učine u određenim uslovima, jer ako nešto „moraju“, onda nisu slobodni. Kapitalizam se možda nalazi na ivici uništenja, ali ga možda neće zameniti socijalizam. Možda će to biti fašizam, ili varvarstvo. Hobsbaum nas podseća na jednu kratku, ali značajnu rečenicu u Komunističkom manifestu, koja se skoro uvek zanemaruje: kapitalizam će se, kako Marks proročki piše, možda završiti u „istovremenom uništenju suprotstavljenih klasa“. Nije nemoguće da će jedini socijalizam koji budemo doživeli biti socijalizam na koji smo primorani zbog materijalnih okolnosti nakon nuklearne ili ekološke katastrofe. Kao ni drugi devetnaestovekovni zagovornici progresa, Marks nije predvideo da će ljudski rod toliko tehnološki uznapredovati da će na kraju sam sebe uništiti. Ovo je jedan od nekoliko mogućih istorijski neizbežnih ishoda kapitalizma, koji nije ništa manje verovatan od ostalih. Niti je Marks poživeo dovoljno dugo da vidi kako revolucionarna strast popušta pred socijaldemokratijom.

Retko koje delo hvali srednju klasu sa toliko entuzijazma kao Komunistički manifest, gde to dostiže gotovo neprijatne razmere. Po Marksu, to je ubedljivo najrevolucionarnija sila u ljudskoj istoriji, i ukoliko ne iskoristi materijalno i duhovno bogatstvo koje je ona izgradila, socijalizam će bankrotirati. Naravno, to se pokazalo kao jedno od njegovih pronicljivijih predviđanja. U 20. veku, socijalizam je bio najpotrebniji tamo gde je bio i najmanje moguć: u društveno razorenim, politički propalim, ekonomski zaostalim krajevima sveta, gde nijedan marksistički mislilac pre Staljina nije ni sanjao da se takav sistem može ukoreniti – bar ne bez ogromne pomoći bogatijih država. U tako teškim uslovima, socijalistički projekat gotovo da je osuđen da se pretvori u stravičnu parodiju samog sebe. Pa ipak, ideja da marksizam neumitno vodi ka takvim stravičnim rezultatima, kao što Hobsbaum primećuje, „opravdana je koliko i pretpostavka da svi vidovi hrišćanstva imaju logičan i neizbežan završetak u papskom apsolutizmu, a svi vidovi darvinizma u veličanju slobodne kapitalističke konkurencije“. (On ne razmatra mogućnost da darvinizam vodi ka papskom apsolutizmu, što bi neki smatrali odgovarajućim opisom Ričarda Dokinsa.)

Hobsbaum, međutim, ističe da je Marks bio previše popustljiv prema buržoaziji – što je mana za koju ga retko optužuju. U vreme Komunističkog manifesta, njihova ekonomska dostignuća bila su znatno skromnija nego što je on mislio. Čudnim brkanjem gramatičkih vremena, Manifest ne opisuje svet koji je kapitalizam stvorio 1848, već svet koji će proisteći iz kapitalizma. Marksove reči nisu bile sasvim tačne, ali će se zato ostvariti negde oko 2000. godine, i to zahvaljujući kapitalizmu. Obistinili su se čak i njegovi komentari o razaranju porodice: otprilike jedna polovina dece u razvijenim zapadnim zemljama danas raste uz samohranu majku, a polovina svih domaćinstava u velikim gradovima sastoji se od jednog člana.

Hobsbaumov esej o Manifestu govori o njegovoj „mračnoj, lakonskoj elokvenciji“, i primećuje da kao delo političke retorike, on ima „gotovo biblijsku snagu“. „Nov čitalac“, piše on, „teško će odoleti strastvenom ubeđenju, jezgrovitosti, intelektualnoj i stilskoj silini ovog sjajnog pamfleta“. Iz Manifesta je nastao čitav žanr sličnih proglasa, mahom iz pera avangardnih umetnika poput futurista i nadrealista, čije šokantne igre reči i skandalozne hiperbole podižu i same ove letke na nivo avangardne umetnosti. Žanr manifesta predstavlja mešavinu teorije i besedništva, činjenica i fikcije, programskog i performativnog, i nikada nije shvaćen dovoljno ozbiljno kao predmet proučavanja.

I Marks je bio svojevrsni umetnik. Često se zaboravlja koliko je on bio načitan i koliko je mukotrpnog truda ulagao u književni stil svojih dela. Jedva je čekao da već jednom završi, kako kaže, ono „ekonomsko sranje“ od Kapitala i pređe na pisanje svoje velike knjige o Balzaku. U marksizmu je glavna stvar dokoličarenje, a ne rad. To je projekat koji bi zdušno morali da podrže svi koji ne vole to što su primorani da rade. Marksizam nas uči da su najvrednije aktivnosti one koje čovek obavlja prosto jer mu se hoće, i da je umetnost, shvaćena u ovom smislu, paradigma autentične ljudske aktivnosti. Takođe nas uči da materijalni resursi koji bi omogućili takvo društvo u principu već postoje, ali da se generišu na takav način koji prisiljava veliku većinu stanovništva da radi jednako naporno kao naši neolitski preci. Dakle, postigli smo zapanjujući napredak, a napretka uopšte nema.

Četrdesetih godina devetnaestog veka, piše Hobsbaum, uopšte nije bilo nelogično zaključiti da je društvo na ivici revolucije. Nelogična je bila ideja da će se kroz samo nekoliko decenija politika kapitalističke Evrope transformisati usponom organizovanih radničkih partija i pokreta. Ali upravo se to dogodilo. Tada su komentari o Marksu, barem u Britaniji, počeli da se menjaju, i da iz opreznog divljenja prelaze u histeriju. Godine 1885, jedan takav posvećeni nerevolucionar kao što je Balfur, hvalio je Marksova dela i njihovu intelektualnu snagu, a posebno Marksovo ekonomsko rezonovanje. Čitav niz liberalnih i konzervativnih komentatora shvatao je njegove ekonomske ideje vrlo ozbiljno. Međutim, čim su te ideje počele da prerastaju u političku snagu, pojavila su se brojna izrazito antimarksistička dela. Njihova apoteoza izražena je u zapanjujućem otkriću Hju Trevora-Ropera da Marks nije dao apsolutno nikakav originalni doprinos istoriji ideja. Većina ovih kritičara bi, ubeđen sam, negirala da marksistički pogled na ljudsku misao ponekad biva iskrivljen pritiskom političkih interesa, što je fenomen koji obično nazivamo ideologijom. Marksizam se tek nedavno vratio u sferu interesovanja, gde ga je doveo, gle ironije, posrnuli kapitalizam. „Kapitalizam u opasnosti“, glasio je naslov iz Financial Times-a 2008. Kada kapitalisti počnu da govore o kapitalizmu, to je znak da je sistem u ozbiljnoj nevolji. Na to se još uvek ne usuđuju u Sjedinjenim Američkim Državama.

U knjizi Kako promeniti svet ima još mnogo delova koji zavređuju divljenje. U jednom sugestivnom osvrtu na Vilijama Morisa, ova knjiga nam otkriva koliko je bilo logično da se kritika kapitalizma sa pozicija pokreta „Arts and Crafts“ pojavi baš u Engleskoj, gde je napredni industrijski kapitalizam predstavljao pogubnu pretnju zanatskoj proizvodnji. Jedno poglavlje o devetsto tridesetim sadrži fascinantan prikaz odnosa marksizma i nauke – to je bio jedini period, ističe Hobsbaum, kada su prirodnjaci u velikom broju naginjali ka marksizmu. Kako je pretnja iracionalističkog fašizma rasla, „prosvetiteljske“ karakteristike marksizma – vera u razum, nauku, progres i društveno planiranje – privlačile su ljude poput Džozefa Nidama i Džona Dezmonda Bernala. U narednom periodu uspona marksizma, tokom šezdesetih i sedamdesetih, ova verzija istorijskog materijalizma biće potisnuta kulturnim i filozofskim tokovima takozvanog „zapadnog marksizma“. Zapravo, nauka, razum, progres i planiranje sada su od saveznika postali neprijatelji, u ratu sa novim libertarijanskim kultovima želje i spontanosti. Hobsbaum otkriva samo uzdržane simpatije za šezdesetosmaše, što nije ni čudo za jednog dugogodišnjeg člana Komunističke partije. Njihova idealizacija Kulturne revolucije u Kini, navodi on donekle opravdano, imala je veze sa Kinom isto koliko i osamnaestovekovni kult plemenitog divljaka sa Tahitijem.

„Ako je neki mislilac ostavio neizbrisiv trag na dvadesetom veku“, piše Hobsbaum, „to je bio on.“ Sedamdeset godina nakon Marksove smrti, šta god o tome mislili, jedna trećina čovečanstva živela je pod političkim režimom inspirisanim njegovim idejama. Oko dvadeset posto čovečanstva još uvek tako živi. Socijalizam je opisivan kao najveći reformski pokret u ljudskoj istoriji. Malo je intelektualaca koji su promenili svet na tako praktičan način. To je obično uloga državnika, naučnika i generala, a ne filozofa i politikologa. Frojd je možda promenio živote, ali nije promenio vlade. „Jedini pojedinačno prepoznatljivi mislioci koji su dostigli sličan status“, piše Hobsbaum, „jesu osnivači velikih religija, a sa mogućim izuzetkom Muhameda, nijedan nije trijumfovao na sličnoj ravni toliko velikom brzinom“. Pa ipak, ističe Hobsbaum, malo ko bi predvideo takvu slavu ovom siromašnom jevrejskom čirašu, čoveku koji je jednom primetio da niko nije toliko pisao o novcu, a imao ga tako malo.

Većina tekstova u ovoj knjizi objavljena je ranije, iako dve trećine njih nije bilo dostupno na engleskom. Oni koji ne znaju italijanski sada mogu da pročitaju brojne važne Hobsbaumove eseje, koji su se prvo pojavili na tom jeziku, a posebno tri značajna pregleda istorije marksizma od 1880. do 1983. Knjiga bi vredela i zbog samo ova tri eseja, ali su oni okruženi drugim poglavljima, o temama poput predmarksističkog socijalizma, Marksa i predkapitalističkih uređenja, Gramšija, Marksa i radnika, što značajno proširuje njen domen. Kako promeniti svet je delo čoveka u godinama u kojim bi većina nas bila zadovoljna da može da ustane bez tri bolničarke i dizalice, a kamoli da vrši istorijsko istraživanje. To sigurno neće biti poslednja knjiga koju će nam podariti ovaj neuništivi duh.

 
Terry Eagleton, London Review of Books, februar 2011.

Preveli Sonja Mušicki i Ivica Pavlović

Peščanik.net, 02.03.2011.