Palacio Nacional, Mexico City, Diego Rivera, foto: Wolfgang Sauber/Wikimedia Common
Palacio Nacional, Mexico City, Diego Rivera, foto: Wolfgang Sauber/Wikimedia Common

Problem Karla Marxa (ili Die Karl Marx Frage), kako ga opisuju Philip W. Magness i Michael Makovi, proizveo je dosta polemika u poslednje vreme. Umesto da rezimiram stavove koje Magness i Makovi zastupaju u članku objavljenom u časopisu Journal of Political Economy, preporučujem da pročitate sažetak koji su sami napisali.

U tom članku oni citiraju moj tekst napisan povodom 200. godišnjice Marxovog rođenja, objavljen sa još desetak tekstova drugih autora u publikaciji Nemačkog istorijskog muzeja štampanoj povodom otvaranje izložbe posvećene Marxovom životu i delu koja je nedavno organizovana u Berlinu. Naslov tog mog teksta glasi „Neočekivana besmrtnost Karla Marxa“. Mislim da on dovoljno jasno pokazuje šta sam hteo da kažem. Tekst ovde neću rezimirati, jer verujem da ga vredi pročitati u celosti.

Dozvolite sad da objasnim u čemu se slažem sa Magnessom i Makovijem, a u čemu se potpuno razilazimo. Slažem se da Marxov uticaj, mada znatan i vremenom sve izraženiji u levičarskim krugovima – dok je istovremeno bio kritikovan u liberalnim i desničarskim krugovima (na primer Bohm-Bawerk, Croce, Weber) – ne bi od njega napravio globalnog mislioca kakav on danas jeste. Da nije bilo Oktobarske revolucije i Lenjinove odluke da proleterske revolucije na zapadu poveže sa antikolonijalnim pokretima u ostatku sveta, verujem da bi Marx danas bio poznat samo kao jedan od teoretičara koji su doprineli razvoju nemačke socijaldemokratije. Ali i tu bi njegov uticaj bio „razblažen“ (kao što pokazuje uspeh Bernsteinovog reformizma). Oktobarska revolucija i Lenjin uzdigli su Marxa do jedinstvene pozicije globalnog mislioca i preneli ga u Indiju, Japan, Kinu, Afriku, Južnu Ameriku i tako dalje. Tako je Marx postao verovatno najuticajnija figura iz polja društvenih nauka u proteklih pola milenijuma i jedini teoretičar čije su teorije direktno inspirisale revolucije.

Dakle, slažem se s Magnessom i Makovijem da su ti eminentno politički događaji učinili Marxa onim što on danas jeste. Ali ja u tome vidim dokaz Marxove veličine. I tu se naši stavovi dijametralno razlikuju. Oni prave dvostruku grešku. Prvo, zato što misle da veličina naučnika u društvenim naukama zavisi od toga šta su njegovi savremenici mislili o njemu, i drugo, zato što veruju da u obzir treba uzimati samo mišljenje kolega iz iste ili srodnih disciplina. Načelno, veliki ekonomisti našeg doba su oni za koje današnja ekonomska profesija veruje da su veliki. To je dvostruka greška prezentizma (prihvataju se samo savremene ocene) i ekskluzivizma (računaju se samo mišljenja akademske zajednice).

I jedno i drugo je pogrešno kada se ocenjuju naučnici u društvenim naukama uopšte, a naročito kada je u pitanju Karl Marx. Veličinu naučnika pokazuje njihova „trajnost“, to jest sposobnost da ostanu relevantni na duži rok. To je na polju ekonomije bio slučaj s Adamom Smithom, Ricardom, Marxom, verovatno i sa Walrasom i Keynesom. (Mogli bismo preći u druge društvene nauke i reći da isto važi za Rousseaua, Machiavellija i tako dalje, ali nema potrebe.) Zašto su takvi mislioci relevantni? Zato što su nam njihov način razmišljanja i sistem koji su izgradili bliski, zato što uspešno mogu objasniti okolnosti sa kojima se danas suočavamo. U njihovim tekstovima možemo pronaći objašnjenja današnjih problema. Što je autor duže relevantan, to su on ili ona važniji. Verujem da je svako ko je pročitao makar jedno poglavlje Platonove Države ili Aristotelove Politike bio fasciniran njihovom relevantnošću. U tome je veličina. A kod Marxa toga ima u izobilju.

Činjenica da je Marxova slava u velikoj meri zasluga Oktobarske revolucije i pomenute Lenjinove odluke ne čini Marxa drugačijim od ostalih slavnih naučnika. Upravo spoljni politički događaji otkrivaju puni značaj opusa koje pre njih možda nismo cenili. Hyman Minsky se vratio iz zaborava sa poslednjom finansijskom krizom. Ako se kriza produži, njegova slava će se uvećati. Rasprava o ulozi ropstva u razvoju kapitalizma obnovila je interesovanje za spise W. E. D. DuBoisa. I Malcolm X prolazi kroz sličan period. Njihovi tekstovi iznenada ponovo postaju relevantni. Da smo rešili problem depresije kao što je obećavao Robert Lucas, značaj Keynesa za ekonomiju i razvoj ekonomskih politika bio bi minimalan. Ali čim ekonomija posustane, kao sada, ekonomisti se vraćaju Opštoj teoriji. Bilo bi smešno tvrditi da je Keynes slavan samo zbog po njega srećnog sticaja spoljnih okolnosti.

Dozvolite sada da ukratko izložim zašto su prezentizam i ekskluzivizam u Marxovom slučaju posebno neprimereni. Svako ko je čitao Marxa zna da je njegov program mnogo širi od transformacije ekonomije. Kritika političke ekonomije, kako kaže podnaslov Kapitala, samo je deo ambicioznijeg programa. A taj program je potpuno novo razumevanje ljudske istorije u kome ekonomske sile igraju važnu, možda i presudnu ulogu. Kada je smisao istorije otkriven, novostečeno znanje treba udružiti sa postupcima usmerenim na to da se proizvede promena koju nam je istorija otkrila. Našim daljim postupanjem možemo tu intelektualno otkrivenu evoluciju dovesti do punog ostvarenja. I tu se u priču uvodi ključni marksistički koncept, praxis: to je jedinstvo teorije (ideje) i prakse. U toj tački ideje (ako su ispravne, u smislu da uspešno zahvataju ključne determinante evolucije ljudskog društva) postaju materijalna sila. Ideja postaje sredstvo promene isto koliko i demonstracije, barikade ili pronalasci novih mašina.

Zašto sam se upustio u ovo opširno tumačenje Marxovog sistema (o kome su govorili još Gramsci i Lukacs, ali je jasnije formulisano tek posle objavljivanja Marxovih spisa 60-ih godina)? Zato što želim da pokažem da svođenje Marxovih ambicija na vršenje uticaja na ekonomiste kao što su J. S. Mill i ostali predstavlja temeljno nerazumevanje Marxa. Marxova ambicija je da utiče na istoriju sveta i celinu društvenih nauka. To je trebalo da obavi radnički pokret, kada inspirisan ispravnom ideologijom postane instrument istorijske promene, izgradi besklasno društvo i uvede nas u carstvo slobode. Marxov plan nikada nije bio da dobije katedru u Kembridžu ili izgradi karijeru objavljujući članke u uvaženim časopisima.

Autori čije se najviše aspiracije iscrpljuju takvim ciljevima ne mogu razumeti Marxa. Naše doba je doba neznatnosti, a kada su nam ciljevi neznatni ne možemo ni pojmiti šta vide ljudi koji gledaju dalje od takvih ciljeva. Situacija nije bila ništa drugačija ni u Marxovo vreme. Zato je on bio tako nemilosrdan prema McCullochima ovog sveta. Ne samo da nisu bili na istoj talasnoj dužini, nego nisu pripadali ni istoj kategoriji mislilaca.

Kao što su mnogi primetili, uključujući Isaiaha Berlina u biografiji Marxa i Schumpetera u Istoriji ekonomske analize i Kapitalizmu, socijalizmu i demokratiji, istina je da je kod Marxa bilo dosta proročkog i da je najveći problem s njim to što transcendira okvire nauke. Ambicioznost i širinu njegovog programa sebi dopuštaju samo religije. I zaista, kritikovanje Isusa zato što je imao svega 12 sledbenika ili što nije zapisivao svoje ideje i nije konkurisao za prijem u atinsku Akademiju ili sinagogu u Judeji najsličnije je kritici Marxa zato što se nije dovoljno trudio da preobrati McCulloche svog doba.

Global inequality and more 3.0, 16.11.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 26.11.2022.