Foto: Kolossos/Wikimedia Commons
Foto: Kolossos/Wikimedia Commons

IZMEĐU RANOG LIBERALIZMA I „KAPITALA“

Prošle godine je na datum Marksove smrti – 14. marta 1883 – uredništvo Danasa pokrenulo praksu obeležavanja dela Karla Marksa. Tom prilikom je tek načeta retko obrađivana tema Marksovog novinarstva. Ovo bi trebalo produbiti jer iako se o njoj malo govori, uloga Marksa u novinarstvu nije beznačajna. Naprotiv, od nje bi šira, ali i stručna javnost mogle učiti.

Vrlo neobičan novinar

Daleko pre Kapitala Marks je pisao za novine. Iako se o tome malo govori, Marksovo novinarstvo zapravo zauzima većinu njegovih rukopisa. Samo članci za New York Tribune čine 7 od 50 tomova engleskog prevoda Marksovih i Engelsovih dela – u čisto kvantitativnom smislu to je više nego bilo koje drugo Marksovo delo. Od ukupno 487 plaćenih članaka, Marks je 350 napisao sam, Engels 125, a zajedno 12 i to upravo za New York Tribune,tada najtiražnije novine na svetu sa preko 200.000 čitalaca. Pored ovoga, Marks je pisao za različite novine: The People’s Paper, Die Presse, Neue Oder Zeitung i mnoge druge. Njegova žena Dženi Marks je takođe bila novinarka koja je pisala za Frankfurter Zeitung. (Ne bi trebalo zaboraviti ni da je za francuski La Revue socialiste čak sastavljao ankete da bi sakupio informacije o životu radnika, pri tiražu od 25.000 primeraka.) Marks se zapravo proslavio kao američki novinar u toku evropskih revolucija 1848, kada je Nemačku posetila i delegacija New York Tribunea za koji će i Marks pisatiod 1851. Kako se nekadašnji američki predsednik Džon F. Kenedi jednom našalio: da je New York Tribune platio mladog Marksa makar malo više od 5 tadašnjih dolara po članku (oko 150 današnjih), možda bi se dotični posvetio isključivo novinarskoj karijeri pa bi manje kritikovao kapitalizam.

Ovo, međutim, implicira tezu da se Marks u New York Tribune nije bavio nimalo kapitalizmom, što je duboko pogrešno. Moglo bi se čak reći obrnuto: ukoliko neko želi da razume Kapital, trebalo bi da čita Marksove članke za New York Tribune. U njima apstraktnu analizu dopunjuju živa lica, politika, svakodnevna borba ili međunarodne tenzije. Od opijumskih ratova i trgovine sa Kinom, preko odnosa britanskog imperijalizma prema Indiji, turskog pitanja i Krimskog rata, do Hausmanove Crédit Mobilier, čuvene banke pariske buržoazije ili jedne od prvih svetskih ekonomskih kriza – panike 1856-57 – ove i slične teme upravo se tamo nalaze i predstavljaju sadržaj koji analizira Kapital. Ovo je javnosti uglavnom promaklo. Međutim, mnoge od ovih tema bi zapravo mogle prikazati tadašnji kapitalizam kao vrlo sličan našem: recimo, pri izmeštanju proizvodnje u periferne zemlje ili pojave robovlasništva u kapitalizmu – nečim što se inače smatralo nemogućim. Uprkos tome, ovi članci svedoče koliko je kapitalizam dugotrajan i na kraju, koliko je zapravo spojiv sa neslobodnim oblicima rada koje je trebalo da prevaziđe, a koji su se pripisivali feudalizmu. Štaviše, kapitalizam je obećavao svetlu budućnost upravo kroz prevazilaženje robovlasništva i sličnih pojava, a svedoci smo da se ono skoro pa vratilo. Kapitalizam se iz našeg ugla vratio tamo odakle je i počeo. Međutim, pored toga, ovi članci govore šta znači akumulacija kapitala na ljudskom nivou, kako akumulacija gura poslodavce na različitim kontinentima u istom smeru, kako baca rad u beznađe bez obzira gde. Nekoliko Marksovih biografa, poput Kevina Andersona, se slažu da ovi tekstovi sadrže dublje analize nezapadnih društava (poput Kine ili Indije), pitanja etniciteta, rase i nacije, nego Kapital. Kapital kao knjiga se često suvoparno predaje, ali upravo ovi članci ga dočaravaju. Iz tog ugla, pitanje je da li bi Kapital uopšte bio napisan takav kakav jeste da nije bilo članaka za New York Tribune. Međutim, kroz oboje se nazire ono što je Marks ciljao da opiše: kako kapital, kroz ljudsku patnju zasnovanu na eksploataciji, pod izgovorom večitog progresa oblikuje ljudsko društvo.

Vrlo neobičan „Kapital“

No, dug put do Kapitala nije vodio samo preko New York Tribune. To postaje jasno ako se pogleda rani, često zaboravljani, Marksov „neuspeh“ u toku uređivanja Rajnskih novina (Rheinische Zeitung) pre faze Tribuna. Rajnske novine bile su centralno glasilo liberalne rajnske buržoazije. Ono je bilo orijentisano ka slobodnoj trgovini, uz posebno neprijateljstvo ka protekcionizmu (poput ruskog protekcionizma – zbog čega je Nikolaj I lično zatražio cenzuru Marksovih tekstova). Upravo kroz ove novine je Marks po prvi put počeo da se bavi socijalnim pitanjima. Međutim, Marksovo bavljenje ovim pitanjima je u to vreme imalo utemeljenje u pozivu na pravnu državu, odnosno racionalno pravo. Stoga nije imalo apsolutno nikakvo bitno utemeljenje u komunizmu. Naprotiv, Marks je u ovom kontekstu povremeno imao čak i antikomunističke stavove poput onog da bi se na opasne pokušaje komunizma u praksi „lako moglo odgovoriti topovima“, kako piše u svom novinarskom članku od 16. oktobra 1842. godine kada je imao tek 24 godine. Dakle, ne samo da se Marks nije rodio kao komunista nego je svojevremeno pisao protiv komunizma. Posebno je naglašavao da se „prava opasnost od komunizma“ nalazi u njegovom teorijskom uticaju. Na drugim mestima ćete lako naći ismevanje francuskog komunizma kao „diletantizma“. Možda bi iz tog ugla glavno pitanje za Marksove biografe trebalo da bude – zašto Marks nije uspeo da denuncira komunizam i gde mu se okrenuo? Da li su komunističke ideje – da ponovo citiramo Marksov članak od 16. oktobra 1842 – zaista bile „demoni od kojih se čovek može osloboditi tek ukoliko im se potčini“? Otkuda ovaj Marksov neuspeh? Upravo ovde se odigrao preokret koji je Marksa naterao da propita vlastite stavove dok je bio urednik liberalnog lista Rajnske novine.

Naime, postoje različita objašnjenja za ovakav obrt, ali problem je u tome što nisu svi tekstovi iz ovog perioda sačuvani (poput Marksovog teksta od 300 strana gde je pokušao da izvede svoju filozofiju prava. Od tekstova je u to vreme imao kratku novelu „Škorpion i Feliks“, kratku dramu „Oulanem“, odbranjenu doktorsku disertaciju i gomilu poezije). Ono što je nepobitno je da ga je upravo novinarstvo najdirektnije suočilo sa materijalnom stvarnošću kapitalizma koji je bio u procesu rađanja. Upravo zbog toga se njegov obrt ne bi mogao razumeti bez društvenih promena oko njega. Zapravo, možda bi se ovaj obrt mogao čak pripisati jednom jedinom događaju. Jer je već u sledećem članku došao po prvi put u „nepriliku“ da mora da „govori o materijalnim interesima…“, kako kaže u predgovoru Kritici političke ekonomije. Ovo je bila „neprilika“zbog vrlo objektivnih okolnosti. U pokrajinskom parlamentu Rajnske oblasti buržoazija je od maja do jula 1841. upravo oduzimala određena običajna prava seljacima odnosno mogućnost da žive od prirode, da skupljaju palo drveće za potpalu i ubiru plodove šume. Razlog je bio ukrupnjavanje privatnih poseda nastajuće buržoazije, zbog čega su sve ostale klase morale da se kroz silu zakona odvoje od prirode. Ovo je uticalo na ogroman porast hapšenja siromašnih seljaka. Preko noći, Rajnski pokrajinski parlament u Nemačkoj je od seljaka napravio kriminalce. Debate oko zakona su toliko bile glasne da ih je bilo nemoguće ignorisati. Ali sam zakon se nije mogao razumeti iz ugla prava – otkuda ovi materijalni interesi baš tu i tada, otkuda baš takva promena? Nije valjda da je odjednom cela nemačka buržoazija preko noći poludela (što ne bi trebalo isključivati) pa se naprasno pobunila zbog krađe drveća? Očigledno je nešto mnogo dublje izazvalo tektonske poremećaje. Da stvar bude gora, nešto slično se prethodno desilo u Engleskoj gde se pomoću zakona stvaralo tržište rada i uvodio kapitalizam. Stvarala se zavisnost seljaka od tržišta kroz njegovo odvajanje od prirode. Zbog toga je pravne promene trebalo sagledati kao posledice mnogo dublje promene, a to je bila upravo promena proizvodnih odnosa od feudalizma u kapitalizma. Tek odatle su se onda mogli shvatiti materijalni interesi nove pruske buržoazije i njen udarac na običajno pravo. To će Marks posle podrugljivo nazvati „prvobitnom akumulacijom“ – „prvobitnim grehom“ kapitalizma – koja se desila kroz razvlašćivanje seljaka. Tu Marksu nije pomagalo ni pozivanje na ljudski duh ni na pravnu državu – pogotovo ne Prusku – jer problem nije ležao u pravima. Nakon kritike sopstvenog pravnog obrazovanja, prešao je stoga na pravi problem: analizu novog „metabolizma“ sa prirodom kroz proizvodnju roba radi njihove razmene – kako je Marks opisivao kapitalizam. Marks je kao novinar primetio pojave koje nije mogao objasniti kao pravnik jer je problem ležao u političkoj ekonomiji. Otuda je počeo da čita engleske i francuske ekonomiste koje je počeo kritikovati zbog nerazvijene predstave kapitalizma. Otuda i podnaslov Kapitala: kritika političke ekonomije.

Marksov put kroz društvene promene

Dakle, Marks je imao određenu skepsu prema komunistima sve dok se sam nije susreo sa kapitalizmom – izveštavajući o njemu upravo dok se tržišno društvo rađalo iz feudalizma. Upravo u to vreme, kaže Marks, čuo se „odjek francuskog socijalizma i komunizma s lakim filozofskim koloritom“ – misleći na popularne socijaliste Prudona, Sen Simona i Dezamija. Otuda ne čudi da se kritika pruske buržoazije poklopila sa Marksovim okretom ka komunizmu – ne samo vremenski, nego i logički, posle oktobra 1842. godine – jer je upravo tada kapitalizam „dolazio“ u Prusku državu. Suočavanje sa dubinom tog dolaska je promenilo i želje ranog Marksa. Moralne kritike kapitalizma su počele delovati privlačno. Međutim, nedostajalo im je utemeljenje u kritici političke ekonomije i upravo je Marksova zasluga u tome što je to utemeljenje za kritiku kapitalizma pružio u kritici političke ekonomije.

No, pitanje je da li bi se Marksov obrt desio bez ovih spoljnih okolnosti. Stvaralo se društvo robne proizvodnje, odnosno društvo zasnovano na tržišnim odnosima i ova promena je nagnala Marksa da dublje promisli odnos kapitalizma i ljudskog društva. Ako ništa, Marks je pokazao da su liberalne vrednosti – jednakost šansi i jednakost pred zakonom, sloboda govora i mišljenja – dugoročno održive tek ukoliko se tržišna društva promene, ne samo u pravu, nego i u oblasti ekonomije te odnosa vlasništva i rada. Ukratko, u načinu proizvodnje. I obrnuto, tržišni odnosi mogu da koče razvoj društva. Jer, doklegod je društvo zasnovano na tržištu, bez obzira na svu regulaciju, ono će zapadati u ciklične krize i biti dugoročno neodrživo. Odavde je usledila možda osnovna lekcija marksizma. Da bi se desila promena društva, bitno je razabrati koje ga sile oblikuju. Ukoliko je problem u materijalnim odnosima, onda tu treba tražiti i njegovo rešenje. Drugim rečima, nema nikakve duboke društvene promene bez kritike političke ekonomije. U našem kontekstu ovo bi moglo da bude važno zbog jednog bitnog mesta: uzaludna je promena glumaca na političkoj sceni bez promene u ekonomskoj politici. Jer, ukoliko se ne razume da alternative nema bez drugačijeg ekonomskog pristupa, onda je uzaludno svako obećanje promene. Zbog toga bi svako trebalo da makar „zagrebe“ teorijske struje koje upravo ovo zagovaraju. Jer čak ni ovi osnovni uvidi ne bi bili mogući da neko nije prešao dug put od prihvatanja liberalizma do kritike dominacije društva zasnovanog na kapitalizmu. U Marksovom slučaju, okolnosti su ga navele da kroz novinarstvo od urednika liberalnog lista i ranog odbacivanja komunizma, stigne do mislioca koji je težio da sagleda duboke društvene promene koje su ga okruživale. Ovaj put bi trebalo da shvatimo ozbiljno, jer se on ne prelazi slučajno.

Autor je naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu i spoljni saradnik Centra za kineske studije pri Univerzitetu u Oksfordu.

Danas, 27.02.2022.

Peščanik.net, 14.03.2022.