Novija srbijanska kama – istorija dobiće konačno najznačajniji, crveni datum: ratni zločinac Dragoljub Mihailović biće rehabilitovan 23. marta u 10.00 časova, pred Višim sudom u Beogradu, saznaje i obznanjuje o stvarima državnim poslovično dobro obavešteni Press. Dakle, Tadić – malovićevsko pravosuđe, nakon sramne rehabilitacije Pavla Karađorđevića, knjiži još jednog, ovoga puta najvećeg, kapitalca među „nevinima“, a nema informacije o tome da li će se realizovati opskurni koljački performans, proglašenje rehabilitacije antifašiste Milovana Đilasa i fašističkog kolaboranta i ratnog zločinca u istoj sudnici, istoga dana. Predsednik Srbije i vlasnik nezavisnog sudstva, kao, uostalom, i svega nezavisnog u ovoj državi, nastavlja da neguje bolest koja se, dokazano je u evropskoj istoriji posle Drugog svetskog rata, nigde nije nazivala kao u prvom pojavnom obliku – fašizam. I da čini sve ne bi li se pristojan svet u Srbiji osećao postiđeno. Nije kraj, za tajming istoriji vičnih presuditelja predugo se u ladicama kiseli dosije Milana Nedića, nevinog tvorca Juden frei Srbije antisemitskih zakona, državnog projekta uništenja Jevreja i do danas nekažnjene pljačke imovine o kojoj nema ostavinske rasprave.
„Kriv je što je od početka druge polovine 1941, pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom “četnici Draže Mihailovića” i takozvana Jugoslovenska vojska u otadžbini, koje su imale za cilj da oružanom akcijom i terorom u saradnji s okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije.“
Ne, neće se u ovoj presudi od 15. jula 1946. kojom je zlikovac osuđen na smrt i gubitak građanskih prava, samo dodati reč „nije“; valja očekivati šenluk obrazloženje državno – četničkih istoričara, pre svih iz Demokratske stranke, i novo favorizovanje dajdžest referenci emigrantskih badavdžija, pod očinskim pokroviteljstvom strogog ali pravičnog. Evo uvoda koji je smislio Pressov istoričar Miodrag Janković „Junak bez groba, najtragičnija ličnost novije srpske istorije, đeneral Dragoljub Mihailović predstavlja i oličenje naše srpske nesreće. Njegova rehabilitacija ima mnogostruka značenja. Posle rehabilitacije kneza Pavla, ova đeneralova znači da je Srbija izabrala put ka istini, put ka životu. Nošen najplemenitijom ljubavlju za Srbiju, đeneral je sebe prineo na oltar otadžbine. I kao što su Srbiju izdali tobožnji saveznici i jugoslovenska vlada izbegla u London, tako su i njega izdale te političke primadone, da bi ga napokon izdao i njegov kralj, pozvavši ga da se priključi Josipu Brozu. Osuđen je u političkom procesu, pravoj lakrdiji sudstva, ubijen i posle godinama satanizovan, između ostalog izjednačavan sa Pavelićem! Sudili su mu i preko njega sudili srpskom narodu, tome malome nacionu koji još uvek rađa svetitelje. Grob junaka je u srcu živih, tako će sad đeneral biti u našim srcima, gde nema laži, izdaje, sramote…“
Istorija je nekakva učiteljica, lekciju za Tadića i njegovu stranku zastarelog Statuta ima Pressov sagovornik Jovan Pejin koji misli da je „rehabilitacija Draže Mihailovića posle priznanja statusa boraca Jugoslovenske vojske u otadžbini još jedan značajan korak ka novoj državnoj politici Srbije… To znači da političke partije treba da promene programe i usklade ih sa dugo odbacivanom i jugoslovenstvom potiskivanom srpskom državnom idejom. Da održe mini kongrese i donesu mere radi odbacivanja nametnutih kroatokomunističkih rešenja jer je to važno za opstanak srpskog naroda u celini, a ne samo u Srbiji. Takođe, rehabilitacija Draže Mihailovića znači preuzimanje koraka da se podele koje nam je nametnuo taj isti kroatokomunistički vrh i koje još postoje konačno ponište“, siguran je Pejin.
Još malo, njihovih je pet minuta, izvesni Veljko Đurić Mišina nema nikakvih naučničkih sumnji, ali ga muče neke nedoumice, uprkos tome što su knjige o zlikovcu objavljene i na svetskim jezicima: „Za onog ko je pročitao makar deo tih radova nema velikih tajni o Mihailovićevoj biografiji. Doduše, ima još nekoliko događaja koji su nedovoljno razrešeni odnosno rekonstruisani, kao što su uloga Britanaca u njegovom hapšenju i gde mu je grob. Svoju tragiku i sudbinu pokreta Mihailović je objasnio pri kraju odbrane na suđenju rečima da se nije snašao u svetskom vrtlogu u kome su posebno mesto imale obaveštajne igre oko njega. Mihailović je, gledajući sa istorijske distance, tragični gubitnik koji se nije snašao u teškim vremenima. A mi Srbi volimo gubitnike i tragičare“, ne krije ovaj nacionalni radnik.
Kralj izdajnik, Hrvati, komunisti, Englezi – bilo je previše za Čiču, tragičara kojeg Srbi obožavaju. Takav je akribični rezon ove Pressove trojke, posvećene prošlosti i budućnosti koje su u neupitnoj vezi. Ponekad prošlost deluje kao recept: „Akcija u Pljevaljskom, Fočanskom i Čajničkom srezu protiv muslimana izvršena je… sva muslimanska sela potpuno su spaljena… sva imovina je uništena, izuzev stoke, žita i sena… Pristupljeno je potpunom uništenju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti. Naših je bilo ukupno 22 žrtve… kod muslimana 1.200 boraca i oko 8.000 ostalih, žena, dece i staraca. Uništeno je i sve ostalo muslimansko stanovništvo“ (izveštaj opevanog četničkog komandanta Pavla Đurišića od 13. februara. 1943. upućen Dragoljubu Mihailoviću, cit. Prema Aleksandar Sekulović, Republika, 1-31.1.2011.). Zar ne zvuči kao recept za međunacionalno pomirenje primenjen jula 1995. u istočnoj Bosni. I tada je bilo osam hiljada mrtvih muslimana, ta se brojka nešto zakonomerno ponavlja, objasniće istoričari, imaju oni metodologiju. „Ove radnje dovoljno je uporediti sa definicijom genocida u međunarodnom krivičnom pravu, ili sa definicijom iz člana 370 Krivičnog zakonika Srbije, da bi se odgovorilo na pitanje da li je Draža Mihailović osuđen zbog ratnih zločina ili zbog borbe protiv partizana. Prema tome, Zakon o rehabilitaciji predstavlja direktno kršenje obavezujućih međunarodnih normi o kažnjavanju zločina protiv čovečnosti, kao i kršenje samog Krivičnog zakonika Srbije. On na drastičan način krši opšteprihvaćenu normu o nezastarevanju krivičnog gonjenja za takva krivična dela, normu koja je sadržana i u članu 108 Krivičnog zakonika i u članu 34 stav 6 Ustava Srbije. U Ustavu se kaže: ‘Krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva’. Zastarelost i rehabilitacija su, u osnovi, podudarni pojmovi: u oba slučaja dolazi do suspenzije normi krivičnog prava. Otuda, stvaranje mogućnosti za rehabilitaciju lica osuđenih za ratne zločine predstavlja zaobilazan put ukidanja imperativne norme iz stava 6 člana 34 Ustava Srbije, pa je dužnost Ustavnog suda Srbije da ovaj zakon proglasi za suprotan Ustavu“ (A. Sekulović).
Jeste, genocid, iako je Deklaracija UN o genocidu doneta 11. decembra 1946. Uopšte, neki datumi državi Srbiji idu na ruku: kod Dražinog genocida nije ga bilo u dokumentima Ujedinjenih nacija, a kod genocida Ratka Mladića, kako su podsećali srbijanski fiškali pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, Srbija (SRJ) nije bila član Svetske organizacije. Sad jeste, punim koljačkim kapacitetom.
Dobićete ‘artiju, razlog više da ovog leta kopate dublje. U predasima možete i da se mirite.
E-novine, 12.03.2012.
Peščanik.net, 14.03.2012.
