Ko o čemu, mi (ponovo) o imenovanju. Samo što sada stvari „оvuliraju“, što bi rekao jedan naš poznati političar, pa sada imamo problem sa više imena – ne samo države, nego i ulica, trgova, škola. Da je problem samo u imenima i ne bi bilo tako strašno. Аli čini se da je na sceni nekakav determinizam imenovanja, pa svaki izbor treba da pošalje poruku „ime je znak“, ime odražava suštinu – zato moramo pažljivo da prekrstimo sve i svašta, samo da bi odgovaralo toj novootkrivenoj suštini.
Prvo školsko zvono za đake-prvake u nekoliko škola u skopskoj opštini Čair već nalikuje zvonima sa crkvenog zvonika. Odrasli i dalje uspevaju da zatruju detinjstvo najnevinijih, pa tako i prvi školski dan mora nositi više nacionalističkog zanosa i ponosa, nego obične dečje radosti zbog druženja sa znanjem i mudrošću. Negde u pozadini ovog vedrog dana, biju se bitke između centralne i opštinske vlasti, između koalicionih partnera, između premijera i odmetnutih mu ministara, dok su deca kolateralna šteta posvađanih roditelja.
Istini za volju, imenovanje javnih institucija, a posebno onih obrazovnih (osnovnih škola, gimnazija i univerziteta) nikada nije bilo naivna stvar. Imena su oduvek odabirana po takvim kriterijumima da kod učenika izazivaju strahopoštovanje. Kao i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, i u Makedoniji se posvećivala pažnja ovom procesu, pa su se zavisno od potreba trenutka menjale/brisale uspomene na jedne istorijske ličnosti, da bi se popunile drugima. Samo neki od nas, koji su krenuli u školu nakon skopskog zemljotresa, imali su sreću da idu u škole koje su nosile imena ličnosti koje nemaju nikakve veze sa nacionalnom istorijom. Još uvek se ponosim time što je moja škola nosila (i zadržala) ime velikana iz oblasti prosvete i pedagogije – Jana Amosa Komenskog. Za svaki državni praznik, pored uobičajenih crvenih marama i recitacija o domovini (široj i užoj), ipak smo otkrivali i nešto iz života našeg patrona. I kvalitet nastavnog kadra je bio viši, pa verujem da je i za njih Komenski bio inspiracija u radu s decom. Ova škola i danas drži visoki rejting, što se najbolje vidi po imenima nekadašnjih učenika, današnjih poštovanih ličnosti iz kulturnog i akademskog života. Ali primeri škola sa nadnacionalnim nazivima, koji simbolizuju nešto više od borbe za slobodu/državu, danas su prava retkost.
Podigla se velika galama zbog želje gradonačelnika opština sa dominantno albanskom populacijom, da se preimenuju, između ostalog, i nazivi škola. Odmah mogu reći, galama se podiže bez ikakve potrebe. Nema logike da se škola u kojoj su i nastavnici i učenici u visokom procentu (preko 90%) albanske nacionalnosti – i dalje zove Rajko Žinzifov. Kako se društvo menja demografski, ali i etnički-teritorijalno, tako treba da se menjaju i simboli; tu nema dileme. Ono što u ovom slučaju brine jeste inat i kršenje svih pravnih procedura, kao i manifestna uzajamna netrpeljivost onih koji navodno zajedno vode državu kroz makedonsko-albansku koaliciju. Kao Makedonka, osećam da nemam pravo da ocenjujem koje su ličnosti važne mojim albanskim sugrađanima (što je, svakako, propust iz mog obrazovanja, jer smo više učili o svim ostalim bratskim narodima, a najmanje o našim sugrađanima i prvim susedima). Evo, sada čitam i pokušavam da nadoknadim propušteno, pa pokušavam da razumem značaj Hasana Prištine i Jašaraq bega za albanske učenike i njihove nastavnike. Ne usuđujem se da eksplicitnije iskažem svoje kritičko mišljenje, jer kako je krenulo sa spomenicima i ulicama, sa čak tri parastosa u spomen Todora Aleksandrova, hvata me užas pri pomisli da će uskoro neka škola nositi njegovo ime, pa će deca makedonske nacionalnosti pevati pesmice o velikom vojvodi, od čije ruke su možda ginuli i njihovi pradedovi. Ne, logika i razum su odavno napustili ovu zemlju, a nastojanje da se problemima pristupi na ovakav način je unapred osuđen na propast. Nastupila je totalna kapitulacija duha, vrednosti i morala.
Ono što me rastužuje, posebno zato što sam i sama profesor, jе duhovna beda novih „kumova“. Najaktuelnije su, na ivici sukoba, tenzije zbog naziva čairskih škola, pa ću reći nešto o tome. Ako su već hteli i osećali potrebu da kod svoje dece učvrste, makar i simbolički, vezu sa svealbanstvom i Albanijom kao matičnom zemljom, zar nisu mogli odabrati ime, recimo, Ismaela Kadarea? Ali ne, važniji su političari, ratnici i bivši ministri s početka 20. veka. Zanimljiva je logika u slučaju Hasana Prištine. On je, na neki način, dobar izbor kao otelotvorenje sadašnje koalicije. Tako se može tumačiti činjenica da je on potpisao savez (protiv tadašnje kraljevine Jugoslavije) sa „junacima“ druga dva naroda – Pavelićem i Vančom Mihajlovim.
Ipak, najveću simboličku težinu ima izbor imena palog borca UČK, poznatog kao Student, Imrija Elezija. Kada pitate Albance zašto baš taj momak, a ne neko od drugih palih boraca iz 2001-e, nemaju odgovor. Niko ne zna šta je on uradio, osim da je poginuo u uniformi formacije koja se borila sa državnim bezbednosnim strukturama. Doduše, kolumnista i analitičar Ramadan Ramadani je nedavno napisao da je sramota što profesori Pravnog fakulteta ne znaju da je ovaj momak bio njihov student. Ja sam profesor na Filozofskom fakultetu, ali i meni se mogla desiti ista stvar: imam ogroman broj studenata, a mi profesori obično upamtimo ili najgore ili najbrilijantnije studente. Doduše, iz svoje prakse mogu reči da i ja imam postdiplomca koji je bio oficir ARM, pa je prešao u UČK, da bi se danas bavio politikom i naukom. Čudni su životni putevi i izbori ljudi koji žive na ovakvim vetrometinama.
Iskreno mi je žao zbog pogibije mladog Imrija, kao i velikog broja njegovih vršnjaka, iz svih etničkih zajednica. Uvek me zaboli kada u holu sretnem svog studenta, brata masakriranog mladića iz mesta Vejce. I nadam se da nijedan od njih više nikada neće biti izložen većoj opasnosti i strahu od onih kada se izlazi na ispit. Oni koji ne misle kao ja, neka mi oproste, ali ja ne smatram da je velika stvar kada se student prihvati kalašnjikova, dok se njegov lider Ahmeti, u to vreme tajanstvena ličnost, slika sa knjigom u rukama. Prvi je pokojnik umesto pravnik, a drugi još uvek politički lider. Kažemo da studenti treba da budu predvodnici progresa svakog društva, pa čak i pobune protiv establišmenta, moćnih, eksploatacije i nepravde… Makedonija, međutim, nije imala čak ni pravu pobunu 1968-e. Bojim se da će za svaki dan svoje škole, dečica iz čairske škole salutirati nekom mladiću koji je mislio da je mač snažniji od uma. Verovatno preterujem u svom strahu. Imri je bio iskorišćen dok je bio živ, a koristan je i kao pokojnik, za skupljanje političkih poena. On i njegova porodica nemaju ništa od te slave.
Pada mi na pamet još jedna čudna povezanost Nikole Vapcarova i Imri Elezija, kao davalaca naziva istoj školi, prvi kao bivši, a drugi kao sadašnji. I Vapcarov se borio za svoju zemlju i pravdu, ali poezijom. I plašim se da će njegovi stihovi možda i dalje odzvanjati, sada u malo promenjenom smislu. Pevao je Vapcarov (iz Sofije): „ova zemlja, kojom sada hodam, ova zemlja koju prolećni vetar budi, ova je zemlja, oprostite tuđa…“. Plašim se da se ne prepoznajemo kao naši, da smo sebi tuđi, i da svako želi da korača i slavi onu zemlju (deo zemlje) koju oseća svojom.
Ne verujem da su nazivi stvari njihova sudbina, ili da bilo šta predodređuju. Ali kada već imamo mogućnost da stvaramo zajedničku budućnost, zaista je tragično što iz nedara svojih naroda ne vadimo imena najvrednijih, onih koji su bili junaci reči i uma. Možda zato što su takvi uvek bili deficitarni na brdovitom Balkanu. Imena zbog kojih se svađamo ovih dana predstavljaju oblik ocrtavanja etničkih teritorija i kultura, a to je još jedna deoba, još jedno otuđivanje. I stavljanje soli na živu ranu.
Nova Makedonija, 03.09.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 03.09.2012.