Na italijanskoj La 7-TV slušao sam 14. septembra Diega Dela Vale, najčuvenijeg i najbogatijeg proizvođača cipela na svetu. Njegove TOD’s luksuzne cipele nosile su četiri generacije papa, većina državnika, Muhamed Ali i svi oni bogati skorojevići koji pate što na njima, kao na NIKE, ne stoji krupno napisana firma. Eto, taj prebogati industrijalac, generacijama buržuj, darodavac 25 miliona evra da se restaurira Koloseum u Rimu, sa izričitom napomenom da to nikada neće koristiti u reklamne svrhe, uzgred i vlasnik fudbalskog kluba Fjorentina, zabeležio sam da je rekao sledeće: „Sadašnja kratkovida vlada pokušava da izazove razdor među sindikatima, a to je katastrofalna greška. Postojala je i postojaće konfrontacija vlasnika i radnika u industriji, i koliko god to bio večiti proces, kompromisi u toj borbi zapravo su doneli blagodeti koje čovečanstvo sada ima. Bez objektivne države, kao arbitra, ta borba mora da dovede do degradacije socijalnih odnosa na štetu većine“.

To je najsvežiji argument „buržoaske revolucije“, a počelo je uoči izbijanja krize, kada su se udružile dobrotvorne fondacije Bila Gejtsa (Bill Gates) i Voren Bafita (Waren Buffet), dva najbogatija čoveka na planeti i izdvojili sredstva veća nego fond OUN za pomoć siromašnima u svetu. Oni su bili i pokretači inicijative Giving Pledge – obećanja najbogatijih ljudi na svetu da će svojim testamentom zaveštati deo svoje imovine u korist siromašnih. Danas taj pokret, čijim je formiranjem predsedavao aktuelni Rokfeler, broji preko 80 bogataša iz većeg dela sveta. Kriza, zapravo loša koncepcija borbe protiv nje, naterala je najbogatijeg, Vorena Bafita, da 16. avgusta objavi pismo u New York Timesu, u kojem pored ostalog piše: „Dok siromašni i srednja klasa ratuju zbog nas u Avganistanu, dok najveći deo Amerikanaca jedva izlazi na kraj s platom, mi mega-bogataši nastavljamo da uživamo u našim nepojmljivim poreskim olakšicama… ja sam na svoje prihode platio 6.938.744 dolara poreza, što nije malo, ali je samo 17,4 odsto mojih ukupnih prihoda, dok moji zaposleni plaćaju 41 odsto, pa tako plaćaju više od mene… Ima onih koji parama zarađuju pare i plaćaju manje nego ja, a oni koji novac zarađuju radom plaćaju neuporedivo više.“

Na svetu, prema Forbes listi, ima 1.210 milijardera. Njihovo bogatstvo se računa na 4,5 hiljade milijardi dolara. Prosečna stopa poreza koji onu plaćaju iznosi 15 odsto, dok zaposleni, dakle radna snaga, u Americi plaćaju državi 41 odsto onoga što zarade. Bafitov direktan poziv predsedniku Obami da žešće oporezuje bogataše, izazvao je dakako i neslaganja. Medijska mašinerija Ruperta Mardoka, preko njegovog Wall Street Journala dala je impuls naslovom „Voren je bolestan“, uz objasnjenje: „Ako Bafit želi da baca pare, neka napiše ček Ujka Samu, ali neka ne meša poslove u to“. Market Watch Blog je bio direktniji – „Voren Bafit je lud“. I Bafit i Mardok su Amerika, a ona ima Kongres i Senat kroz koji Obama neće moći da progura tako nešto. No Bafitova ideja je imala svetski odjek, pa je 16 najbogatijih francuskih menadžera (Societe Generale, Danon, Total…) uputilo otvoreno pismo pozivajući državu da ih više oporezuje dok se ne izađe iz krize. Hoće li Sarkozi imati više snage i sreće? Pokret se proširio i na Italiju, pa su Luka Koredo de Montezemolo, mega-bogataš i menadžer Ferrarija, i Karlo De Benedeti, opet mega-bogataš (nedavno je Berluskoni morao sudski da mu isplati 540 miliona evra zbog nanete štete), pokrenuli isti problem i u svojoj zemlji. Hoće li ih poslušati Berluskoni? Ni slučajno!

U osnovi ovih pokreta je modifikacija tzv. Tobin takse – namenskog poreza na finansijske transakcije u korist siromašnih. Za tu ideju je (pored ostalog), Džems Tobin 1972. godine dobio Nobelovu nagradu, da bi odmah posle toga sve palo u zaborav, uz povremena novinarska prisećanja. Da budem ciničan: moguće je da mega-bogataši bolje nego drugi osećaju da ljudsko društvo zasnovano na danas važećim beskrupuloznim pravilima ne može dugo da traje, pa ni oni sa njim. Bolje je, dakle, da oni naprave revoluciju nego sirotinja. A takođe je sasvim moguće da ih zaista goni iskreno čovekoljublje. U svakom slučaju, teorija Trickle Down – spontanog prelivanja od bogatih ka siromašnima, doživljava udar i to baš od najbogatijih, jer oni traže da država uvede pravdu umesto njihove milostinje. Ovo liči na šamar mega-bogataša neoliberalnoj naučnoj služinčadi, jer su ovi preterali kad su grabež i nehumanu preraspodelu proklamovali kao teoriju, i to bez alternative.

Biznis i finansije, 13.10.2011.

Peščanik.net, 15.10.2011.


The following two tabs change content below.
Milutin Mitrović
Milutin Mitrović (1931) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa zato i danas studira za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo, koga se i danas rado drži, bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Danas piše za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.
Milutin Mitrović

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)