Pieter Bruegel the Elder, Greed http://bit.ly/1ms2gbS

„Šta bi ti radio da su ti ponudili Karićevu nagradu?“ – pitala me je moja ćerka pre deset ili petnaest godina. – „Znaš šta, nikad nisam imao trideset hiljada maraka. Prihvatio bih nagradu i shvatio bih je kao otpremninu iz novinarstva.“

Ali.

Nema jamstva da bih datu reč održao, nagrada bi i protiv moje volje izazvala u meni izvesne simpatije za preduzetničku familiju koja prepoznaje i nagrađuje one koji su predano radili za dobrobit zajednice, pa nije moje da zalazim u poreklo nečije imovine, iako se ova doima kao znatna (znatna toliko da se i za mene našlo trideset hiljada), kad sviram isto se ne udubljujem u to kako je poslodavac došao do novca, ali zašto ovo pišem?

Zato što se slažem sa Vesnom Pešić: zadatak premijera nije da menja ljudsku prirodu. Njegovo je da radi predano na izgradnji sistema koji će ljude, baš zato što su nesavršeni, držati u stegama pristojnosti. Tako sam razumeo tekst „Naši vaspitači“. I, da ne bih zamišljao šta je sve sposoban da primi član partijskog rukovodstva, propitao sam fino sebe: kako bih se držao da se nekim čudom ili greškom ovozemaljska dobra nađu meni nadohvat ruke (ja kao naučnik iz filma kad u nedostatku zamoraca ubrizga sam sebi serum koji je smućkao u svojoj neregistovanoj laboratoriji, pa sam beleži promene na sebi, sve dok ne bude izmenjen toliko da zaboravi i slova i šta je hteo da ustanovi: evo dakle malog letnjeg opita pod radnim naslovom „Sistem i ja“).

&

Kad god se po služb. dužnosti obračunavam sa nemilim pojavama kao što je nacionalna penzija, stan za osvojenu medalju, službeni auto, svečana kolona, obavezni državni stanovi za oficire… – evo šta mi prođe kroz glavu.

1. Šta bi bilo da je meni dodeljena nacionalna penzija? Ne bih li nakon izvesne nelagode već počeo da vrdam? Odlična stvar, i nije baš toliko baš ni nezaslužena! Sad mogu da sviram, čitam i šetam po ceo bogovetni dan, da idem u bioskop, nema više šinteraja (tako zovem svoj svakodnevni prisilni prolazak kroz tisak svekoliki u kome nalazim materijal, pa poslodavcima naplatim samo ruke), pa nisam li ceo radni vek bio potcenjen i potplaćen, hoću reći nedoplaćen, nije li ta nacionalna penzija način da se zajednica iskupi za sve što sam dosad propatio i gordo otrpeo?!

Pretpostavljam da je mnogi dobitnik te bolesne penzije tako sebi objasnio doživotni redovan bakšiš koji mu daje država, ali nije na kraju važno (nije važno za zajednicu) da li bih ja sebi skočio u usta tj. da li bih pocrvenevši ipak prihvatio nacionalnu penziju kojoj sam se javno godinama protivio: država ne sme da mi je ponudi, ne meni, nego nikome, jer je ta penzija šamar i poruga ravnopravnosti ljudi, ona se deli nauštrb radnika koji su radili četrdeset godina u tri smene. Takvu penziju ne sme da dodeljuje država ni ako sama i cela pliva u bogatstvu i blagostanju, a kamoli naša: oni koji se bave umetnošću čine to na vlastitu odgovornost, ako su imali komercijalnog uspeha – odlično! Ako im, pak, njihova umetnost nije donosila dovoljno novca, morali su da rade isto što radimo i mi koji nemamo talenta. Država treba da pomaže onima koji nisu izuzetni, onima koji ne mogu da dosegnu prosek, a ne da svoje divljenje slavnim ličnostima ispoljava obasipajući potonje privilegijama. (Moj san o fondu za netalentovanu decu obično je shvatan kao šala, ali ako uđem što se kaže i ja u novac jednog lepog dana, nanovo ću obrazložiti svrhu te moje zadužbine. Ali da se vratim na autobahn!)

2. Nedavno je opet ministar odbrane svečano podelio ne znam ti koliko stanova vojnim licima, taj se okamenjeni obrazac ponavlja uprkos tome što smo propali, sve se menja, sve je u tranziciji, samo vojno lice ostaje definisano kao stvorenje koje mora da dobije stan od države. Ili ne mora da bude vojno lice. Može da bude građansko lice na službi u JNA – ako sam dobro izvešten to može biti i novinar koji sa ljubavlju piše o armiji.

Ili ne mora da bude ni to: grad Beograd dodeli stan nekome ko je prestonicu svojim radom i delom tobože zadužio. Zamislimo da meni telefonira neki sekretar: „Gospodine Živkov, naša Komisija za krivdu pravdu ustanovila je da vi kraj svega što znamo da ste napisali, i kako ste samo napisali, niste stambeno zbrinuti, možda i jeste, ali od društva niste dobili stan, e sad ćemo za Dan oslobođenja Beograda, kad nam dolazi i predsednik Putin, da podelimo dvadeset stanova najzaslužnijima, a koje je prethodna vlast naravno zanemarivala; vas smo smestili u novogradnju na Crvenom krstu, znamo iz vaše literature da ste u Lozničkoj proveli svoje najsrećnije podstanarske godine, kao Crnjanski u Braće Nedića…“

Ko garantuje da ja kao ljuti protivnik ove barem sedamdesetogodišnje nepravde (državni stanovi su i u socijalizmu bili uzrok i posledica trajne neravnopravnosti građana) ne bih taj stan primio?! Imam istinabog i ovako gde da živim, ali mogu ovaj novi da izdajem, mogu valjda i da ga prodam… Možda bih, kao i nagradu braće Karić, kao i nacionalnu penziju, i taj stan isto prihvatio, ali država ne sme da mi ga ponudi. Svemu mogu da odolim, osim iskušenju, rekao je Oskar Vajld, e, država ne sme da me dovodi vo iskušenije!

&

Penzija i nacija nemaju nikakve veze jedna s drugom. Ako osvojiš medalju u sportu, ta medalja ti je nagrada i plata za ono što si uložio i postigao, stanuj gde si i dotad stanovao, ako si predsednik opštine ima da se voziš o svom trošku kao i tvoji podanici, pa ti imaš ponajveću platu. Ako si se odao oficirstvu do stana ćeš doći pod istim uslovima kao i ubogi civili. Ako si političar ili diplomata ima da se u saobraćaju ponašaš kao i svi drugi, nema rotacije, nema crnih vozila koja plaše i teraju u stranu nosioce biračkog prava. Vučić je naložio da nijedan član SNS ne može imati više od jedne plaćene funkcije, odlično, ali morao bi se isti princip nametnuti i članovima svih drugih partija. Ovako reformator samo ističe moralnu nadmoćnost vladajuće partije koja ima svoj interni društveni dogovor. Potonji je prepušten partijskoj disciplini, i dok ne postane zakon on je nadasve reklama vladajuće partije. Dobro, jeste tuga i opomena konkurentskim strankama: „Gledajte koliko smo mi čestiti, obznanićemo našu novu čestitost na sva zvona, i ona će nam se pozlatiti na sledećim izborima, a vi samo terajte po starom, grabite gde god vam se ukaže prilika, narod danas sve vidi!“

Ali nama osim ili umesto moralnog uzora u koji se prometnula Srpska napredna stranka treba opšti pravni akt: nijedan državni funkcioner ne može primati više od jedne plate, vsjo! Jer, ako nemaš takvo zakonopravilo, ako to načelo nije poznato svima, džaba ti je da ljudima govoriš: „Kako te nije sramota da budeš u četiri upravna odbora i da imaš petsto šezdeset hiljada dinara mesečno, a tvoje komšije rade za dvadeset hiljada…“

&

Sozercanije: priroda čovekova je takva kakva je, antropološke promene spore su, ko zna na koju stranu i idu, dosad registrovane slabosti i neumerenosti homo sapiensa država treba da uzme u obzir i da ih stavi pod svoj stalni nadzor: koliko god dražesne bile, ne smeju da uzmu maha iznad zakonom propisane mere, prosto, a?

Peščanik.net, 08.08.2014.