Populizam je u porastu širom Evrope. Populističke stranke levice i desnice dobijaju više glasova nego ikad ranije. Populistički zeitgeist je doprineo francuskom i holandskom „ne“, koje je ubilo evropski ustav 2005. godine. Štaviše, populistički program preovlađuje u središtu nacionalne politike mnogih zemalja, i velike stranke daju sve od sebe da prisvoje neskriveno populističke teme i poruke.

Ako je taj trend rasprostranjen svuda u Evropi, onda je sedište novog populizma u Srednjoj Evropi. U Poljskoj  je populistička stranaka Pravo i pravda pobedila na parlamentarnim izborima u oktobru 2005, u Slovačkoj se očekuje pobeda populističke partije u junu, a populisti su u porastu i u Bugarskoj. Uzlazni trend populista vlada u većini drugih postkomunističkih zemalja.

Čarobna formula populističkog uspeha nije tajna. Čini je deset elemenata:

–       autentični bes

–       neobuzdana mržnja prema eliti

–       neodređenost politike

–       ekonomski egalitarizam

–       kulturni konzervativizam

–       saosećajni radikalizam

–       odmereni evroskepticizam i antikapitalizam

–       jasni nacionalizam

–       pritajena ksenofobija

–       antikorupcijska retorika

Ovo je nova, izborna verzija molotovljevog koktela.

Prava je zagonetka kako to da liberali nisu zabrinuti, uplašeni, pa čak i razdraženi zbog mogućnosti da populisti dođu na vlast. Malo su posramljeni, prilično im je neugodno, pomalo su nervozni – ali nisu stvarno zabrinuti. Optimističan stav liberala prema populizmu vrlo je sličan njihovom stavu o prostituciji – to je nisko i nepošteno, ali je neizbežno i uz to – može biti veoma zabavno. Da li su liberali jednostavno izgubili sposobnost da se razbesne, ili za njihovo spokojstvo postoji drugo objašnjenje.

Kada pažljivije razmotrimo problem, doći ćemo do pet mogućih razloga za ćutanje liberala.

Prvo, možda je problem u tome što su liberali jednostavno izgubili svoj jezik. Liberali su prethodnu deceniju proživeli u zabludi da su demokratija i liberalizama jednojajčani blizanci i mnogo su energije potrošili optužujući svoje neprijatelje da su nedemokratični. Ovo je uspevalo protiv komunista i verskih fundamentalista, ali ne funkcioniše protiv populista

Drugo, možda je teško razlikovati demokratiju i populizam – kao što je, može se reći, teško razlikovati novog poljskog predsednika Leha Kačinskog i njegovog brata blizanca Jaroslava, ako ne nose različite kravate.

Treće, možda liberali ne mogu primamljivosti populizma da suprotstave samu demokratiju. U sadašnjoj medijskoj debati, izraz „populizam“ ima dva značenja: ono koje se odnosi na emocionalni, uprošćeni i manipulativni diskurs, koji podilazi niskim porivima i ono koje označava oportunističke mere, usmerene ka „kupovini“ birača. Ali podilaženje ljudskim strastima nije zabranjeno u demokratskoj politici, a to koje su mere „populističke“ a koje „razumne“ je stvar za debatu (kao što je Ralf Darendorf primetio, „ono što je za nekog populizam, za drugog je demokratija, i obrnuto“). Ako ne izvedemo brehtovski potez i ukinemo ljude, populizam će ostati deo evropskog političkog života. U ovom smislu, možda je sama demokratska priroda populizma razlog za ćutanje liberala.

Četvrto, možda su liberali indiferentni po pitanju rastućeg populizma jer odbijaju da shvate kako su populisti po prirodi antiliberali.Populizam se može tumačiti kao markeninška strategija za političke novajlije u dobu nakon „kraja istorije“. To se u Južnoj Americi zove „politika violine“ (držiš je levom rukom, ali sviraš desnom). U Evropi to znači da izbore dobijaš kao populista, ali vladaš kao umereni liberal.

U političkom svetu kojim dominiraju lažni socijalisti, lažni konzervativci i lažni zeleni, populisti su – prema ovom objašnjenju – samo najnoviji i najprodavaniji lažnjaci. Kada je 2001. godine bivši kralj Bugarske Simeon II osnovao stranku i nakon tromesečne kampanje izazvao izborni zemljotres, osvojivši većinu mesta u bugarskom parlamentu (i većinu glasova u svim starosnim, obrazovnim i ekonomskim grupama), mnogi posmatrači su ovo videli kao konačni trijumf populizma.

Kraljeve poruke jesu bile neodređene, „populističke“ i opasno oportunističke. Pristup njegove partije bio je moralistički, ne programski. Pa ipak je nakon nekoliko godina kraljeva partija pristupila Liberalnoj internacionali i bila ključni faktor u razgovorima Bugarske i Evropske Unije o pridruživanju. Sada je taj „trik“ ponovio gradonačelnik Sofije Bojko Borisov (nekadašnji kraljev telohranitelj). Izbore je dobio kao radikalni „uniformisani populista“ a dan kasnije je počeo da vlada kao tipičan liberal.

Logika ovog objašnjenja je u tome da liberali ne moraju mnogo da brinu, jer se za populiste može ispostaviti da su samo prerušeni liberali.

Peto, možda je ravnodušnost liberala pred sve većim populizmom povezana sa svemoćnim, pa ipak neodređenim, „faktorom Evropske Unije“. Liberali vide EU i kao poslednji bedem pred populizmom (kao što turska vojska kontroliše politički islam) i kao izvorište populizma, jer zbog ograničenja u evropskim sporazumima, birači u Evropi veruju da mogu promeniti vladu, ali ne i njenu politiku.


Politika antikorupcije

Za svako od ovih pet mogućih objašnjenja za ćutanje liberala postoje jaki dokazi. Ali obično se ne uzima u obzir jedna odlika populističke politike, kojoj bi trebalo posvetiti pažnju, i koja bi pružila elemente za šesto objašnjenje. To je činjenica da populisti dobijaju na izborima kao antikorupcijski pokreti.

Ono što je začuđujeće jeste da je antikorupcijska retorika nekada odlikovala liberale, i oni su se njom služili kao zgodnim sredstvom za privlačenje birača. Nju su podržavale i liberalne institucije na međunarodnom nivou (Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, novine poput New York Times i nevladine organizacije kao što je Transparency International). Nekada su se liberali, težeći da identifikuju rešenje i pronađu krivce za postkomunističku društvenu krizu, okretali antikorupcijskoj retorici kao jednostavnoj, popularnoj priči. To su podržavale liberalno orijentisane fondacije, trošeći ogroman novac na antikorupcijske projekte, podržavajući ideju da je to „pametno oružje“ liberala. Umesto toga, antikorupcijska politika je postala Frankenštajn liberala.

Tokom devedesetih bilo je mnogo razloga da liberalni političari posegnu za ovom retorikom kako bi dobili podršku birača. U Srednjoj Evropi, nezadovoljstvo javnosti politikom vašingtonskog konsenzusa bilo je vidljivo i na ulici i u anketama. Većina ljudi je bila vrlo nesrećna, smučile su im se zvanične poruke, koje su od njih tražile „strpljenje“ dok „reforme“ ne počnu da deluju, i antikapitalistički (a posebno antiprivatizacioni) način mišljenja postao im je privlačan.

U ovakvoj klimi, postkomunistički građani, koji su pretrpeli urušavanje sopstvenog socijalnog statusa i opadanje prihoda, prihvatili su optužbe za korupciju kao jedini način da izraze nezadovoljstvo političkom elitom, da ožale smrt svojih svojih nadanja, rođenih nakon pada komunizma, odbacivši pritom svaku vrstu lične odgovornosti za trenutno stanje. Za liberale je to predstavljalo zgodnu političku priliku – antikorupcijski program je delovao prigodnije od retorike besa („lustracija“, ili pravno razotkrivanje saučesnika u komunističkoj represiji i ksenofobični nacionalizam).

Korupcija je, na kraju, predstavljala realni problem koji je hitno zahtevao odgovor. Bivši šef MMF-a (1987-2000) Majkl Kamdesus pravda politiku „strukturalnog prilagođavanja“ skoro religioznim argumentima: „Ne možete se odreći strukturalnih prilagođavanja i protiviti se strukturi greha. Ako se protivite strukturama greha koje su pošasti našeg sveta – korupcija, nepotizam , tajni ugovori, protekcionizam – morate ići na strukturalno prilagođavanje, svidelo vam se to ili ne“. Politika antikorupcije, uključujući i privatizaciju, postala je prilika da se biračima ponovo proda politika vašingtonskog konsenzusa.

Ali na kraju se ta politika osvetila svojim kreatorima. Liberali na vlasti su trpeli optužbe za korupciju, više nego za nepopularne ekonomske mere. Ovo se verovatno nije desilo jer su liberali zaista bili korumpiraniji (istraživanja za sada ne pokazuju značajnu korelaciju između sklonosti ka korupciji i članstva u partijama). Oni su, na četiri različita načina, pogrešno protumačili antikorupcijsko raspoloženje građana (to je trend koji sam sa žaljenjem otkrio tokom istraživanja za studiju o antikorupcijskoj politici, Shifting Obsessions: Three Essays on the Politics of Anticorruption [Central European University Press, 2004]).

Prvo, liberali su korupciju doživeli kao institucionalno pitanje koje zahteva odgovor fokusiran na većoj transparentnosti i na institucionalnim reformama. Ali u očima javnosti, korupcija je bila pitanje morala („Bog ne uzima mito“) i rešavanje tog pitanja je zahtevalo poštene političare na vlasti.

Drugo, liberali su smatrali da se u antikorupcijskom diskursu radi o poštenim uslovima, a za javnost je to bio diskurs o rastućoj društvenoj nejednakosti.

Treće, liberali su verovali da uzrok korupcije treba tražiti u prevelikoj snazi i veličini države, i zagovarali su brzu privatizaciju i malu državu. Ali većina ljudi je mislila da treba kriviti moć tržišta, i očekivala je reviziju najskandaloznijih privatizacija.

Četvrto, liberali su u antikorupcijskom diskursu kao priliku da legitimišu kapitalizam. Ali većina, uverena u zavere, videla ga je kao priliku da ga delegitimiše, bez rizika da će ih neko optužiti za komunizam ili neku drugu zaraznu bolest.

Podaci iz Bugarske, recimo, pokazuju da je poimanje ljudi o tome koliko im je zemlja korumpirana ne oslikava njihovo lično iskustvo – mala korupcija se ne računa, a politička korupcija je bitna. Takođe se pokazalo da što vlada više ističe borbu protiv korupcije kao prioritet – to ljudi više veruju da je sama vlada korumpirana. Antikorupcijska imaginacija društva pokazuje sopstvenu dijalektiku: ljudi prvo veruju da korupcije ima svuda, pa onda da su svi na vlasti korumpirani, i na kraju da sve ono što vlada radi proizilazi iz korupcije. Vlade koje govore o transparentnosti stvaraju još veću sumnju u očima javnosti – koja onda ne glasa za „transparentnost institucija“ već za „poštene političare“.


Liberali i populisti

Tokom poslednjih deset godina, u Srednjoj Evropi, liberali su uhvaćeni u zamci koju su sami napravili. Rat protiv korupcije je povećao rejting populizmu – tako danas napad na populizam može biti protumačen kao odbrana „podmićivačkog raja“.

Trebalo je da liberali bolje razumeju da populizam nije pre svega podilaženje strastima birača niti pokušaj da se glasovi kupe oportunističkom politikom. To je perspektiva iz koje se društvo vidi kao podeljeno na dve suprotstavljene grupe, od kojih jednu čine „obični ljudi“ a drugu „korumpirana elita“ – i da je antikorupcijska politika konačno otelotvorenje ovog pogleda.

Pokušaj liberala da depolitizuju rat protiv korupcije, pretvarajući ga u instrument institucionalnih reformi, bio je osuđen na propast. Politički diskurs fokusiran na korupciju morališe političke izbore i svodi politiku na izbor između korumpirane vlade i još uvek nekorumpirane opozicije. Za to vreme, ratni poklič antikorupcijskih krstaša glasi „skidajte ih sve!“

Nije teško shvatiti ko su to „oni“. Ono što je zanimljivo, a i dalje nejasno, jeste – zašto „oni“ nisu zabrinuti? Možda je zbog toga – a to je sedmo moguće objašnjenje – što „oni“ teže da postanu naredni populisti?

 
Open Democracy, 21.03.2006.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 07.12.2008.

TEMA – POPULIZAM

Leave a Reply