Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ministarstvo odbrane Srbije je uz pomoć Aleksandra Vulina i Miroslava Toholja, nakon Sajma knjiga u Beogradu koji je drugi put za redom poslužio kao platforma za državnu promociju osuđenih ratnih zločinaca – u utorak 5. novembra u Domu Vojske Srbije organizovalo još jednu promociju knjige generala Ilije Brankovića „Tuzlanska Kapija režirana tragedija“. Kako se navodi u izveštaju Medija Centra Odbrana, diskutanti na promociji saglasni su sa „tezama iznetim u knjizi, po kojima tog dana na mestu pomenutom u optužnici nije eksplodirala minobacačka granata, već se radi o terorističkom aktu i eksploziji podmetnutog eksploziva, aktiviranog daljinskim upravljačem. Takva tvrdnja u knjizi je, istakli su govornici, dokazana naučnim činjenicama o prirodi eksplozije, ranama povređenih osoba i mestima na kojima su nađena tela poginulih“.

Presudom Suda Bosne i Hercegovine od 12. juna 2009. godine Novak Đukić je osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173 Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine. On je proglašen krivim zato što je 25. maja 1995. godine, kao komandant Taktičke grupe Ozren Vojske Republike Srpske, naredio artiljerijskom vodu koji mu je bio potčinjen, da granatira grad Tuzlu koji je u to vreme Rezolucijom UN broj 824 od 6. maja 1993. godine bio proglašen zaštićenom zonom. Jedan artiljerijski projektil pogodio je uži lokalitet centra grada zvani Kapija, pri čemu je smrtno stradalo 71 lice, uglavnom starosti oko 20 godina, a ranjeno je preko 100 lica. Prosek godina ubijenih bio je 23, a najmlađa žrtva imala je samo dve godine.

U februaru 2014. on je pušten iz zatvora nakon što je Ustavni sud BiH, zbog pogrešne primene zakona, ukinuo presudu kojom je bio osuđen na 25 godina zatvora. Sud BiH je u junu 2014. kaznu Đukiću smanjio na 20 godina, a njegov branilac je nekoliko dana kasnije obavestio Sud BiH da je osuđeni na lečenju u Srbiji. Poternica BiH za Đukićem raspisana je u oktobru 2014. jer se nije odazvao pozivu za izvršenje kazne, nakon čega je od Srbije zatraženo preuzimanje presude.

Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu od februara 2016. godine vodi se postupak za priznanje i izvršenje pravnosnažne krivične presude Suda Bosne i Hercegovine (BiH) protiv Novaka Đukića. Uporedo sa ovim postupkom, tim Đukićeve odbrane u javnosti u Srbiji kontinuirano plasira informacije o njegovoj navodnoj nevinosti. Za negiranje nalaza pravnosnažne presude odbrana se koristi rezultatima opita koji je urađen na poligonu Vojske Srbije u Nikincima kod Rume, gde je u vansudskom postupku i uz prisustvo eksperata angažovanih isključivo od strane Đukića zaključeno da on i VRS nisu krivi za masakr civila u Tuzli.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, postupak je počeo februara 2016, a tokom 2017. nije održana nijedna od četiri zakazane sednice veća jer sudu nije pristupao osuđeni Novak Đukić, pravdajući svoje odsustvo zdravstvenim razlozima, odnosno čestim hospitalizacijama na Vojno medicinskoj akademiji. Tokom 2018. zakazana je samo jedna sednica veća, koja nije održana jer je Novak Đukić opet bio na bolničkom lečenju. Veštačenjem je početkom 2018. utvrđeno da Novak Đukić privremeno nije procesno sposoban i da će se novo veštačenje obaviti nakon godinu dana.

Međutim, Novak Đukić je 4. marta 2019. Večernjim novostima dao izjavu da „njegovo ime zaslužuje da se nađe na tuzlanskom spomeniku“. Ova izjava je samo deo teksta novinara Večernjih novosti Dragana Vujičića „Ekskluzivno: Smrt u Tuzli sejalo sedam islamskih terorista“ u kome se tvrdi da je za smrt 71 osobe na Kapiji odgovorno „sedam islamskih terorista“. Podsetimo da je Radio televizija Republike Srpske (RTRS) koja je prenela ovaj tekst kažnjena od strane Regulatorne agencije za komunikacije BiH (RAK) sa 12.000 konvertibilnih maraka. RAK je utvrdio da je došlo do kršenja „pravičnosti i nepristrasnosti“ i „zaštite privatnosti“ regulisanih Kodeksom o audiovizuelnim medijskim uslugama i medijskim uslugama radija, kako se navodi u rešenju o izricanju sankcije zbog priloga u kome je citiran tekst beogradskih Večernjih novosti u kome se tvrdi kako na Kapiji nije eksplodirala granata već je bio podmetnut eksploziv. U prilogu RTRS koji je emitovan u maju ove godine takođe se tvrdilo da je Novak Đukić, ratni komandant Taktičke grupe Ozren Vojske Republike Srpske (VRS), nevin.

Na kritiku upućenu Ministarstvu odbrane od strane Dunje Mijatović, komesarke Saveta Evrope za ljudska prava, zbog organizacije promocije knjige kojom se negira zločin na tuzlanskoj Kapiji, Ministarstvo odbrane je odgovorilo uvredama na račun Dunje Mijatović i Emira Suljagića. Takođe, u odgovoru Ministarstva odbrane pod naslovom „U Srbiji se knjige ne zabranjuju“ upotrebljen je govor mržnje prema pripadnicima bošnjačkog i albanskog naroda koji je poslužio za dodatnu relativizaciju zločina na tuzlanskoj Kapiji, koja uvek ide uporedo sa sakralizacijom kolektivne srpske žrtve (Srbi su mnogo puta bili i još uvek jesu žrtve dvostrukih standarda i često im se i sudilo i sudi za tuđe zločine).

Iako procesno „nesposoban“ da stane pred pravosudne organe BiH i Srbije, Đukić je bio prisutan na promociji knjige u Domu Vojske.

Sandro Kalesić, najmlađa žrtva zločina na Kapiji, imao je nepune tri godine kada je ubijen gelerom od granate 25. maja 1995. godine, što je ujedno bila i godišnjica braka njegovih roditelja. O njegovoj smrti, Dino Kalesić, Sandrov otac, rekao je:

„Kad sam vidio da mi je Sandro pogođen, ja sam ga primakao sebi, osjetio sam da mu je mokro oko srca. Nisam znao da je pogođen, i onda sam ga odmakao i vidio krv. Preko raskomadanih tijela trčali smo do mog auta. Kad smo došli na ulaz u Klinički centar, ja sam osjetio da mi je Sandro izdahnuo na rukama.“

Sandro i ja smo skoro vršnjaci, a da nije bilo zločina na Kapiji možda bi nekad stigli i da se upoznamo. Ovako, naš „susret“ se desi svake godine kada se njegovo ime pročita 25. maja na komemoraciji u Tuzli, na koju dolaze sve mlađe generacije aktivistkinja i aktivista Inicijative mladih za ljudska prava iz Srbije i BiH.

Sveobuhvatna odbrana države Srbije od toga da se Đukić ne procesuira do kraja, samo je još jedan u nizu primera slavljenja ratnih zločinaca, što je šire gledano samo deo politike dehumanizacije žrtava ratnih zločina koju je ministar Vulin imenovao godinama „tihog ponosa“. Iza priče o Đukiću stoji nehaj za patnje i bol porodica koje su izgubile svoju decu, simbolično na Dan mladosti, jugoslovenski praznik. Ovoga puta dehumanizacija žrtava zločina na Kapiji odjeknula je glasnije nego inače i to u državnoj instituciji, koja je u međuvremenu stigla da postavi ploču general majoru Mladenu Bratiću koji je predvodio Novosadski korpus JNA u razaranju Vukovara i bio blizak sa Željkom Ražnatovićem Arkanom.

U Srbiji koja živi radikalsku renesansu nema odmora za nacionalistički militarni monopol nad sećanjem na ratove devedesetih. Sve dok država Srbija nekrofilski slavi pogibiju vojnika sa Košara, Sandro Kalesić može biti samo islamski bombaš samoubica, a Novak Đukić tragični junak.

Autor je programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava.

Peščanik.net, 09.11.2019.