Nevladinoj organizaciji Inicijativa mladih za ljudska prava pridružilo se u utorak svega 53 državljana Srbije koji svakog dana sem odeće nose i svoju ljudskost na putu prema tuzlanskoj Kapiji, gde je 25. maja 1995. ubijena 71 osoba, a stotine su ranjene. Ove godine zvanična komemoracija prvi puta nije organizovana u 20 sati i 55 minuta, da se rodbina poštedi sećanja na tren smišljenog masovnog ubistva.

Jugoslavija je 43 godine 25. maja slavila Dan mladosti. Ubijeni tog dana 1995. godine u Tuzli bili su stari u proseku 23 godine. U Sarajevu je 25. maja 1992. godine granatirano porodilište. Bebe koje su proživele samo nekoliko sati su najmlađe žrtve opsade grada. Ubijene su na osnovu razgovora u paklu đavola i njegovog šegrta.

Ratko Mladić: „Gađaj Velušiće”.

Pukovnik Mirko Vukašinović: „Mislite, Velešiće”.

General: „Da, Velešiće, a gađaj i Pofaliće jer tamo nema puno nastanjenih Srba. Gađaj slijedeće ulice: Humsku, Dobrovoljačku i Đure Đakovića. Jasno?”

Granata na Tuzlu je ispaljena sa srpskih položaja na planini Ozren, planini istog imena kao što je ona iznad Sokobanje u Srbiji. Pored grobova iste veličine svih ubijenih 25. maja 1995. na Slanoj Banji je i ploča zahvalnosti Ozrenskom partizanskom odredu koji je u antifašističkom ratu oslobađao grad.

I ta tuzlanska noć Dana mladosti 1995. je bila topla. Delovi ljudskih bića su bili posvuda. Oči mrtvog dvogodišnjaka Sandra Kalesića ostale su otvorene. Devetnaestogodišnji Alem Hidanović je izašao nakratko, dok mu se puding ohladi. Pogreb je organizovan u četiri sata ujutro da se porodice sačuvaju od novih granata. Svega pet odsto granata ispaljenih na Tuzlu od 1992. do 1995. je usmereno na strateške ciljeve. U veče Dana tuzlanske mladosti između ostalih su ubijeni Indira Okanović, 16 godina, po nacionalnosti žrtva, Adrijana Milić, Elvis Alagić Enko, 17-godišnjaci, po nacionalnosti meta, Lejla Atiković i Suzana Đušić, 14 godina, po nacionalnosti nedužne, Suzan Abulismail, Muris Fatušić i Vesna Kurtalić, 15-godišnjaci, po nacionalnosti školarci, Azur Vantić, 19 godina, po nacionalnosti Tuzlak, Raif Rahmani, 22 godine, po nacionalnosti prolaznik, Mustafa Vuković, 23 godine, po nacionalnosti pacifista, Ilinka Tadić, po nacionalnosti prezimenjakinja predsednika Srbije.

Komandant saobraćajne policije želi dobrodošlicu došljacima iz Srbije. Kolona vozila stoji dok prolaze dva autobusa sa dobronamernicima iz Srbije. Vozač žutog pik-apa dobacuje: „Živi i zdravi bili”. Deca iz tri autobusa koja se vraćaju sa komemorativnog školskog časa mašu pristiglima iz zemlje koja je krivac za rat u Bosni.

Odluku o obeležavanju 25. maja u znak sećanja na sve žrtve agresije na Tuzlu i BiH, potpisao je 2003. godine Ilija Jurišić, predsjedavajući Općinskog vijeća Tuzle.

Jurišić je za zločin nad „vojnicima JNA” u Tuzli osuđen na 12 godina zatvora nepravosnažnom presudom Veća za ratne zločine u Beogradu. Prema optužnici, tada je poginulo najmanje 92 vojnika. Prema presudi, poginulo je najmanje 50 vojnika.

Ovo je prva optužnica Veća za ratne zločine koja je objavljena pre okončanja istrage. U obrazloženju presude piše da je Jurišić, dežurni u Javnoj bezbjednosti Tuzle, 15. maja 1992. naredio „napad na kolonu JNA koja se mirno povlačila iz grada”. Jurišić je preneo naredbu koja je glasila – Na vatru vatrom.

Nikola Koljević, član Predsedništva Srpske Republike BiH izvestio je 15. maja: „Od večeras u Srpskoj Republici BiH kao i u ostalim delovima BiH nema jugoslovenske vojske, nema ni jednog vojnika iz SRJ. Ostali su samo građani Srpske Republike BiH”. To je preneo list Politika ekspres.

Član sarajevskog Instituta za istraživanje ratnih zločina Velid Šabić izjavio je nedavno da je analiza uzoraka DNK pokazala da su u takozvanoj „tuzlanskoj koloni” poginuli uglavnom pripadnici Vojske RS, a ne JNA. Od 18 poginulih 14 su bili iz Vojske RS.

„Kolonu su činili pripadnici Vojske RS, ubačeni tri mjeseca prije izbijanja rata u tadašnju tuzlansku kasarnu Husinska buna”, izjavio je Šabić za Dnevni avaz.

Vojska RS je formirana 12. maja 1992. godine.

Čim je 1993. osnovan Haški tribunal pravnici Slobodana Miloševića su skovali optužnicu zbog „tuzlanske kolone”, ali je Sud zaključio da je klimava i prepustio slučaj pravosuđu BiH.

Zatim je vojska 1996. podnela krivične prijave za taj ratni zločin i raspisala međunarodnu poternicu. Vojni sudovi su ukinuti 2004. ali je 2007. Srbija koja se neprestano uživljava u ulogu dušebrižnika države koju je rasturila, izdala poternicu za građanima Tuzle zbog „ratnih zločina” 15. maja 1992. Među njima je Selim Bešlagić, ratni gradonačelnik Tuzle. Bosna je dvojicu ljudi, obojicu Tuzlaka predložila za Nobelovu nagradu. Za mir je predložen Bešlagić, a za književnost Mehmed Meša Selimović, „jedan od najvećih srpskih književnika 20. veka”( RTV, 26. april 2009).

Izbori u BiH su 3. oktobra. Predizborna kampanja je počela na gubilištima. Stotinak ljudi iz RS je 15. maja sa svećama i belim ružama stiglo do mesta gde je 1992. zaustavljena „tuzlanska kolona”. Došli su predstavnici vlade RS kojima u Tuzli niko nije ni poginuo niti je ranjen. Kolonu ožalošćenih predvodili su funkcioneri stranke Milorada Dodika, među kojima kandidat za načelnika „opštine istočna Ilidža” i predsednik Saveza logoraša RS, koga je ovog proleća Genadij Zjuganov, čelnik Bojevog bratstva ubedio da RS mora intimnije sarađivati sa Rusijom. Lider komunista Zjuganov je 2005. opravdano odsutnom Miloševiću isporučio u zatvor zlatnu Medalju pobede, koju su dobili svi ruski heroji Drugog svetskog rata. Milošević nije navršio ni četiri godine kada je završio Drugi svetski rat.

U Sarajevu je 3. maja u istom cvetnom aranžmanu naglašena pogibija vojnika u Dobrovoljačkoj ulici. Iz RS je pristiglo oko 300 rođaka u pratnji miljenika establišmenta i srpskih funkcionera u institucijama BiH koji su otišli do mesta gde su, povlačeći se iz Sarajeva1992. poginuli vojnici bivše JNA. U martu je u Londonu, na osnovu srpske poternice zbog toga uhapšen tadašnji član Predsjedništva BiH Ejup Ganić. Centar javne bezbednosti fantomske naseobine „Istočno Sarajevo” izbrojao je da je tada ubijeno 42 vojnika. Milutin Kukanjac, bivši komandant Druge vojne oblasti JNA je kazao da je tada ubijeno šest pripadnika bivše JNA.

U agresiji na Bosnu ubijeno je ili je nestalo 3.372 dece, od toga gotovo polovina u Sarajevu. Niko od ožalošćenih iz RS nije ni 3. ni 15. maja poneo cvetić za ubijenu decu Sarajeva i Tuzle.

Za 71 hladnokrvno ubistvo na Trgu Kapija, koji je nekada bio istočni ulaz u Tuzlu, osuđen je u BiH na 25 nepravosnažnih godina zatvora jedino Novak Ðukić, komandant Taktičke grupe Vojske RS. Haubicu koja je ispalila granatu od 120 mm sa Ozrena opslužuje sedam humanoida. Sedam optužnica pokazalo bi lepše lice srpskog pravosuđa.

Tuzla je bila prvi slobodni evropski grad u Drugom svetskom ratu. Od 2. oktobra 1943. do danas na vlasti u gradu su komunisti, u ovoj ili onoj metamorfozi. U Tuzli se ulica Maršala Tita ukršta sa ulicom Mirze Delibašića. Preko puta Katoličkog školskog centra je pravoslavna crkva, a između njih Međunarodni umjetnički atelje Ismet Mujezinović. Katolička škola i džamija se dodiruju. Nakon Bošnjaka, Jugosloveni su, a ne Srbi, bili najbrojniji Tuzlaci pre rata.

Odmah iza Kapije je Trg žrtava genocida Srebrenice. Genocid za koji je Međunarodni sud pravde pravosnažno presudio da Srbija „nije učinila ništa da ga spreči niti da kazni počinioce”.

Mašeći se za džep, tuzlanski saobraćajni policajac obraća se drugome: „Hajde bolan, kupi za goste hladnih voda, vidi kakva je vrućina”.

 
Peščanik.net, 26.05.2010.