Među događajima iz prethodne godine u toku je nervozno takmičenje. Koji prošlogodišnji događaj je najbolja čestitka za novu godinu? Prepuni Trg svetog Petra u Rimu, gde je papa Benedikt XVI proslavio svoju ostavku ili prepuni Majdan nezaležnosti u Kijevu, gde je stotine hiljada ljudi protestovalo jer su hteli u Evropsku uniju? Povlačenje slovenačke vlade posle protesta koji su na trgu pred parlamentom trajali celu zimu? Ili možda milioni koji su na kairskom Tahriru od vojske zahtevali da ukloni demokratski izabranog predsednika i ponovo uspostavi narodnu vlast? Ili možda Taksim u Istanbulu, koji je najavio brzo demontiranje mita o političkoj efikasnosti turskog premijera Tajipa Erdogana i destabilizaciju njegove vlade?
Papa je nesumnjivo bio najoriginalniji. Dok su ga helikopterom vozili da ga živog sahrane, na Tviteru se opraštao blagoslovima i posvetnim molitvama. Međutim, kako je pre toga poželeo da živi još koji trenutak, dozvolio je da se na trgu organizuje veliki ulični spektakl sa automobilskom paradom i ljubljenjem dece. „Papo, mi te volimo“, opraštala se grupa Sicilijanaca velikim transparentom od belo odevene figure, koja se u masi osećala zaista dobro.
To je trend našeg vremena. Ako ne umeš da izađeš na trg, postojiš samo virtuelno. Rizikuješ da ćeš ili pobediti ili se obrukati. Za obnovu ideje slobodne teritorije Trsta niko ne bi ni čuo da u malom gradu hiljade ljudi nisu napunile tršćanske trgove njenim bojama. Kongresni trg u Ljubljani bio je prvo jezgro antivladinih protesta, gde su bile zastupljene sve političke boje osim vladinih. Toliko je bio privlačan da niko nije mogao da ga izbegne. Toliko privlačan da je čak i vladajuća stranka izašla na trg sa simpatičnom karikaturom protesta Zbora za republiku. Grotesknu krunu mu je stavio predsednik države, koji ga je za strane državnike pretvorio u protokolarni objekat sa crvenim tepihom.
Trgovi su postali instrument kroz koji društva komuniciraju sama sa sobom. Samouvereno su stupili u prostor koji okupiraju novine, radio i televizijske stanice i preslikali haotičnost društvenih mreža na uređene kvadrate od granitnih kocki. Istina je da su oni to oduvek bili, ali su prošle godine to bili skoro svaki dan. Prestonica sa praznim trgom bez transparenata i zvučnika govori o zemlji umorne politike bez mašte. Nepopularna vlada pod pritiskom javnog mnjenja pronalazi put za odlazak sa vlasti ili specijalnim jedinicama policije rasteruje demonstrante. U oblasti ulične politike obično nema trećeg puta.
Trg Enkelab u Teheranu je u septembru prošle godine bio dosadno nepolitičan. Gvozdena vrata na ogradi teheranskog univerziteta bila su širom otvorena, bulevar pred njima hučao je od gustog saobraćaja. O političkom društvu diskretno su govorile naslovnice časopisa na kojima su preovladavale slike američkog ministra inostranih poslova Džona Kerija i novog iranskog predsednika Hasana Rohanija. Visoko iznad njih na fasadama solitera dominirali su ogromni portreti imama Homeinija i njegovog naslednika Alija Hameneja. Keri je upravo bio objavio rat Siriji, Rohani je kao saveznik Bašira al-Asada govorio o iranskoj podršci Siriji. Iranski verski vođa posmatrao je stalni konflikt sa Amerikom, koji je na trgu Enkelab zauzimao samo prostor na njegovom rubu. Centar je bio prazan.
Naoko se ništa nije pomerilo. U stvarnosti, sve slike bile obrnute naopačke. Keri i Rohani nisu bili u sukobu, ali su još od marta dogovarali normalizaciju odnosa SAD i Irana. Za manje od dva meseca ispružili su ruke i govorili o miru. Enkelab nije mesto gde danas možemo tražiti živu iransku politiku. Ubili su je 2009. godine, kada se tamo okupilo tri miliona ljudi i zahtevalo kraj revolucionarne vlade. Zvučalo je kao trenutak velikog trijumfa, nakon pobede, kada se policija povukla. Međutim isti taj trenutak najavio je podjednako veliki poraz. Vlast je ostala, demonstranti su završili u zatvoru, na vešalima ili u egzilu. Poruke političkog trga u gradskom centru nikada nisu jednoznačne.
Kairo je ove godine najočiglednije pokazao njihovu dvojnost. Ulična politika u Egiptu ume da bude zaista komplikovana. Tamo su početkom jula imali dva trga. Na Tahriru su slavili državni udar generala Fataha El Sisija koji je sa vlasti skinuo Muhameda Morsija. Na trgu ispred džamije Adavija u Heliopolisu, pripadnici Muslimanskog bratstva su na velikim protestima zahtevali povratak svog demokratski izabranog predsednika. Na Tahriru su demonstranti tvrdili da su izbori bili greška i da je general El Sisi izveo narodnu revoluciju. „Volimo te generale El Sisi“ citirao je jedan transparent Sicilijance sa Trga svetog Petra. Bili su zahvalni jer ih je vojska spasla teokratskog plana Muslimanskog bratstva za preuzimanje institucija. Sa druge strane su vikali da je vojska pogazila demokratski izraženu volju naroda. Svi su bili u pravu. Na trgu nikad nije samo jedan narod. Morsi je zaista bio demokratski izabran, zaista je autokratski proćerdao vlast, zaista su milioni ljudi od vojske zahtevali su da ga ukloni, i vojska je zaista državnim udarom ispunila volju naroda. A onda je zatvorila i ljude koji su organizovali prve proteste na Tahriru 2011. Da im ne bi ponovo palo na pamet da protestuju protiv volje naroda, čiji je izraz vojna vlast.
Moglo bi se zaključiti da su svi krugovi ispunjeni i da treba očajavati nad politikom trgova. Ko bi posle egipatske komedije zabune izlazio da usred zime protestuje na trgu i rizikuje sukob sa policijom zbog zahteva koji nimalo nisu u dosluhu s vremenom u kojem živi? Ispostaviće se – onaj ko nema drugih kanala da izrazi političku volju. Kada je ukrajinska vlada otkazala potpisivanje sporazuma koji bi Ukrajinu približio Evropskoj uniji, glavni trg u centru Kijeva se 21. novembra u jednom trenutku ispunio ljudima koji su mahali evropskim zastavama. To je iznenadilo i evropske birokrate koji su u pregovorima sa predsednikom Janukovičem napravili svaku glupost sa spiska političkih grešaka. Protesti su se nastavili i kada je Vladimir Putin kupio Ukrajinu za vrednost imovine upravo oslobođenog oligarha Hodorkovskog. Evromajdan je preživeo novembar, decembar i Novu godinu. Ne zbog ljubavi prema Evropi, nego zbog radosti učestvovanja u politici koja ti određuje uslove života. Ona preživljava državne udare, policijske kordone i duhomornost vladinih koalicija. Ukrajinci su iz vlastitog iskustva shvatili poruku javne politike. Nikad ne odustaj. Lep poklon za novu godinu.
Dnevnik.si, 02.01.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.01.2014.