Čitava operacija Evropske unije za nadzor brodskog prometa u južnom Sredozemlju sastoji se od četiri manja broda, dva helikoptera i dva aviona. To je sve što je čitav kontinent spreman da puži kako bi sprečio masovno umiranje begunaca i ekonomskih migranata koji iz severne Afrike beže u Evropu. Ovo je jedna od najneuspešnijih pomorskih i vazdušnih operacija svih vremena.

Tehnike globalnog nadzora proizvode zanimljiv paradoks modernog sveta. U Libiji su prošle nedelje američki komandosi u hirurški preciznoj operaciji zarobili Abu Anasa Al Libija, jednog od vođa libijske franšize Al Kaide, koji je osumnjičen za organizovanje niza paravojnih napada. Odveli su ga na ratni brod San Antonijo, gde ga saslušavaju. Iste noći, na drugom kraju Afrike komandosi su upali u kuću na somalijskoj obali gde su tražili jednog od vođa somalijske paravojske šebaba. Bio je u kući, ali hvatanje nije uspelo, šebabi su otkrili napad i oterali napadače.

Svet je potpuno transparentan, nigde više nema čoveka koga nije moguće pratiti preko signala mobilnog telefona, satelitske kamere, radara i svake druge tehnologije. Svi nadziru sve. Ako državne i špijunske službe ne znaju gde je čovek, na Guglu sigurno imaju zapisanu njegovu adresu, broj telefona, registarske tablice i fotografiju kuće na Gugl mapama. I amateri mogu, uz malo dobre volje, dostupnu tehniku i božju pomoć nadzirati svoje okruženje. Orgnizovane institucije mogu da nadziru sve.

Iste noći kad su komandosi skočili sa svog broda i upali u Libiju, na drugoj strani obale Sredozemlja u moru su plivali leševi putnika broda koji je krenuo sa iste obale u Libiji na koju su pristali komandosi. Taj brod niko nije opazio, iako je na njemu bilo 500 begunaca iz rata u Siriji i Somaliji, i iako je isplovio u vreme kada je libijska obala zbog planiranog napada bila pod pooštrenim nadzorom. U neposrednoj blizini ostrva Lampeduze brod se zapalio i potonuo. Preživelo je 150 ljudi, svi ostali su se udavili. Oko trista.

Trista mrtvih je broj koji daleko premašuje broj žrtava uobičajenog terorističkog napada, kakve je organizovao Al Libi. U spektakularnom napadu šebaba na tržni centar Vestgejt u Najrobiju ubijeno je 72 ljudi. Ukupan broj davljenika pre poslednjeg brodoloma kod Lampeduze je možda petostruko veći. Svake godine u Sredozemlju se u sličnim brodolomima udavi oko 1.500 ljudi. Procena broja begunaca i ekonomskih migranata koji su se u poslednjih deset godina udavili u Sredozemnom moru kreće se od deset do dvadeset hiljada. Petnaest hiljada je najkredibilnija procena. Desetina ubijenih u građanskom ratu u Siriji. Pet jedanaestih septembara. Najpouzdanije u praćenju brodoloma i davljenja su nevladine organizacije kao što je Fortress Europe, koje podatke objavljuju na blogovima. Do preciznog broja se ne može doći, jer plovidbe brodova koji u Sredozemlju prevoze begunce nije moguće precizno nadgledati. Stvarno?

Kretanje brodova na morima je jedan od najstarijih dokumentovanih birokratskih poslova na svetu. Potreban je samo kapacitet. Obavljale su ga takve arhaične institucije kakva je bila Jugoslovenska vojna mornarica početkom osamdesetih. Ona je u Puli u nekadašnjem štabu austrougarske mornarice imala u potkrovlju prostor gde su se nasred sobe nalazile velike karte čitave obale na prozirnim plastičnim folijama. Mornari su morali da nauče da pišu unazad kako bi oficiri mogli bez napora da prate kretanje saobraćaja na čitavoj obali od Debelog rta do Ulcinja. Sistem obalnih radara, svetionika, osmatračnica i patrolnih čamaca beležio je sve brodove, od jedrilica do nosača aviona. Svaki položaj je bilo moguće ustanoviti pomoću primitivnih radara. Sva tehnologija je bila analogna i nepovezana sa satelitima. Na obali Istre svrha nadzora je bilo sprečavanje ribara iz italijanskog pristaništa Kjođe da love u jugoslovenskim teritorijalnim vodama. Problem je bio u tome što su ribarski brodovi bili brži od patrolnih čamaca, a često su imali i bolje radara. Međutim, njihova putanja je bila pedantno zabeležena od ulaska u teritorijalne vode do izlaska iz njih. I Sredozemno more je sigurno moguće nadzirati i saznati da li se u njemu nalazi neki brod kome je potrebna pomoć.

Sredozemno more je zaista veliko. Maršrute begunaca i ekonomskih migranata sa afričkog kontinenta su manje-više poznate. I nisu tako strašno dugačke. Italijansko ostrvo Lampeduza je najčešće odredište krijumčarskih brodova koji isplovljavaju iz Libije. Rastojanje od Lampeduze do libijske obale je sedamdeset nautičkih milja. Jeftini Garmin radar za jahte ima domet 35 milja. Dve manje jahte bi bez većih problema mogle da nadgledaju koridor preko koga dolazi najviše migranata sa afričke obale, i more gde se najviše njih udavi. Za rešavanje problema brodolomaca, međutim, potrebne su veće stvari i bolje organizovane strukture. Vojni brodovi koji plove po Sredozemlju imaju ugrađene radare s dometom 250 kilometara i nadziru krug od 500 kilometara. Na moru je dovoljno tehnike da bi protok putnika morao biti potpuno transparentan. Njihov položaj otkriva svaki mobilni telefon.

Pa ipak, svaka nova katastrofa uvek dolazi kao potpuno iznenađenje. Uz slike plastičnih vreća s leševima koje se slažu u skladište slušamo neke protokolarne političke izjave o nečuvenosti i nedopustivosti i pretnji. Papa pada na kolena, moli za duše utopljenika i izražava ljubav za preživele. Mnogo saučešća, ljubavi prema bližnjem i zvaničnog naricanja. Na moru se već, dok niko ne primećuje, potapa još jedan brod, a sa obale kreće novi. Ideja da o svemu tome ništa ne znamo i da se ništa ne može učiniti u današnje vreme zvuči neubedljivo. Posle najnovije katastrofe u Lampeduzi, u Evropskoj komisiji su počeli da govore da bi se možda još nešto moglo učiniti i kupiti još neki brod.

Super bi bilo kad bi to uradili hitno i na veliko. Broj mrtvih se može uporediti sa brojem ratnih žrtava. Spasavanje civila bi možda trebalo obavljati vojnim metodama. Zar zbog različitih interesa država EU nije moguće postići konsenzus? Hajde da napravimo koaliciju voljnih i pozovemo Amerikance da nam vrate uslugu iz Zalivskog rata i Avganistana. Ili da svaki brodolom sa više od deset mrvih smatramo terorističkim napadom na civile i pošaljemo specijalne jedinice da preživele odnesu na brod na kojem Amerikanci sada saslušavaju Al Libija. Petnaest hiljada mrtvih su skoro dve Srebrenice. Evropa navlači sebi na vrat optužbu za zločin protiv čovečnosti.

Dnevnik.si, 10.10.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 19.10.2013.

Srodni linkovi:

Branislav Dimitrijević – Muzej kao očevidac

Milutin Mitrović – Robovi dolaze

Inside Story – Ovde smo i ostajemo

Svetlana Slapšak – Čije je more?

PressEurop – Dajte Nobelovu nagradu Lampeduzi

Süddeutsche Zeitung – Naoružavanje tvrđave Evropa

Der Freitag – Evropska sramota

Biljana Vankovska – Nobel, Erazmo i Orvel

Slavoj Žižek – Varvarizam s ljudskim likom