Hoću mikrofon, doviknuo je sudiji u ponedeljak uhapšeni egipatski predsednik Mohamed Mursi, prvog dana suđenja u Kairu. Pre tri meseca priveli su ga u predsedničkoj palati na jugu prestonice. „Moram da razgovaram sa vama.“
Politički procesi su se razvijali kao klasični rokenrol. Sve se odigra u tri akorda. Za Jailhouse Rock nije potrebna druga interpretacija osim Elvisove. Autori jedva umeju da se potpišu, pa ipak su napravili nezaboravnu pesmu, koju ne umeju da objasne, ali niko ni ne oseća potrebu da traži objašnjenje. Sve je jasno. Savremeni politički procesi su komplikovani spektakli. Autori sjajno osmisle čitav tok i umeju da sviraju, pa ipak ne zvuče kako treba. Klasičan politički proces je izum totalitarne države koja je taj posao znala da obavi. Kinezi ih još savladavaju, Rusi se nekako snalaze, ali potpuna katastrofa nastaje kad ih se late razvijene reprezentativne demokratije. Proces protiv Čelsi Mening izveden je kao staljinistički proces protiv disidenta, uključujući i samicu, tajnovitost, gulag i birokratsku groznicu. Sudski progon Džulijana Asanža je hladnoratovski prizor. Edvard Snouden je u najboljem severnokorejskom maniru osuđen na smrt i pre nego što je uhapšen. I Evropska unija se ponašala kao Severna Koreja i sprečila slobodu kretanja bolivijskom predsedniku Evu Moralesu, koji je izrazio simpatije za inicijatora novog prosvetiteljstva protiv srednjovekovnih obaveštajnih agencija. Nelagodu izaziva to što staljinističke političke procese vode demokratske države. Rezultat je haos u kojem svi ostaju bez teksta. Posle demokratskog političkog procesa nikada više ne dobiješ reč.
Zato je Mursi zahtevao mikrofon. Političar kome je u poslednjem televizijskom obraćanju građanima trebalo tri sata za jednostavnu poruku hteo je još da govori. U demokratskoj politici, dela nastaju iz reči.
„Prema ustavu ove zemlje ja sam predsednik republike, prisilno sam pritvoren,“ zvučao je sluđeno, iako je izgovarao proverene činjenice. Dan ranije, američki državni sekretar Džon Keri bio je u poseti Kairu. Nije došao da podrži uhapšenog predsednika, čiji je izbor njegov šef Barak Obama pozdravio kao veličanstvenu pobedu demokratije. Došao je da generala El Sisiju, koji su ga uhapsio i izveo pred sud, posavetuje kako da nastavi da vodi zemlju demokratskim putem. Mursi je s pravom bio besan. Sve je krenulo naopako, i bog ga je napustio.
Čovek koji sedi iza rešetaka i tvrdi da je predsednik nije baš najuverljivija figura. Posmatrajući nemoćnog predsednika, koji je donedavno imao u rukama aparat države od 80 miliona stanovnika, skoro je nemoguće zadržati osmeh. On nije jedini šef države koga bi publika želela da vidi u tom položaju. Ali jeste već drugi predsednik Egipta kome se sudi za godinu dana. Njegov prethodnik, Hosni Mubarak, nikada nije bio demokratski izabran. U sudnici je nosio svoje naočare za sunce i svaki čas ležao u bolničkom krevetu. Mursi, koji ni u predsedničkoj fotelji nije delovao naročito ozbiljno i svakako ne simpatično, odlučio je da vrišti.
„U zemlji se dogodio državni udar!“ povikao je u televizijsku kameru.
Sve što je rekao je tačno. Mohamed Mursi je prvi demokratski izabrani predsednik Egipta, na to mesto je došao redovnim ustavnim putem, izbori su po oceni posmatrača bili slobodni i pošteni, uhapsila ga je, zatvorila i izvela pred sud vojska, koja je počinila državni udar. Takođe je istina da sve to ništa ne znači. Nijedna ozbiljna zemlja nije zbog puča prekinula diplomatske odnose sa Egiptom, Egiptu nisu uvedene ekonomske sankcije, bar polovina stanovništva je aplaudirala lovačkim avionima koji su nad trgom Tahrir u Kairu obznanilli da su generali ponovo na vlasti. Druga polovina je protestovala tražeći povratak demokratije i njihovog predsednika. Vojska je kao kompromisno rešenje pucala na demonstrante i pohapsila rukovodstvo Muslimansko bratstva. Mursi s pravom smatra da bi morao da u toj poziciji nešto da kaže.
Na predsedničku funkciju došao je pravo iz pustinjskog zatvora u Vadi el Natrunu, gde su ga zatvorili za vreme revolucije. Ova lokacija je deo egipatske mitologije. El Natrun je bio jedan od zatvora gde je Mubarak držao pripadnike Muslimanskog bratstva u vreme kada je Egipat imao 35.000 političkih zatvorenika.
Mursi je iz zatvora tehnički gledano pobegao, jer ga krajem januara 2011. niko nije zvanično pustio, ali niko nije ni pokušao da ga zadrži. U zatvoru je proveo samo dva dana. Tridesetog januara su on i drugovi shvatili da više nema stražara i policije. Državu je zahvatio revolucionarni vihor. Pozvao je telefonom dopisništvo satelitske televizije Al Džazira i zatražio pomoć da pronađe nekog državnog funkcionera koji bi mu objasno kakav je njegov položaj. Ali takvog funkcionera nisu mogli da nađu. To je revolucija.
Mursi je zaključio da će se od tog trenutka pa nadalje politika odvijati u praznom prostoru. I skoro da je imao pravo. Revolucija ga je poslala u zatvor, revolucija ga je iz zatvora izvukla, revolucija ga je demokratskim izborima dovela na vlast, a onda ga je revolucija ponovo poslala u zatvor. Konzervativno Muslimansko bratstvo, vođeno verskom ideologijom, bez problema je porazilo čitav spektar građanskih aktivističkih organizacija koje su pokrenule svrgavanje diktature, ali onda nisu umele da odluče šta je njihov zajednički cilj, kakvim će ga programom ostvariti i ko će ih u tome voditi. To je dečija igra. Pobedili su Mubarakov administrativni aparat i njegove članove zamenili svojim kadrovima. Brzo i efikasno. Uklonili su Mubarakovu generaciju generala i sklopili pakt sa mladim oficirima. Pametno. Zatim su sledile samo gluposti.
Kadrovsko preuzimanje države mobilisalo je aktiviste koji su ponovo dobili zajedničkog neprijatelja. Mursi je to ignorisao jer je verovao u savezništvo s vojskom, koja je vlasnik polovine egipatskog društvenog proizvoda. Zatim je poželeo da prisvoji vojnu industriju, poljoprivredu i odmarališta. U roku od tri nedelje se našao u zatvoru, a ljudi na ulicama su aplaudirali istim onim uniformama koje su na Tahriru obarali i pozdravljali vojnu diktaturu kao demokratsku narodnu vlast.
Vojska je branila svoju imovinu. U revolucije se ne ide za demokratiju i slobodu izražavanja, nego za vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i preraspodelu nacionalnog bogatstva. Do demokratije se lako dolazi, preraspodela bogatstva je ozbiljan posao. Mursi će se načekati.
Dnevnik.si, 07.11.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.11.2013.