Ovo su samo neki od rezultata opsežnog istraživanja „Novosti iz prošlosti – znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorije” koje je sproveo Beogradski centar za ljudska prava. Istraživanje je uradio tim istoričara a sproveo ga je Strategic marketing na čelu sa direktoricom, sociološkinjom Svetlanom Logar.

Ispitanici, njih 1086, stariji su od 18 godina, različitih nivoa obrazovanja i mesta prebivališta (selo, grad). Pitanja u upitniku grupisana su u devet celina: Istorija – uvodna pitanja; Opšta istorija; Nacionalna istorija; Srbi i drugi; Identitet; Religija; Fašizam i antifašizam; Komunizam i Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije (1991 – 1995).

„Na teritoriji bivše Jugoslavije u poslednje dve decenije 20. veka počela čitava najezda „istorije”.Ona je pratila oružane sukobe devedesetih godina ali ih je i svesrdno pripremala. Broj poznavalaca istine inflacijski je rastao. Svaka strana imala je svoju istorijsku istinu, novu istinu ili novootkrivenu staru istinu i nametala ju je ako treba i silom. U našem regionu kao da se sadašnjost spojila sa prošlošću, pa čak i onom dalekom, i kao da su prirodne promene u odnosu na viđenje tekućih događaja počele da se prenose i na prošla zbivanja pa su se i predstave o istoriji , naročito one zvanične počele menjati.(…) nepoznavanje istorije i pogrešne predstave o prošlosti , pa i onoj nedavnoj, utiču na ponašanje ljudi, naročito onda kada je u pitanju odnos pripadnika jedne grupe prema ljudima iz drugih grupa i onda kada su u pitanju ljudska prava, koja su po pravilu individualna i tiču se svakog čoveka”, naveo je direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević povodom istraživanja.

Rezultati istraživanja su porazni i u njima se još uvek može iščitati razlog sukoba i pojačanog fašizma i desničarskog delovanja u Srbiji stvorenog na mitologizaciji istorije. Ispitanici su pokazali da se zapravo još uvek živi u dubokoj prošlosti, da se srednji vek smatra istorijskim zatnim dobom, da su istorijski krivci za patnje srpskog naroda Turci i Hrvati, te da sa ratovima devedesetih skoro pa ništa ova zemlja nije imala.

Građani Srbije kao najznačajniji događaj u istoriji zemlje vide Kosovski boj (njih 22 odsto) i ustanke protiv Turaka (11 odsto). Pad Miloševićevog režima je na četvrtom, a stvaranje samostalne države Srbije tek na šestom mestu. Sličan odgovor je dat i na pitanje koji je istorijski događaj imao najpovoljnije posledice po daljnji razvoj Srbije. Identičan broj glasova dobili su odgovori Oslobođenje od Turaka i Ustanci protiv Turaka (10 odsto).

Međutim kad su u pitanju negativne posledice i događaji u istoriji zemlje, oni se za razliku od pozitivnih koji su vezani za srednji vek, odnose na sadašnjost, pa je najnegativniji događaj bombardovanje 1999. godine (15 odsto), raspad SFRJ (devet odsto) i ratovi devedesetih (osam odsto).

Na pitanje ko je najznačajnija ličnost sveta, odgovori su sledeći 1. Nikola Tesla (21 odsto), 2. Josip Broz Tito (10), 3. Adolf Hitler (osam), 4. Isus Hrist (pet odsto). Ispitanici su na pitanje o najznačajnijoj ličnosti Srbije prednost dali Josipu Brozu Titu (19 odsto), iza kojeg slede Karađorđe (12) i Nikola Tesla (11 odsto). Istoričarka Dubravka Stojanović piše u testu povodom istraživanja objavljenom u knjizi „Novosti iz prošlosti” da ovakvi odgovori svedoče o snažnom etnocentrizmu ispitanika, koji posmatrajući svet oko sebe, uvek vide vodeću poziciju sopstvene nacije i spremni su da naučene podatke o prošlosti zaborave i prilagode takvom viđenju sveta. „Podatak da je najveći procenat građana, u celokupnoj svetskoj istoriji, kao najznačajnije naveo ličnosti iz svoje nacionalne istorije, nedvosmisleno govori o tome da je „svet” u „drugom planu”, da su sopstvena nacija, njena veličina i njeni heroji ono što prvo pada na pamet. To je zabrinjavajuće jer govori o zaslepljenosti sobom i nesposobnosti da se u odnos mi – drugi uvede racionalna hijerarhija, da se realno uvidi sopstveno mesto”, pojasnila je Stojanović.

Tragom etnocentrističkog gledanja stvari, ispitanici veruju da Srbi na Balkanu žive oduvek (49 odsto), da su došli pre Hrvata (29 odsto) i da su došli u isto vreme kad i Hrvati (22 odsto); veruju da su Srbi u vreme Kraljevine SHS bili najpismeniji narod (40 odsto), dok iza njih slede Slovenci (35) i Hrvati (11 odsto); smatraju da su Srbi bili najbrojniji stanovnici Srbije u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka (64 odsto); ne znaju kad je osnovana jugoslovenska država, ali smatraju da su Srbi, odnosno Aleksandar Karađorđević, najzaslužniji za njeno osnivanje. Čak 49 odsto ispitanika smatra da je stvaranje zajedničke države bilo „srpska greška”. Ovi podaci, prema mišljenju Dubravke Stojanović, svedoče o snazi predrasude da je Jugoslavija bila država srpskog naroda, što jeste jedan od razloga nesporazuma među njenim narodima koji je doveo do kraha.

Ti drevni srpski gradovi Dubrovnik i Solun

Kada su u pitanju teritorije na kojima se zaista i imaginarno prostirala i prostire srpska država, odgovori su, u najmanju ruku, interesantni. Tako većina ispitanika (55 odsto) veruje da je Niš bio u sastavu Srbije Kneza Miloša; čak 63 odsto građana misli da su u sastavu carstva cara Dušana bili, ni manje ni više, nego Solun i Beograd. Tu je i pitanje „drevnog srpskog grada Dubrovnika”. Naime, 45 odsto građana veruje da je Dubrovnik tokom istorije bio u sastavu srpske države. Na podpitanje kada je bio u sastavu srpske države, ispitanici su većinom odgovorili da je to bilo u srednjem veku (27, 8 osto).

Značajno je napomenuti da je najveći procenat onih koji misle da su Dubrovnik i Solun srednjevekovni srpski gradovi, visokoobrazovan (Dubrovnik 56 odsto visokoobrazovanih, Solun, 68 odsto).

„Rezultati pokazuju snažnu sliku srednjeg veka kao zlatnog doba, kao i posebnu snagu predstave o državi cara Dušana kao nekoj vrsti nacionalnog ideala, iako ima malo realih znanja o tome”, navodi Dubravka Stojanović.

Srbija je, bar tako veruje 70 odsto ispitanika, uvek vodila oslobodilačke dakle pravedne ratove, i u poslednjih dva veka isključivo je bila na pobedničkoj strani (51 odsto).

U prethodnim odgovorima može se pronaći uzrok koji je doveo do stravičnog razaranja bivše Jugoslavije, mržnji koja je dovela do rata i naterala prve komšije da pucaju jedni na druge, te ostavio za sobom jezive posledice. Međutim, ono što iskreno zabrinjava jesu rezultati o poslednjim ratovima devedesetih godina. U tom delu istraživanja najviše odgovora je zapravo pod opcijom „ne zna”. Tako građani Srbije ne znaju koji je najveći zločin u tom periodu na prostoru bivše Jugoslavije (31 odsto), dok ih 21 odsto zna da je to Srebrenica. Ne znaju šta se desilo na Ovčari (48 odsto), u Sjeverinu (71 odsto), u Medačkom džepu (59 odsto), ne znaju ko je bombardovao Dubrovnik (40 odsto) ni koliko je Sarajevo bilo pod opsadom (30 odsto; sledeći odgovor je da uopšte nije bilo pod opsadom 20 odsto).

Kada je u pitanju genocid u Srebrenici 30 odsto ispitanika ne zna šta se desilo, dok 19 odsto građana to naziva „ubijanjem, masakrom Muslimana”.

Kada je u pitanju svest o istorijskoj odgovornosti, iz rezultata israživanja se da zaključiti da Srbi ni za šta skoro nisu krivi, da su još uvek u ulozi žrtve, najveći istorijski krivci zapravo su im Turci i Hrvati. Tako je za raspad Jugoslavije čak 70 odsto ispitanika optužilo Hrvate, Slovence 33 odsto, dok su Srbi tek treći sa skromnih devet odsto glasova. Odgovornost političara je podeljena pa su podjednako krivi i Slobodan Milošević (31 odsto) i Franjo Tuđman (28 odsto). Ako se uzme u obzir da je sličan stav iskazao i predsednik Srbije u nedavnom intervjuu nedjeljniku Globus gdje je rekao da su i drugi krivi za raspad Jugoslavije, ovakvi odgovori i ne čude preterano. Generalno, za raspad Jugoslavije kriva je međunarodna zajednica (35 odsto), pojedini političari (32 odsto), politička rukovodstva (25 odsto) i tek na kraju pojedini narodi (osam odsto).

„Dobijeni odgovori svedoče da se građani republike Srbije još uvek nisu odredili prema zločinima niti problematizovali sopstvenu odgovornost. Koliko je široko prihvatanje činjenica još daleko, postaje najjasnije na primeru opsade Sarajeva. Samo 13 odsto zna da je opsada trajala tri godine, dok 20 odsto građana tvrdi da Sarajevo nije bilo pod opsadom.(…)U tim odgovorima jasno se ogleda odbijanje da se sazna istina, iza koga se krije neprihvatanje odgovornosti da se imenuju uloge učesnika događaja. Na taj način se izbegava da se utvrdi ko su bili slučajni prolaznici, ko zadovoljni posmatrači zločina, ko saučesnici, ko aktivni učesnici, a ko protivnici. Dati odgovor znači izraziti svoj aktivan politički i moralni stav. Način na koji će ratovi devedesetih i zločini vezani za njih biti zapamćeni može još jače da okameni društvo i uslovi njegovo sve snažnije zatvaranje. Istovremeno on može da omogući postepenu dekonstrukciju tradicionalnih obrazacaistorijske svesti, da prevaziđe veličanje nacionalnog mučeničkog narativa i osigura vladavinu prava otvaranjem procesa suočavanja sa prošlošću”, piše Olga Manojlović Pintar u tekstu objavljenom u publikaciji pod nazivom „Novosti iz prošlosti”.

Odgovori svedoče o sistemskom ukidanju sećanja, plasiranim poluistinama kojima smo u kontinuitetu svedoci u poslednjih 20 godina, ogromnim razmerama neobrazovanja i poražavajućoj činjenici da Srbi još uvek veruju da su najbolji i najveći na svetu. Ovome je i te kako kumovala politička elita, bivša i sadašnja, istoričari ideolozi koji svoj posao vide kao stvaranje novih prošlosti za potrebe sistemski produkovane budućnosti, te mediji koji su svesrdno podržali ovu mitomaniju. Odlazak predsednika Srbije Borisa Tadića u Vukovar, što je značajan korak ka boljim odnosima dve zemlje, nateraće bar neke od građana Srbije da se zapitaju šta se to zapravo na Ovčari desilo i zašto su srpska vojska i JNA likvidirali 260 ratnih zarobljenika i civila – no, rupe u njegovom govoru, u kom nema jasnog odgovora zašto se izvinjava i čije su to žrtve, opet ostavlja prostora da se činjenice tumače po potrebi dnevne politike.

* Kompletno istraživanje uskoro će se naći na stranicama Beogradskog centra za ljudska prava a press konferencija povodom objave knjige “Novosti iz prošlosti” planirana je za kraj novembra.

E-novine, 07.11.2010.

Peščanik.net, 10.11.2010.

Leave a Reply