Ništa ne označava bolje sećanje od knjige, voljene knjige. Jednu od najdražih knjiga koje sam imala dala sam, zajedno sa drugim dečijim knjigama, putujućoj biblioteci za romsku decu: dala sam je i zato što se savršeno sećam svake stranice, ilustracije, dodira knjige – njeno prisustvo mi više nije potrebno. U tu, tako lepu, pametnu i zabavnu knjigu, mogao bi se još neko zaljubiti. Uostalom, imaju je tako reći sve javne biblioteke u Srbiji i u Sloveniji. Izašla je veoma davne 1954, i nije ni do danas izgubila svoju svežinu i duhovitost. U knijzi su pričice o životinjama, pesmice, i sjajne ilustracije Fransoaz Estaši, koja je inače četrdesetih i pedesetih godina slikala za velike modne kreatore u Parizu. Od svih priča mi je najdraža ona o problemima crnih i belih mačaka: konačno rešenje je zajednički noćni rusvaj u podrumu, gde zbog ugljene prašine sve mačke postanu sive. Tako mačke ostvaruju svoju jednakost bez učešća drugih, kada hoće i koliko hoće. Priča “Noću su sve mačke sive” mi je bila najdraža.

No iza knjige se krije i priča za odrasle, koju ne bismo smeli zaboraviti, jer ima još mnogo više smisla danas u novoj, drugačijoj i ne mnogo srećnoj Evropi.

Klod Avlin je bilo književno ime Jevgenija Avcina, maloga ruskoga Jevrejina koji je rođen 1901. u Francuskoj. Porodica je dobila državljanstvo kada je on imao četiri godine. Dečko je bio nežnoga zdravlja, tako da nije završio školu, ali je bio dovoljno hrabar da se u prvome svetskome ratu prijavi za bolničara. U tim godinama počinje jedna sasvim neverovatna karijera, jedan život  obeležen radoznalošću, spremnošću da se uvek počne nešto novo, bez straha, bez licemerja, posvećen drugima i prijateljstvu mnogo više nego radu na sebi i za sebe. Klod Avlin je počeo kao izdavač, nastavio kao pesnik, biograf-učenik Anatola Fransa, romanopisac, esejista, slikar, filmofil i filmski kritičar, autor kriminalnih romana, književnosti za decu, kolekcionar i crtač (flomasterom, u poznim godinama), autor koji je ogromno mnogo radio za radio, pisao scenarije za film. U tome što je radio često je bio zaboravljeni uzor: njegov roman Zatvorenik poslužio je Alberu Kamiju da napiše svoje remek-delo Stranac. Njegov roman Mačje oko smatra se klasikom kriminalnog romana u Francuskoj. Bio je zadnji model kiparu Zadkinu. Njegova pesma Portret ptice koje nema prevedena je na 55 jezika. Autor je zamolio svoje prijatelje slikare da naprave portret ptice: preko stotinu radova je dobio u deceniji pedesete-šezdesete, još osamdesetak u deceniji posle. Dela su više puta izlagana, kolekciju je Avlin poklonio nacionalnom Muzeju moderne umetnosti u Parizu.

O čemu još? Spisak Avlinovih radova je beskonačan. Dvadesetih godina prošloga veka bio je zajedno u bolnici sa mladim filmskim stvaraocem. Posle njegove rane smrti, ustanovio je nagradu Žan Vigo, i brinuo se o njegovoj kćerki, kada je i žena umrla. Nagrada Žan Vigo je još i danas najprestižnija filmska nagrada u Francuskoj. Isto tako je učestvovao u ustanovljavanju filmske nagrade Luj Delik, nazvane po drugome francuskom filmskom stvaraocu koji je umro mlad.  Avlin je docnije usvojio još jednoga dečka. Za vreme španskoga građanskoga rata odlazi na kongres za odbranu kulture u Valenciji i Madridu. Za vreme drugoga svetskog rata bio je u Pokretu otpora, preživeo je nekoliko gestapovskih upada, a posle rata se sa mnogima sa levice bacio na nove kulturne aktivnosti, osnivanje časopisa, kulturnih centara, i slično.

Nikada nije bio član nijedne stranke, ali su njegove političke preference nervirale i desnicu i levicu. Posle jugoslovenskoga raskida sa Staljinom, bio je prvi koji se okrenuo izopšteničkoj državi, dok su ostali evropski levičari optuživali “titoiste”: on je bio prvi titoista na Zapadu. To nije bila deklarativna poza, jer je Avlin došao u Jugoslaviju. Tu je imao status kulturnog poluboga. No umesto patetike i velikih tema, Avlin se pre svega obraćao deci. U doba kada je lokalna cenzura tek počinjala da otvara vrata prema Zapadu i kada je ideološki sloj bio neophodan preko svakog umetničkoga dela, deca su, mogli bismo reći, bila privilegovana: ideologija je za mnoge bila suviše ozbiljna stvar da bi se nametala deci. Takva je upravo bila Avlinova književnost za decu, carstvo humora i fantazije. Svoj položaj zvezde u Jugoslaviji je Avlin skupo platio: njegove bolesti su se vratile, i izgubio je jedno oko. Njegov boravak u Jugoslaviji ostavio je duboke tragove: njegovi glavni romani i biografija Anatola Fransa su prevedeni na skoro sve jugoslovenske jezike. Krajem šezdesetih godina, izložba njegovih crteža stigla je do Ljubljane, Zagreba i Beograda. Kada je Avlin došao u Jugoslaviju, njegov gest je imao toliku snagu da nije morao ništa reći ni o sistemu ni o ideologiji: bio je protiv Staljina i njegovog terora, i to je bilo dovoljno. Vratio se u Francusku, dajući jasnu lekciju Staljinovim privrženicima, koji će konačno osvešćenje doživeti tek 1968, posle upada u Čehoslovačku – pa čak ni onda svi.

Klod Avlin je dugo živeo – sve do 1992. Doživeo je pad berlinskoga zida i Evropsku zajednicu u formiranju. Začudo, ovaj protivnik svih totalitarizama i pravi evropski model radoznalosti i multikulturalizma još nije ustoličen kao evropska ikona. Njegovi autobiografski spisi nisu prevođeni u druge jezike, a morali bi biti na listi osnovne evropske literature. Za vreme jugoslovenskoga rata videli smo dosta zapadnih intelektualaca – a i istočnih – koji su, uvek uz osiguranu prisutnost kamera, zastupali zaraćenu stranu koja im je najviše odgovarala, a bogami i više strana jednu za drugom, gde je već izgledalo unosnije.

Čak i najtupaviji izbor, koji predstavlja oduševljenje Petera Handkea za srpske ratne uspehe, otkriva jednostavnost i uspešnost recepta: lokalna slava, nagrade, publikacije, i u ovome slučaju, potoci rakije. U poređenju sa njima, Klod Avlin je svoj gest izveo diskretnije, elegantnije i neuporedivo toplije. Njemu sigurno objavljivanje i prisutnost u kulturi nisu bili problem. Uostalom, za razliku od mnogih, njegov rad je uvek bio posvećen drugima – vrednijim autorima, uzbudljivijim životima, onima koji se nisu stigli proslaviti, onima koji su prerano nestali, onima koji su nepravedno zaboravljeni. Prema svome delu je imao ironičan stav, slava mu nije bila potrebna. Teško bi i bilo zamisliti, u takvoj raznolikosti interesa i takvoj višestranosti talenata, šta uopšte slaviti.

Upravo zato je teško zamisliti nešto “evropskije” od lika Kloda Avlina. Jugoslovenska epizoda u tome jedinstvenom životnom eksperimentu ima najveću težinu. Stoga bismo mogli reći, prelistavajući slovenski prevod O čemu još?, da u rukama držimo knjigu ranog i pravog Evropejca, na čijem se primeru, danas kao i tada, možemo pitati šta je to evropska kultura, ili bar šta bi mogla biti. I mogućni ključ za odgovor nalazi se u svim javnim bibliotekama, na odeljenju dečijih knjiga – sem jedne stvari: Avlin je mogao da se izdržava radeći samo ono što je voleo. Možda je trenutak da se Evropi postavi i takav zahtev?

Peščanik.net, 20.09.2010.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.