O građanskoj neposlušnosti

Protesti u Beogradu 22.12.2018.

Protesti u Beogradu 22.12.2018, foto: Peščanik

Uspon populizma i autoritarizma širom sveta praćen je, naročito u Americi, sve češćim pominjanjem „otpora“. Ovaj prilično širok pojam pokriva sve, od podržavanja opozicionih kandidata do rizika kojem su se izlagali pripadnici raznih pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata sabotirajući nacistička postrojenja. Ova neodređenost može biti korisna kada treba mobilisati što veći broj građana, ali može biti i zbunjujuća kada treba naći najbolji način za postizanje konkretnih ciljeva.

Međutim, postoji i precizniji pojam koji se danas retko pominje: građanska neposlušnost. U teoriji, građanska neposlušnost može biti delotvorno oružje protiv populista. U praksi, međutim, ona se suočava sa dva ozbiljna izazova. Prvo, postoji rasprostranjeno nerazumevanje značenja građanske neposlušnosti. Drugo, promene u medijskom pejzažu otežavaju prenošenje poruke građanske neposlušnosti široj i raznovrsnijoj publici.

Američki filozof Džon Rols dao je krajem 70-ih godina prošlog veka klasičnu definiciju građanske neposlušnosti. Jednostavno rečeno, građanska neposlušnost je otvoreno kršenje zakona, ali na savestan i nenasilan način, sa ciljem ubeđivanja sugrađana da neki zakon treba promeniti jer je nepravedan. U Rolsovoj formulaciji, oni koji pribegavaju građanskoj neposlušnosti moraju biti spremni da prihvate kaznu za ovaj čin.

Danas se čak i protesti kojima se ne krše bilo kakvi zakoni često opisuju kao „nepristojni“ (uncivil), ili im se prebacuje da podstiču „podele“ u već previše polarizovanom društvu. Građani koji su se suočili sa političarima tokom senatskog propitivanja sudije Breta Kavane proglašeni su „ruljom“. Čak su i mnogi liberali skloni da pokretu Black Lives Matter prebacuju preteranu agresivnost. Bučni demonstranti okupljeni u Budimpešti kako bi protestovali protiv sve autoritarnije vlade premijera Viktora Orbana otpisuju se kao „liberalni anarhisti“. U svakom od ovih slučajeva reč „građanska“ (civil) u pojmu građanska neposlušnost pobrkana je sa uljudnošću (civility), u smislu pristojnosti ili dostojanstvenosti.

Što se tiče Rolsa, on je bio izričit u tome da se kršenje zakona mora preduzeti u „u granicama vernosti zakonu“. On tu sledi Martina Lutera Kinga, koji je tvrdio da onaj ko krši zakon u ime građanske neposlušnosti „zapravo izražava najviše poštovanje za zakon“ ističući njegovu fundamentalnu nepravednost, tako da pritom ne zatvori mogućnost buduće saradnje sa svojim sugrađanima. U tom smislu, King je verovao da „onaj ko krši nepravedan zakon, mora to činiti otvoreno, s ljubavlju… i spremnošću da prihvati kaznu“.

Ovo pozivanje na ljubav ne znači da građanska neposlušnost mora izbegavati sukobe. Na osnovu upodobljenog i sentimentalnog sećanja na 50-e i 60-e godine prošlog veka moglo bi se zaključiti da je pokret za građanska prava uspeo da ostvari svoje ciljeve naprosto se pozivajući na izvorne američke principe slobode i jednakosti. U stvarnosti, međutim, deo strategije ovog pokreta sastojao se u izazivanju sukoba sa policijom i zastupnicima bele nadmoći. Ovi sukobi su generisali slike belačke brutalnosti, koje su bar neke bele ljude navele da dovedu u pitanje svoju bezuslovnu podršku „redu i zakonu“ koji su propisivali rasnu segregaciju.

U nedavno objavljenoj studiji o protestnim pokretima iz prošlog veka, sociološkinje Erika Čenovet i Marija Stefan pokazuju da je nenasilna konfrontacija imala dvostruko veće izglede na uspeh nego njene nasilne alternative. Prema podacima koje one iznose, trajno učešće svega 3,5% stanovništva u nenasilnim protestima može biti dovoljno da izazove fundamentalnu političku promenu.

Pa ipak, istorija američkog pokreta za građanska prava ukazuje i na jedan novi problem, specifičan za naše doba. Rols, King i ostali zastupnici građanske neposlušnosti uzimali su zdravo za gotovo da će poruka građanske neposlušnosti – pozivanje na principe pravde – dospeti do većine građana u neizmenjenom obliku. Ali danas su javne sfere mnogih zemalja tako fragmentisane i pristrasne da Kingova ideja „opšteg nacionalnog javnog mnjenja“ postaje besmislena.

Kako pokazuje nedavno objavljena studija, u današnjoj Americi cveta duboko izolovani „desničarski medijski ekosistem“ u kojem se sve „vesti“ izobličuju tako da potvrđuju identitet građana naklonjenih desnici. Istovremeno, u polu-autoritarnim kontekstima poput Orbanove Mađarske medijima dominiraju akteri naklonjeni režimu. U takvim uslovima, apeli na ono što Rols naziva „javnim osećajem za pravdu“ uglavnom bivaju skrajnuti, iskrivljeni ili sasvim ućutkani.

Potencijalni počinioci građanske neposlušnosti ne bi smeli da sebi dozvole da budu uhvaćeni u klopku pristojnosti i dostojanstvenosti. Kada su opozicioni političari nedavno prekinuli zasedanje mađarskog parlamenta blokirajući pristup govornici i dobacujući Orbanu, bili su optuženi za pokušaj puča. Zapravo, oni su samo skretali pažnju na činjenicu da nacionalna skupština više nije reprezentativno telo svih građana koje donosi legitimne zakone.

Ipak, potencijalni neposlušnici bi morali da uzmu u obzir sve fragmentiraniju i zagađeniju prirodu javne sfere. U nekim slučajevima, to će značiti da će morati da se obrate sugrađanima direktno na ulici, na pijaci ili čak kampanjom od vrata do vrata. U drugim situacijama, to će podrazumevati prenošenje činova građanske neposlušnosti uživo preko interneta, u nadi da će brutalne metode autoritarnog režima na taj način biti razotkrivene pred dovoljno velikom publikom na društvenim mrežama. U nekim slučajevima, biće neophodno vršiti pritisak kako bi došlo do strukturnih promena poput povratka na Doktrinu o pravičnosti u izveštavanju.

Građanska neposlušnost bi svakako bila delotvornija u manje iskrivljenom medijskom pejzažu. Pa ipak, ona je još uvek jedan od najdelotvornijih oblika demokratskog „otpora“ koje imamo na raspolaganju.

Project Syndicate, 21.12.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 25.12.2018.