Odluka Vrhovnog suda države Kolorado da ne dozvoli Trumpu da učestvuje u izborima za republikanskog predsedničkog kandidata u ovoj državi izazvala je sasvim predvidljiv otpor u određenim krugovima, ali i kritike iz krugova od kojih se to manje očekivalo.
Sledbenici bivšeg predsednika vide u njemu figuru velikomučenika Maga pokreta kome zlonamerne elite pokušavaju da uskrate pravo na povratak na vlast i osvetu; sada u toj vašarskoj predstavi Vrhovni sud SAD – koji je već optuživan za kršenje načela demokratije – treba da odigra ulogu spasitelja koji će Trumpu vratiti pravo da se kandiduje i konačni sud prepustiti glasačima.
Neki od liberala negoduju zbog mogućih političkih posledica ove odluke, zabrinuti da će zabrana kandidature izazvati haos i nasilje. Nije zadovoljna ni levica koja liberale sumnjiči za „zaveru protiv demokratije“: liberalima koji su pozdravili odluku o Trumpovoj diskvalifikaciji zameraju spremnost da izazovu kratki spoj u političkom procesu – pokazujući tako duboko nepoverenje u demokratiju ili bar defetizam u pogledu sopstvenih izgleda u otvorenom nadmetanju s Trumpom. Sve ove primedbe su neosnovane.
Vrhovni sud Kolorada uspešno je pobio sve Trumpove navode, posebno one koji su na ivici apsurda. Članovi veća strpljivo su obrazlagali zašto partije ne mogu donositi autonomne i još manje idiosinkratične odluke o tome koga će kandidovati – jer po toj logici za funkciju predsednika mogu kandidovati i nekog desetogodišnjaka. Uspešno su osporili tvrdnje da treći član 14. amandmana već sadrži sve zamislive uslove koji se mogu postaviti pred budućeg predsednika. Rečima očigledno biranim da pridobiju sudije Vrhovnog suda, objasnili su da jednostavan jezik i intencije autora amandmana jasno pokazuju da se učesnicima u pobuni – uključujući i one na najvišim položajima – ne sme dozvoliti da ponovo obavljaju važne funkcije, osim ako im Kongres ne izglasa amnestiju dvotrećinskom većinom glasova.
Takođe, većina sudija je stala iza mišljenja da izveštaj o napadu na Kapitol 6. januara ne predstavlja politički motivisan napad na sirotog Trumpa i da se otuda može prihvatiti kao dokazni materijal; taj materijal su iskoristili da pokažu da je Trump očigledno učestvovao u pobuni; nisu morali da dokazuju da je lično predvodio napad (naravno da Trump nije sâm ušetao u Kapitol da „brani demokratiju“ – njegove reči – već je revoluciju organizovao šaljući tvitove iz sigurnosti Bele kuće).
Naravno, pripadnici Trumpovog pokreta nisu impresionirani dokazima. Zapravo, odbijanje da se uvaže dokazi je ulaznica za ovaj kult. Ali više uznemirava činjenica da mnogi liberali još veruju da politička razboritost nalaže da dozvolimo Trumpu da se kandiduje i bude potučen na izborima.
To su oni isti liberali koji uvek ponavljaju da bezrezervno poštuju Ustavu i njegove odredbe. Sud u Koloradu im je ponudio utemeljeno tumačenje teksta Ustava. Da li to tumačenje treba zanemariti samo zato što nam sledbenici samoproglašenog diktatora prete nasiljem?
Neki liberali veruju da je Trumpov poraz na izborima u novembru 2024. jedini način da se njihova politička noćna mora najzad okonča. Ali od čoveka koji je već odbio da prizna jedan poraz i uporno nastavlja da širi „veliku laž“, pojačavajući usput autoritarnu retoriku, ne možemo očekivati da se povinuje volji birača. Da li to znači da i dalje moramo tražiti načine da umirimo i odobrovoljimo pripadnike pokreta Maga, iako zakon nalaže drugačije?
Najzanimljivija je kritika levičara koji optužuje liberale da su proizveli još jednu aferu sličnu onoj s Muellerom. Oslanjajući se na sudove da zaštite demokratiju, pokazali su koliko malo veruju u glasače; kao da se nadaju da će iz neke tehnokratske „institucije“ izaći sedi mudrac (obično su to muškarci slični Robertu Muelleru) i nekom čarolijom proizvesti pravno rešenje za problem političke prirode.
Ali takva logika nameće sledeće pitanje: mogu li biti legitimne bilo kakve mere za zaštitu demokratiju u koje nije direktno uključeno kompletno glasačko telo? Da je Trump bio smenjen posle 6. januara, da li bi sada neko istupio sa stavom da je to neprihvatljivo i da mu treba dozvoliti da se ponovo kandiduje?
Ideja da političare ili partije koji ugrožavaju demokratiju treba izbaciti iz demokratske utakmice prihvatljivija je u zemljama izvan Sjedinjenih Država. Prag za donošenje takvih odluka mora biti visoko postavljen – jer pokušaji spasavanja demokratije, naravno, mogu biti iskorišćeni i za nedemokratske svrhe. Odluku iz Kolorada teže je braniti od takve kritike: jedan od sudija koji su izdvojili mišljenje istakao je da Trumpu nije data prilika da iskoristi pravo na propisani zakonski postupak; čak ni tužilac Jack Smith, velemajstor pravnih procedura, nije pokušao da podigne optužnicu protiv Trumpa zbog organizovanja pobune.
U svakom slučaju, postoje tri faktora koji mogu ublažiti naše strepnje povodom prigovora da se demokratija ovde brani nedemokratskim sredstvima: prvo, pre donošenje drastične odluke kao što je odluka o diskvalifikaciji, uslov je da osoba koja je predmet odluke pokazuje konzistentan obrazac ponašanja koje urušava demokratiju. Trump taj uslov ispunjava.
Drugo, moramo ostaviti prostora za političku razboritost i donošenje političkih sudova: diskvalifikacija nije ni automatska ni doživotna. U ime demokratske utakmice Kongres uvek može izglasati amnestiju za Trumpa.
Treće, da je neka partija zabranjena u celini, onda bi građani određenih političkih preferencija imali pravo da tvrde da im je oduzet glas; ali, u ovom slučaju nije bilo pokušaja eliminisanja Republikanske stranke. Osim toga, na listi kandidata će ostati dvojica Trumpovih epigona.
The Guardian, 21.12.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 26.12.2023.
TRAMPOZOIK