Prikaz knjige: Jarosław Kuisz, The New Politics of Poland: A Case of Post-Traumatic Sovereignty / Nova politika Poljske: Slučaj post-traumatskog suvereniteta, Manchester University Press, 2023.
Na Visli se dogodilo liberalno čudo: 15. oktobra, uprkos nastojanjima vladajuće desničarske populističke partije da na nepošten način preokrene ishod izbora u svoju korist, šarenoliki opozicioni savez, u koji su ušli svi, od levice do desnog centra, uspeo je da odnese pobedu. Izlaznost od 74 procenta bila je rekordna – izašlo je više birača nego 1989. kada su smenjeni komunisti. Tipično populističkim manevrom, Jarosław Kaczyński, potpredsednik vlade i de fakto vladar zemlje, osporio je regularnost izbornih rezultata, tvrdeći da su se umešale strane sile, pre svega Nemačka. To nije dovelo do upada u zgrade državne uprave i parlament, ali nema sumnje da novu vlast čekaju veliki izazovi. Predsednik Andrzej Duda, koji će na funkciji ostati do 2025, veran je partiji Pravo i pravda (PiS); u pravosuđu, državnim medijima i državnim preduzećima dominiraju ljudi koje je postavila PiS. Važno je da pokušamo da razumemo kako je došlo do izbornog preokreta kojim je zaustavljen navodno nezaustavljivi pohod „neliberalnih“ snaga. Umesto samozadovoljnog slavljenja povratka Poljske u Evropu, moramo pokušati da shvatimo kako su se samodeklarisani antiliberali uopšte dokopali vlasti i zašto bi politike koje su sprovodili mogle nastaviti da dominiraju i posle izbornog poraza.
U knjizi Nova poljska politika Jarosław Kuisz nudi kompetentan i odlično napisan pregled širih trendova koji su omogućili uspon PiS-a, postavljajući navodni „uspon neliberalne politike“ u Poljskoj u kontekst istorijskih procesa dugog trajanja. Knjiga je korisna i zato što ukazuje na brojne greške liberalnih analitičara i komentatora. Dva dana posle oktobarskog prevrata, Kuisz je u Financial Timesu konstatovao da „populistički cunami u Poljskoj gubi zamah“. Istu metaforu – koju je prvi upotrebio Nigel Farage 2016. godine, pošto mu konvencionalna slika „talasa“ izgleda nije bila dovoljna – Kuisz koristi i kada tumači razloge koji su doveli do pobede PiS-a 2015: nagomilano nezadovoljstvo zbog rastuće nejednakosti i ono što Kuisz sramežljivo opisuje kao strah izazvan „kulturnim propadanjem“ i „identitetskim dilemama“, što su procesi koji nisu ograničeni na Poljsku i mogu objasniti i globalni uspon populizma.
Iz Kuiszovog prikaza se vidi i koliko su bili pogrešni usvojeni narativi mnogih komentatora. Partiju Pravo i pravda osnovali su 2001. godine Jarosław Kaczyński i njegov brat blizanac Lech. Bio je to jedan od političkih izdanaka pokreta Solidarnost koji je 90-ih godina odustao od borbe za prava radnika i okrenuo se kulturnom konzervativizmu. Ocenivši da je tranzicija iz državnog socijalizma bila sabotirana korupcijom, braća Kaczyński su izašli pred javnost s obećanjem da će izgraditi „četvrtu republiku“. Obraćali su se ruralnim, tradicionalističkim i manje obrazovanim segmentima društva, pre svega na istoku i jugu zemlje – onim grupama koje su često neprimereno opisivane kao „Poljska drugog reda“. „Globalnog talasa“ tada još nije bilo, ali njihova partija je uspela da pobedi 2005; Lech je iste godine izabran za predsednika. Posle dve burne godine izgubili su vlast. Jarosław je bio besan zato što su sudije minirale mnoge od njegovih politika (problem koji je on dijagnostikovao kao „legalističku blokadu“). Tri godine kasnije, Lech je zajedno s više drugih pripadnika poljske elite nastradao u avionskoj nesreći putujući na komemoraciju masakra u Katinskoj šumi.
Nekoliko godina kasnije, pred izbore 2015, činilo se da Bronisław Komorowski, solidan političar iz vladajuće liberalno-konzervativne Građanske platforme koji je nasledio Lecha na mestu predsednika, ima dobre izglede da osigura reizbor pod sloganom „izaberimo konsenzus i sigurnost“. Bivši disident Adam Michnik je u jednom intervjuu čak izjavio da „Komorowski može da izgubi jedino ako pijan pregazi trudnu časnu sestru na pešačkom prelazu“. Međutim, Komorowski je izgubio. Bez previše entuzijazma, partija Pravo i pravda je kandidovala Andrzeja Dudu, tada relativno nepoznatog advokata. Pokazalo se da je Duda rođen za vođenje kampanje i da je odličan medijum za izražavanje nezadovoljstva radom vlade. Građanska platforma je beležila neprekidan ekonomski rast, ali bila je oslabljena kada je popularni lider Donald Tusk napustio poljsku politiku da bi preuzeo funkciju predsednika Evropskog saveta. (Tusk, politički alfa mužjak, pobrinuo se da iza sebe ne ostavi istaknute rivale ili uverljive moguće naslednike.) Da stvar bude gora, dogodila se afera „kelnergejt“. Na nezakonito napravljenim snimcima iz restorana mogao se čuti ministar spoljnih poslova kako govori da od saveza sa Sjedinjenim Državama „nema nikakve koristi“, iako se poljska vlada trudi da ih „oralno zadovolji“, kao i da se Građanska platforma previše zbližila sa centralnom bankom. Bilo je tu i izjava u suprotnosti s prihvaćenom predstavom o Poljskoj kao zemlji koja se ubrzano modernizuje i preuzima vodeću ulogu u Evropi: na istom snimku ministar unutrašnjih poslova kaže da je „Poljska zemlja koja postoji kao država samo u teoriji“.
Do 2015. godine partija Pravo i pravda je uspela da pokaže svetu jedno mnogo umerenije lice. Kaczyński je odustao od teorija zavere o bratovljevoj smrti (prema jednoj verziji ubistvo je naručio lično Tusk); na parlamentarnim izborima u oktobru nije se kandidovao za mesto premijera, već je podržao Beatu Szydło, ćerku rudara koja je najviše doprinela Dudinoj pobedi, a kampanju je vodila koristeći slogane „promena nabolje“ i „rad, a ne obećanja“. Raspirivao je paniku povodom priliva izbeglica koji u zemlju donose opasne parazite, obećavao da se nezavisnost sudstva neće dovoditi u pitanje i da neće menjati ustav uprkos bombastičnoj retorici o četvrtoj republici.
Partija Pravo i pravda je osvojila većinu u Sejmu, donjem domu parlamenta. Posebno dobro je prošla kod starijih glasača. Dobila je polovinu glasova u ruralnim sredinama. Kasnije, posle 2016. i dvostrukog udara brexita i Trumpove pobede, neki komentatori su tu pobedu protumačili kao rano upozorenje na dolazeći „cunami populizma“. Ali kao što američki politikolog Larry Bartels pokazuje u svojoj novoj knjizi, Demokratija propada od vrha, podrška za PiS ne može se objasniti samo anti-EU raspoloženjem, ksenofobijom i nepoverenjem u elite; Poljaci zapravo nisu tražili da se država preuredi po neliberalnom modelu.1 Ono što je Kuisz opisao kao „duh 2015“ nije bilo odustajanje poljskih glasača od demokratije. Naprotiv, glasači su postupili upravo onako kako i treba postupiti u dvopartijskom demokratskom sistemu: ako vam se jedan tim ne dopada, pružite šansu drugom timu. Činjenica da se prvi put posle 1989. jedna partija našla u poziciji da samostalno vlada, bez obaveze da gradi nesigurne koalicije, nije bila rezultat uverljivo većinske podrške (osvojili su svega 19 procenata glasova), već neuspeha Ujedinjene levice da pređe prag od 8 procenata i uđe u Sejm.
Slična priča može se ispričati i o Mađarskoj, koja se uz Poljsku često pominje kao primer neliberalnog zastranjivanja – ili, za neke komentatore, neliberalne avangarde – u Evropi. Viktoru Orbánu i partiji Fidesz išli su u prilog katastrofalni ekonomski rezultati postkomunističke levice, kao i serija korupcionaških afera (koje blede u poređenju s kleptokratskim tehnikama koje je Orbán u međuvremenu usavršio). Kao i u Poljskoj, objavljen je tajni snimak. Na snimku premijer potvrđuje da njegova partija obmanjuje glasače. Zahvaljujući osobenom izbornom sistemu Orbánu je pošlo za rukom da stekne dvotrećinsku većinu u parlamentu, dovoljno da menja ustav po želji. Za njega je to bila „revolucija na biralištima“. Kao i u slučaju PiS-a, ustavne promene nisu pominjane dok je kampanja trajala, ali Orbánu to nije smetalo da ubrzo promeni ustav i počne da gradi prvi autokratski politički sistem u Evropskoj uniji. Istina je da su neliberalni stavovi u današnjoj Mađarskoj i Poljskoj prilično rašireni, ali, kao što pokazuje Bartels, to je posledica, a ne uzrok vladavine PiS-a i Fidesza. Ipak, elitama u zapadnoj Evropi je lakše da zaključe da su njihova braća i sestre malo zaostali u razvoju, razumevanju i praktikovanju demokratije; ili da je izvor neliberalizma njihova nemoralna politička kultura.
Izgleda da je iskustvo gubitka vlasti bilo veoma traumatično za Orbána i Kaczyńskog. Kada su se vratili na vlast, imali su spreman plan: umesto rasipanja političkog kapitala na vođenje kulturnih ratova, treba se fokusirati na preuzimanje institucija; kada se državne institucije jednom stave pod kontrolu, pre svega pravosuđe, biće više nego dovoljno vremena za kulturne ratove. Ako sudije i tužioce držite u džepu, ko će vas sprečiti da se mešate u rad univerziteta, ukidate katedre za rodne studije ili čitave univerzitete (kao što je Orbán uradio s Centralnoevropskim univerzitetom).
Ali, za razliku od Fidesza, partija Pravo i pravda nije imala većinu potrebnu za promenu ustava. Kaczyński, koji je po obrazovanju doktor prava, vratio se staroj temi „legalističke blokade“ kada je u decembru 2015. izjavio: „pobedili smo na izborima, a opet nemamo pravo da menjamo zakone i preoblikujemo Poljsku“. Rešenje je pronađeno u smeni sudija i popunjavanju pravosudnih institucija lojalnim partijskim kadrovima. Ipak, ponoćne sesije polaganja zakletve za sudije koje je organizovao Duda izgledale su prilično trapavo u poređenju s Orbánovim elegantnim praktikovanjem doktrine koju stručnjaci opisuju kao „autokratski legalizam“. Sudije su smenjivane u ime navodne borbe s ostacima komunizma. Kao nekada, kada je u zemlji bujao antisemitizam iako nije bilo Jevreja, ovo je bio slučaj borbe protiv komunizma u zemlji u kojoj nema komunista. Izgleda da nikome nije smetala ni činjenica da je jedan od sudija koje je Kaczyński postavio u ustavni sud bio vatreni pristalica uvođenja ratnog stanja 80-ih godina. Kao i u Mađarskoj, navodni antikomunizam je iskorišćen da se prikrije činjenica da društveni inženjering partije Pravo i pravda zapravo najviše liči na loša stara vremena državnog socijalizma. Mnogi od poljskih sudija žalili su se Evropskoj uniji ili nastavili da dolaze na posao i posle nezakonitog otpuštanja, što je bio izvor nemilih scena za vladu. Demonstranti su skandirali „Oslobodite sudove!“ Lech Wałęsa se pojavio u Beloj kući s majicom na kojoj je pisalo „konstytucja’“. Otpor koji su Poljaci nastavili da pružaju objašnjava se činjenicom da je Poljska imala snažno – ili kako se u to vreme govorilo, rezilijentno – civilno društvo.
Uprkos tome PiS je nastavila da pobeđuje na izborima. Odluka o isplati 500 zlota mesečno za drugo i svako naredno dete pokazala se kao izuzetno popularna. Najsiromašniji građani Poljske zapravo nisu penzioneri već porodice s decom. U skladu s imidžom bezdušnih i arogantnih tehnokrata, lideri Građanske platforme su govorili da će takvo rasipništvo upropastiti budžet, ali snažan ekonomski rast čak i za vreme pandemije pokazao je da su strepnje neoliberala bile bez osnova.
U odsustvu smislene opozicije s levice – nakon što su se postkomunisti diskreditovali korupcijom i praktikovanjem Blairovog neoliberalnog „trećeg puta“ uz katastrofalne posledice – partija Pravo i pravda je intenzivirala kulturni rat. Preuzeli su državnu televiziju na kojoj sada, po oceni istaknutog novinara Marcina Wolskija, ima više političke propagande nego u doba državnog socijalizma. Od nastavnika se zahtevalo da odbace „pedagogiju srama“: od sada sve priče o poljskoj istoriji moraju biti priče o herojstvu. Zato 82 procenta Poljaka danas veruje da su njihovi preci činili sve što su mogli da pomognu Jevrejima. Prljavi zadatak da se abortus praktično stavi van zakona – osim u slučajevima silovanja, incesta ili ugroženosti života majke – prepušten je Ustavnom sudu pod kontrolom partije Pravo i pravda. Crkva je takvu odluku pozdravila, ali javnost nije bila oduševljena – kao što primećuje Kuisz, populisti koji govore u ime naroda najviše strahuju od referenduma koji će pokazati da nisu u pravu. Šest žena je već preminulo zato što su lekari, strahujući od zatvora, predugo odlagali hitne intervencije.
Za razliku od Orbána koji gradi viziju neliberalne ili, njegovim rečima, „hrišćanske i demokratske“ Evrope, i već je potrošio više od jedne milijarde evra na jačanje radikalno desničarskih snaga širom kontinenta, Kaczyński nije zainteresovan za izvoz svoje ideologije van granica Poljske. Nije se potrudio ni da razvije širu spoljnopolitičku strategiju. Kuisz piše da je njegova vlada koncentrisana isključivo na „maksimizaciju suvereniteta“ i da u neposrednom okruženju vidi samo neprijatelje, kako na istoku tako i na zapadu. Kao i u Mađarskoj, na zgradama državne uprave više nema zastava Evropske unije. Poljski zakoni imaju prednost u odnosu na pravo EU, a sudijama je naloženo da se za pravna tumačenja više ne obraćaju sudovima u EU, čime je bačen klip u točkove evropskog pravnog sistema. Brisel je odgovorio uskraćivanjem fondova koji su zemlji preko potrebni; Kaczyński, koji se nikada nije isticao suptilnom retorikom, odgovorio je da Evropska komisija traži „treći svetski rat“.
Pošto je završio mandat u EU i izjavio da se „stoprocentno vraća“ domaćoj politici, Tusk je i sam dobio epizodnu ulogu u nacionalističkoj predstavi. Vođstvo PiS-a ga je optužilo da je nemački agent. Ne propuštaju da naglase da je majka Tuskove majke bila Nemica i da mu je deda Poljak pripadao Wermachtu (kome je morao da pristupi). U isto vreme, vlada ne odustaje od zahteva Berlinu da plati reparacije za Drugi svetski rat. Takvu politiku – kojom je proćerdana meka moć koju je Varšava uspela da akumulira posle 1989 – Kuisz objašnjava pozivajući se na „post-traumatski“ doživljaj suvereniteta u Poljskoj. Kao ilustraciju navodi odrednicu o Poljskoj u starom nemačkom leksikonu s početka 20. veka – „bila jednom jedna zemlja koja se tako zvala“ – kao i poznati komad Alfreda Jarrya Kralj Ibi koji se „odvija u Poljskoj, što će reći, nigde“. Kuisz veruje da je strah od nestajanja s mape u Poljskoj toliko duboko usađen da konzervativni političari s lakoćom mogu da raspire strahove od moćnih suseda kad god to požele.
Ipak, propagandna kampanja protiv EU, nadnacionalne organizacije koja je od 2004. do 2020. odobrila Poljskoj 123 milijardi evra u subvencijama, nije bila naročito uspešna. Kada je prošle godine Rusija napala Ukrajinu, 92 procenata Poljaka je izjavilo da im je drago što je njihova zemlja članica EU. Bilo je očekivano da će se zbog rata odnosi Varšave i Berlina pogoršati, ali ruska agresija je poljskim elitama pružila izvesnu moralnu prednost – upravo oni su godinama upozoravali da su Nemci previše zavisni od ruskog gasa. Berlin, s druge strane, držeći se slogana trgovina über alles, vrlo dobro zna da mu je Poljska peti najvažniji trgovinski partner, ispred Italije i velike Britanije.
***
Kaczyński već dugo govori da su mu „za promenu u Poljskoj potrebna bar tri parlamentarna mandata“. Partija Pravo i pravda je učinila sve što je mogla da to i ostvari: državni mediji su vladajućoj partiji davali šest puta više minuta nego opoziciji; izborni zakoni su manipulisani u korist vladajuće partije; takođe, po ugledu na Orbána, parlamentarni izbori su spojeni s referendumom i referendumskim pitanjem formulisanim tako da unapred upućuje na određeni odgovor („Da li podržavate prihvatanje hiljada nezakonitih imigranata s Bliskog istoka i iz Afrike u skladu s mehanizmom prinudnog preseljenja koji propisuje evropska birokratija?“) Troškovi za referendumsku kampanju nisu ograničeni, za razliku od one izborne, što je državnim preduzećima koja PiS kontroliše omogućilo da ulože mnogo više novca u propagandu u korist vladajuće partije.
Mada je s 35 procenata osvojenih glasova PiS i dalje najpopularnija partija u zemlji, labavi savez Levice (koja je i sama savez), Građanske koalicije, koja je u osnovi preuređena Građanska platforma, i Trećeg puta s desnog centra, osvojio je većinu. Važna lekcija za opozicione partije suočene sa populističkim režimima jeste da se moraju ujediniti, ali pritom ne smeju zanemarivati ideološke razlike koje ih dele. Tusk je harizmatični lider i kao i svaka takva figura može izazivati oštre reakcije i otpor. Prednost je ovog puta bila u tome što su svi oni koji ne žele da glasaju za Tuska (ili vlast Građanske platforme ne pamte po dobru) imali opciju da glasaju za lidera Trećeg puta koji se predstavlja kao liberalni konzervativac; od koristi je bila i odluka Građanske koalicije da javnosti predstavi stotinu konkretnih novih politika, umesto da čitav politički program svede na kampanju za rušenje Kaczyńskog. Takođe, Građanska platforma – u prošlosti opisivana kao „liberalna“, iako njeni stavovi na temu abortusa nisu bili progresivni – pomirila se s potrebom da se poboljšaju usluge reproduktivnog zdravlja. Došlo je do promene i u ekonomskoj politici: uprkos obećanjima PiS-a, pad nataliteta se nastavlja, ali isplata pomoći za decu ostaje veoma popularna mera.
Niko ne zna kako će izgledati druga demokratska tranzicija. Lekcije iz 80-ih nisu dovoljne: rukovodstvo PiS-a ne pokazuje interesovanje za savez s figurama koje doživljava kao „samo oličenje zla“ (tako Kaczyński opisuje Tuska). Malo je verovatno da će biti okruglih stolova, kao 1989, kada su debatovali predstavnici vlasti i Solidarnosti. Otac Mateusza Morawieckog, aktuelnog premijera iz PiS-a, jednom je čak prevrnuo jedan takav okrugli sto da pokaže koliko prezire ideju o pluralističkim pregovorima. Sin je izjavio da je „zakon važan, ali nije sveta krava… Zakon je pre svega dobro u službi naroda“ – što je dobar sažetak pogleda na svet poljske desnice.
Ako Tusk postane premijer, što se čini verovatnim, sačekaće ga brojne prepreke. Partija Pravo i pravda je izabrala i postavila oko 2000 sudija; parlament ne može poništiti odluku o zabrani abortusa. Duda i dalje ima pravo veta, a Tuskov savez nema dovoljnu većinu da to pravo blokira. Opozicioni političari strahuju da Duda odlaže formiranje vlade da bi saveznicima PiS-a u medijima i državnim preduzećima dao dovoljno vremena da unište dokaze o prestupima. Ali Tusk će bar osigurati da sredstva iz EU ponovo počnu da pristižu. Teže je predvideti da li će zadržati zid podignut na granici s Belorusijom (opozicione partije se u kampanji nisu uzdržavale od pokazivanja sopstvene ksenofobije) i ostati pri odluci o izdvajanju 4 procenta BDP-a za vojsku. Debata o ukrajinskim izbeglicama, kojih u Poljskoj ima više od milion, mogla bi dobiti ružan obrt nakon što je vlada prošlog leta zabranila uvoz jeftinog žita iz Ukrajine i zapretila obustavljanjem isporuka oružja Kijevu. Jedanaest miliona glasača koji su podržali opoziciju verovatno nisu glasali za povratak neoliberalizmu (što je Tuskova izvorna pozicija još iz vremena kada je bio poznat kao jedan od mladih „liberala iz Gdanjska“), ali bez snažne levice malo je verovatno da će nova vlada svojim socijalnim politikama pokušati da učini više od već uhodanih isplata stanovnicima „Poljske drugog reda“.
Tusk će voditi zemlju koja se našla u procesu koji crkva ispravno opisuje kao „galopirajuću sekularizaciju“, ne uprkos, već upravo usled nemilosrdnog kulturnog rata koji je vodila partija Pravo i pravda. Kaczyński se držao stava da u Poljskoj ne može biti alternativnih sistema moralnih vrednosti izvan onoga što propoveda crkva. Mnogo je mladih koji ne misle tako, možda baš zbog totalne politizacije crkve, njenog opscenog bogatstva (crkva je najveći zemljoposednik u zemlji) i skandala koji ne prestaju da se nižu: ovog leta su sveštenici iz mesta Dabrova Gornica na jugozapadu Poljske morali da pozovu hitnu pomoć na „zabavu“ koju su organizovali, zato što je jednom od seksualnih radnika pozlilo od pilula za erektilnu disfunkciju.
Ipak, godine propovedanja neliberalizma s vrha vlasti ostavile su dubok trag. Neharizmatični Jarosław, koji živi sam u kući punoj mačaka, napravio je od svog brata predmet obožavanja kome podiže spomenike. Antisemitski nacionalizam međuratnog političara Romana Dmowskog je rehabilitovan. Glasači su godinama slušali o tome koliko ih liberali preziru (što je u nekim slučajevima tačno: Tusk je 2005. govorio da strahuje od „moher revolucije“, aludirajući na beretke koje starije žene nose kada idu u crkvu). Pozicije radikalne desnice su toliko normalizovane da relativno umereni desničari redovno gube od onih koji su radikalniji: nacionalistička libertarijanska Konfederacja je u protivljenju EU mnogo oštrija od partije Pravo i pravda i ne usteže se od antisemitizma. Neki od njenih lidera smatraju da ženama treba oduzeti ne samo pravo na abortus nego i pravo glasa.
London Review of Books, 10.11.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 18.11.2023.
POPULIZAM