O interesima i nauci

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Slobodan Antonić u kritici mog napisa „Pad“ kaže o meni: „On kao uposlenik The Vienna Institute for International Economic Studies, ustanove koja Istočnu Evropu (i Balkan) prati isključivo iz neoliberalne paradigme, svakako da nema motiva da poriče kolonijalni položaj Srbije ili pak da hvali dženetske naslade u hurijama za svakog Srbina – samo kad uđemo u NATO i EU“.

Tu je sve netačno. Kada sam pisao kritikovani tekst, ja više nisam bio zaposlen u Bečkom institutu. Taj, pak, institut, koji postoji 45 godina, poznat je po kritici neoklasične ekonomske teorije, neoliberalizma i slobodnog tržišta i nije poznat po zalaganju za, po kritičarima, neoliberalnu strategiju tranzicije zasnovanu na Vašingtonskom konsenzusu ili za šok-terapiju, kao ni za zalaganje da se NATO širi, već za neslaganje sa svim tim. Moja gledišta, pak, nisu reprezentativna ni za institut u kojem sam radio 23 godine, niti za „neoliberalnu paradigmu“, štagod to bilo.

Tako da je ironični drugi deo Antonićeve rečenice besmislen. Pored toga što je neprijatno čitati ga. Nije mi jasno šta bi nekoga podstaklo da tako nešto napiše.

Da svejedno nešto razjasnim, mada to nema veze sa Antonićevom kritikom, ali kada sam već seo da pišem, možda nekoliko reći od opštijeg interesa. O tome gde se ja razlikujem od kritičara i od apologeta bilo koje ekonomske teorije podjednako (isto važi i za bilo koju teoriju u društvenim naukama uopšte).

Naime, da bi se kritikovala, primera radi, neoklasična ekonomska teorija, potrebno je veoma dobro poznavati tu teoriju, što je dosta zahtevno. Reći naprosto da ona nije deskriptivna jer, što je čest argument, nigde nema savršenih tržišta – jeste tačno, ali je irelevantno. Jer, deskripcija nije ni cilj – teorije nisu deskriptivne. Takođe, odbaciti, neka se nazovu neoliberalne, Fridmanove ili Hajekove teorije nije jednostavno, jer je najpre neophodno upoznati se sa njima, što takođe može da bude zahtevno.

U izvesnom smislu, ako se želi biti kritičan prema neoklasičnoj ekonomskoj teoriji, Fridmanovom monetarizmu i Hajekovom spontanom poretku, često identifikovanima sa neoliberalizmom, potrebno je biti kritičan otprilike kao Erou ili Samjuelson ili Hiks ili Srafa ili Robinson ili Han ili Stiglic, što je opet zahtevno. Isto važi za kejnzijanizam, kaleckijanizam, englesku kembridžsku školu, maraksizam i bilo koju drugu teoriju, svejedno da li se ona prihvata ili kritikuje.

Inače će se doći u Antonićev položaj da se u stanovištu jednog instituta, u meri u kojoj taj institut uopšte ima jedinstveno stanovište, a koje se možda najbolje može okarakterisati kao postkejnzijansko ili najbliže teorijama Kaleckog i engleske kembridžske škole – vidi „neoliberalna paradigma“.

Da li se neoliberali zalažu za proširenje Evropske unije i uopšte za postojanje i opstanak Evropske unije? Drukčije rečeno, da li iz prihvatanja „neoliberalne paradigme“ sledi i podrška Evropskoj uniji i njenom širenju na istok i na jug Evrope? Odgovor je negativan. Zapravo, češće je obrnuto. Razlozi za to su ideološki i politički, a u nekim slučajevima i teorijski, recimo makroekonomski, ali to je tema – o neoliberalizmu i populizmu – za neki drugi napis. Recimo, jedan od najdoslednijih sledbenika tačerizma i reganizma je Vaclav Klaus, koji je jedan od najistrajnijih kritičara Evropske unije.

Ovde je potrebno imati u vidu kontekstualnost neoliberalizma. U Velikoj Britaniji i, u manjoj meri u SAD, ova reč ima prilično jasno značenje u unutrašnjim političkim i ideološkim raspravama. Kritika neoliberala u, recimo, Britaniji uperena je protiv tačerizma i, opštije, protiv politike koju su vodili i konzervativci i laburisti u poslednjih četrdesetak godina. Neoliberalizam u SAD, takođe, ima prilično jasno značenje i vezuje se pre svega za zalaganje za smanjenje poreza i javnih rashoda, za demontiranje države blagostanja. Kontekst se, jasno je, ne može generalizovati, usled čega je generalna kritika „neoliberalne paradigme“ najčešće lišena smisla.

Koliko su teorijska i ideološka opredeljenja važna za institute? Njih je, posjednostavljeno rečeno, dve vrste. Možda je najlakše povući razliku na sledeći način. Ako je reč o istraživačkoj ustanovi koja se bavi primenjenom društvenom naukom, recimo ekonomijom, teorija je sredstvo empirijskih istraživanja, na osnovu kojih se izvode, ako se uopšte izvode, implikacije za, recimo, ekonomsku politiku. Uzmimo da podaci, empirijski nalazi, pokazuju da između dve promenljive, na koje se može uticati sredstvima privredne politike, postoji trajnija povezanost; može se preporučiti da ako je jedna cilj, druga bi mogla biti sredstvo. Pa ako se opredelite za prvo, preporučljivo je da učinite drugo. Teorija pomaže da se povezanost identifikuje, a ideologija da se eventualno izabere cilj. Nasuprot tome, ako je reč o institutu koji ima za cilj da se zalaže za određene ciljeve, da bi se ubedljivo istakla njihova poželjnost, teorijsko opredeljenje i empirijska istraživanja će biti usredsređeni na nalaženje upravo onih pravilnosti koje opravdavaju izbor određene, recimo, privredne politike. Uspeh prve vrste instituta zavisi pre svega od valjanosti istraživanja, a druge od ubedljivosti. Kod prvih je, u načelu, teorijska i ideološka opredeljenost istraživača irelevantna; ona može biti inspirativna, ali ne i implikativna (što bi rekao Stiven Vajnberg). Kod drugih je upravo ideološka opredeljenost istraživača ključna. Bečki institut spada pretežno u prve, pa sam i ja u njemu mogao da budem zaposlen.

Ja nisam imao u vidu Antonića kada sam pomenuo zagovornike shvatanja da je Srbija bila eksploatisana (da je bila u kolonijalnom položaju) u Jugoslaviji. Osamdesetih godina prošloga veka nacionalisti u društvenim i istorijskim naukama, a i filozofi i pisci, zastupali su jednu ili drugu verziju te tvrdnje, a nije mi poznato da su je se odrekli. Te su tvrdnje bile usklađene sa njihovim političkim interesima. To nije ni bilo sporno. Nacionalisti u drugim republikama su tvrdili suprotno. No, rasprave o tome ko koga iskorišćava ili je iskorišćavao u Jugoslaviji su stare koliko i zemlja i očigledno, čitajući Antonića, još uvek traju.

Kada je, pak, o Antoniću reč, ne razumem zašto bi on osporavao da je politički angažovan društveni naučnik? Ako se ne varam, on je zagovornik patriotske nauke. Dakle, nauke koja služi patriotskim ciljevima ili, drukčije rečeno, gde je poziv naučnika da svojim naučnim radom služi svome narodu, ako je potrebno žrtvujući nepristrasnost. Nije li to motivacija Nove srpske političke misli? Mada je to na početku zvučalo mnogo bolje. Pri osnivanju Nove srpske političke misli:

„…(R)adilo se o tome da se iznađe i javno demonstrira teorijsko-politička alternativa uveliko anahronoj, „staroj“ srpskoj političkoj misli, opterećenoj ksenofobijom, mapama i granicama, na koju se Miloševićev režim pretežno oslanjao, ali, istovremeno, uz jedan, nadamo se, nekontroverzan patriotski angažman, koji niti može niti želi da ignoriše specifičnosti, interese i potrebe sopstvene sredine i nacije.“

Konačno, da ova rasprava ne bi bila sasvim lišena sadržaja, uzmimo Antonićev kriterij stepena kolonizacije jedne zemlje: koliko dohotka koji je proizveden ostaje u zemlji. Ovo nije precizan kriterij jer ga nije lako primeniti na otvorene, posebno male privrede. Jer, zemlja koja ima deficit u razmeni sa svetom, posebno u dužem vremenskom periodu, kao Jugoslavija ili Srbija, zapravo ima neto priliv stranih sredstava, a ne odliv sopstvenih. Zaista, time se stvaraju obaveze prema inostranstvu, koje je potrebno finansirati (što ne znači i da će biti finansirane). Ne ulazeći ovde u detalje, i ne ocenjujuči valjanost ovog kriterija stepena kolonizacije, ako je Antonić u pravu i Srbija je kolonija po navedenom kriteriju, onda bi bruto nacionalni dohodak, BND, trebalo da bude znatno manji od bruto domaćeg proizvoda, BDP (recimo kao što je slučaj sa Irskom ili sa Luksemburgom). BND = BDP + neto primarni dohodak ili, drukčije rečeno, srpski dohodak jednak je domaćem, srpskom proizvodu plus srpski dohoci u inostranstvu minus dohoci stranaca u Srbiji.

Slika 1 prikazuje BDP i BND od 2001. do 2019. u tekućim dinarima (poslednje dve godine su predviđanja Evropske komisije). Kao što se vidi, razlike su male, do 7 ili 8 posto, i skorašnjeg su datuma. Dohodak od proizvodnje u Srbiji gotovo u celini ostaje u Srbiji.

Slika 1: Bruto nacionalni dohodak, BND, i bruto domaći proizvod, BDP, tekući dinari

Izvor: Ameco. Primedba: 2018. i 2019. su projekcije Evropske komisije.

Izvor: Ameco. Primedba: 2018. i 2019. su projekcije Evropske komisije.

Uz to, valja imati na umu dve stvari kada se tvrdi da je Srbija kolonija. Prva jeste da su strana ulaganja, gde su u ovom kontekstu od značaja ponajviše strana neposredna ulaganja, na osnovu kojih stranci ostvaruju dohotke od proizvodnje u Srbiji – poreklom iz različitih zemalja, gde zemlje članice Evropske unije imaju značajan udeo. Ipak su, recimo, ukupna ruska neposredna ulaganja do 2015. bila veća od nemačkih, a do 2016. su verovatno izjednačena (podaci o stranim ulaganjima obično dosta kasne zbog razlike između namera i izvršenja). Čija kolonija dakle? Ako bi se cenilo po vlasništvu nad prirodnim bogatstvima ili prirodnim monopolima, što je najčešće ono što se podrazumeva, u privrednom smislu, pod kolonijalnim položajem, svakako je najvažnije rusko vlasništvo nad Naftnom industrijom Srbije.

Druga stvar jeste da je gotovo polovina ukupnih stranih ulaganja do 2015. poticala iz poreskih rajeva u Evropskoj uniji ili u svetu, pa je verovatno u ne maloj meri reč o građanima Srbije čiji se prihodi vode kao strani ili o ulaganjima iz vanevropskih zemalja.

Dakle, prvo, ako nema kolonizatora, nema ni kolonije. Drugo, po Antonićevom kriteriju, Srbija nije kolonija. Gde, sva je prilika, srpski vlasnici koriste usluge poreskih rajeva, što doista nešto govori o srpskim vlastima. Ovo je veoma važna tema, a posebno ono što se događa u poslednjih nekoliko godina, kada su porasli strani prihodi u Srbiji (Slika 1), ali za to je potreban poseban napis.

Svakako je takođe tačno, po istom kriteriju, da ni Srbija kao deo Jugoslavije, a ni Jugoslavija, nisu bile kolonije, jer direktnih stranih ulaganja, za razliku od zaduživanja u inostranstvu, nije ni bilo. Kao što je isto tačno i za Srbiju u okviru Jugoslavije, zato što su međurepublička ulaganja bila veoma ograničena sistemom društvenog samoupravljanja, a i po osnovu fiskalne devolucije od kraja 60-ih godina prošloga veka. Takođe, ako izuzmemo godine do 1952, pre svega zbog nacionalizacije i kolektivizacije i sankcija Sovjetskog Saveza posle 1948, međurepubličke razlike u dohocima po glavi stanovnika se uglavnom nisu menjale praktično sve do raspada zemlje (Kosovo je izuzetak pre svega iz demografskih razloga). To što se razlike nisu smanjivale, a trebalo bi u okviru iste zemlje, posledica je upravo nedovoljnih međurepubličkih ulaganja, usled unutrašnjeg protekcionizma, da to tako nazovem.

Uz to, po Antoniću, ako je njegov kriterij zadovoljen, zemlja je suverena i nije kolonija. Jer su kolonije eksploatisane ako po navedenom kriteriju dohodak ne ostaje u zemlji, dok su zemlje suverene ako dohodak ostaje u zemlji. Pa kako je srpski dohodak ostajao u Srbiji u vreme Jugoslavije, a i sada dohodak Srbije ostaje u Srbiji, ili ostaje sprski, Srbija je suverena država, a nije kolonija. Na stranu to što Srbija nije kolonija ni po jednoj poznatoj definiciji pojma kolonija. Zapravo, tvrdi se, jeste upravo zato što nije. Videti da jeste ono što nije – dostupno je patriotskoj nauci.

Ovde nema smisla raspravljati o tome šta znači biti suverena država, posebno u privrednom smislu te reći, mimo ponuđenog kriterija. Usput samo da podsetim da je ekonomska suverenost, kojom bi se sprečilo oticanje nacionalnog dohotka, bila značajan motiv srpskih, a još više drugih nacionalista praktično sve vreme postojanja Jugoslavije. O tome koliko taj pojam ima ili, bolje rečeno, nema smisla pisao sam više puta upravo u vreme pred raspad Jugoslavije, kada je ta rasprava bila od najveće životne, političke važnosti, i mnogo puta potom. Od bojkota slovenačke robe do kritike bescarinske trgovine sa Evropskom unijom.

Što se tiče svega ostaloga što Antonić u nastavku napisa tvrdi ili ne tvrdi o kolonijalnom položaju Srbije u i izvan Jugoslavije i same Jugoslavije, kao i o ulozi velikih siila, posebno Britanije, Vatikana i nasuprot njima Rusije, mislim da on nikako nije mogao jasnije da potvrdi ono što u mom napisu kritikujem, ama baš i da se svojski trudio.

Peščanik.net, 19.06.2018.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Pad i socijalna pravda

Dejan Ilić – Ima li kraja propadanju?

Vladimir Gligorov – Pad