Po sećanju se hoda kao po mesečini, pa ipak pamtim da sam pre skoro dve decenije na televiziji čuo kako će nas o situaciji oko Sarajeva izvestiti Radovan Karadžić. I zaista, na ekranu bi se pojavio neki od tadašnjih modela „Panasonika“ i slušali smo glas budućeg doktora Davida Dabića, što da ne, čovek je na licu mesta, na našoj je strani, kao i istina, ako je možda malo i pristrasan publika zna da je to on, pa može sama da opciguje šta treba i koliko treba od njegove pesničke i guslarske slobode…

Sad nam je o rasudnoj moći generala Mladića na televiziji potanko govorio njegov sin (znam da se zove Darko, to je stvar opšte kulture): lekari su zaključili da je tatko dorastao suđenju, ama su pronašli to, to i to, iz čega jasno proizilazi da je rasudna moć pacijentova još malo pa nikakva… Najpre: zašto bih uopšte slušao krvne srodnike, drugo, zašto bih verovao da je došlo do promena? Rasudnu moć generalovu niko nije proveravao početkom devedesetih, tad je bila važna samo vatrena moć snaga kojima je komandovao! Bacivši pod noge autorska prava nepoznatog dizajnera Vojske Kraljevine Srbije prisvojio je rumeni general šapku vojvode Stepe, a nikome nije prošlo kroz glavu, hej, da ovaj oficir možda nema maniju veličine?

Naposletku: ratni zločinci su dosadni. Nakon uzbudljive karijere, opišimo to tako, general bi samo malo ruske lektire, koju jagodu i penziju: apsolutno romantično.

&

Predsednik Republike ima savetnike, ali se najčešće oslanja na vlastitu bistrinu i rečitost, zar da ga savetnici brifuju šta će reći u „Zvezdi“? Idem na Marakanu, ali sa svojim identitetom, rekao je nesuđeni svetioničar, nesuđeni fudbaler, nesuđeni košarkaš, nesuđeni vaterpolist. Tamo je izjavio kako bi najviše voleo da se u našoj ligi na prvom mestu smenjuju „Zvezda“ i „Partizan“! Može li homo sapiens da izgovori nešto provincijalnije?! Njemu se to učinilo kao poslednja reč socijalne pravde, trpeljivosti i državničke širokogrudosti, a zapravo je obeshrabrio barem desetinu klubova koji kakvi su da su učestvuju u našem fudbalskom prvenstvu, kakvo je da je! Pa u Premier ligi ne drže prvo mesto stalno „Arsenal“ i „Čelsi“!

Čak ni svim klubovima iz Beograda vladar ne bi dao nikakvu šansu, plači „Radu“, plači OFK-če, timovima iz regiona preostaje da osnuju vlastitu ligu („Mlađan Dinkić“), „Vojvodina“ nema mesta u predsednikovoj viziji večnog smenjivanja istog, a još manje timovi sa Kosova koji su po Ustavu Republike Srbije nedeljivi deo našeg fudbalskog nadmetanja!

&

Ako još jednom pročitam da se u Srbiji najviše veruje Crkvi i Vojsci zatražiću politički azil – zar ankete sa takvim pitanjima i rezultatima nisu zlostavljanje? Evo, studenti BU imaju najviše poverenja u Srpsku pravoslavnu crkvu i u Srpsku pravoslavnu armiju, a žele džumle da se čim prije isele iz Srbije! Pa kud ćete, kod tuđina čijoj crkvi i armiji nećete moći tako blaženo da se prepustite?! Sedište onoga što vi najviše cenite u Srbiji je, crkva tuđeg neba neće vas grijat ko što ova grije, o armadama sa tuđim barjacima gde su i komande na stranom jeziku da i ne govorim!

Pa kako izgleda ta anketa, u koja pitanja ona zadire? Šta je to što studenti Beogradskog univerziteta najviše veruju Crkvi, šta im Sv. matera uopšte govori, šta tvrdi, šta poriče, šta obećava, pa studenti najviše njojzi veruju? Šta verujete Crkvi? Da je Sin Gospodnji rođen 7. januara a ne 25. decembra? Verujete u Strašni sud? U rajsko naselje? Verujete da SPC iskreno želi da joj se vrate sva dobra, svi vinogradi, majuri, šume i stanovi oduzeti za vreme partizanštine? Verujete li, o studenti, da će sveštenik za hiljadu dinara doći kod vas da sveti vodicu onoga dana kad je sam sebi zakazao?

Šta vam pa armija obećava, nudi ili šta ona uopšte tvrdi da biste joj sa tolikom prostodušnošću poklonili poverenje? Gde je poprište tog vašeg poverenja o kome mi Tanjug probi glavu? Verujete da nećete morati u vojsku, a ja sam morao, iako mi je savest cele bogovetne godine 1979 prigovarala? U redu, to verujte, u to i ja sada verujem, ali to je manje-više sve! Šta još tu ima?! Da će Vojska, shodno socijalističkoj tradiciji, svim oficirima dati stanove? Može biti, pre pedeset godina to je bio aksiom: vojno lice ili građansko lice na službi u JNA ne sme ni pet minuta biti podstanar, u protivnom bi se srušilo nebo (usled čega bi bilo uzdrmano vekovno poverenje i u samu SPC).

Nagađam, šta mi drugo preostaje, da anketari nude veoma oskudan, jedan te isti meni, otuda isti stereotipni rezultat, dosadan kao ratni zločinac: „Najviše poverenja imate u:

a) Sprsku pravoslavnu crkvu
b) Vojsku Srbije (ranije JNA)
c) Srpsku akademiju nauka i umetnosti
d) „Crvenu Zvezdu“
e) „Maderu“
f) Ustavni sud
g) Javni servis“

Pod poverenjem podrazumeva svak šta mu je drago, mogućnosti da se to poverenje raspodeli su vazda iste, pa ne bi li studentima i drugim ispitanicima trebalo ponuditi ovakvo pitanje:

„Najviše poverenja imate u:

1. sebe samog
2. u svog izabranog lekara
3. u bračnog druga
4. u vanbračnog druga
5. u komunalnu policiju
6. u „Jelen“ pivo
7. u liftove „David Pajić“
8. u bensedin
9. u svog majstora za kola
10. u svog zubara
11. u verenicu/verenika
12. u svog oca
13. u Ledi Gagu
14. u svoju babatetku
15. u svoju kozmetičarku
16. u pilote poljoprivredne avijacije
17. u Lionela Mesija
18. u Lutriju Srbije
19. u pilule za kontracepciju
20. u kuma/kumu
21. u ABS“

Pa bi se u takvoj anketi ispostavilo da na crkvu i vojsku niko ne daje pet para.

Peščanik.net, 30.05.2011.