bačena dečija maska za lice
Foto: Peščanik

Krajem marta Njujork je vratio decu u državne srednje škole. Osnovne škole imaju neki oblik nastave uživo od decembra, a niže srednje od februara. Najveći školski okrug u Americi uspeo je da obezbedi više časova uživo nego mnogi bolje opremljeni okruzi. Ali skoro 3 meseca otkad su vakcine dostupne nastavnicima, manje od polovine njih – oko 65 hiljada, od ukupno 147 hiljada koje zapošljava ministarstvo prosvete – primilo je prvu dozu vakcine.

Većim delom prošle godine širenje virusa u školama nije posebno zabrinjavalo stručnjake za infektivne bolesti. Podaci su ukazivali da deca podležu zarazi po relativno niskoj stopi. Izgleda da se to sad menja s nastankom zaraznijih varijanti virusa, kaže mi Piter Hotez, mikrobiolog pedijatar i vakcinolog na Medicinskom koledžu Bejlor. Čini se da varijanta B.1.1.7, tzv. britanska, kod mladih izaziva teže oblike bolesti od izvorne verzije virusa, a i u opštoj populaciji rizik prenosa je veći. O još novijoj varijanti B.1.526 koja sada dominira u Njujorku još nema dovoljno podataka po uzrastima. Stopa pozitivnih u školama ostala je niska tokom jeseni, čak i dok se povećavao broj slučajeva u gradu i mada sada pomalo raste i dalje je ispod jedan odsto. (Sredinom marta zarazili smo se moj devetogodišnji sin, moja partnerka i ja; simptome je prvo imao moj sin.)

Rizici od kovida mogli bi se smanjiti vakcinacijom odraslih koji rade u školama. Budući da vakcine još nisu odobrene za decu i adolescente, zaštita škola zavisi od zaposlenih. „To treba preneti osoblju i nastavnicima – ne možete se više oslanjati na sreću“, kaže Hotez. Majkl Malgru, predsednik Ujedinjene federacije nastavnika, kaže mi da predstavnici sindikata u Njujorku od januara edukuju nastavnike o vakcini i pomažu im u zakazivanju termina. Ali grad, država i federalna vlada nisu pokrenuli kampanju da ih uvere da treba da se vakcinišu.

Sad B. Omer, epidemiolog koji vodi Institut za globalno zdravlje na Jejlu, kaže da ima mnogo nevakcinisanih u grupama koje su najduže imale pristup vakcini, kao što su neki profili zdravstvenih radnika, pripadnici vojske i osoblje domova za brigu o starima. „Oni odslikavaju opšte stanje u društvu“, kaže Omer. Stopa vakcinacije u ovim grupama govori nam šta možemo očekivati od ostalih, uključujući nastavnike. Neodlučnost zdravstvenih radnika posebno zabrinjava, jer su oni izvor informacija o vakcinama kome se najviše veruje. Opiranje u njihovim redovima, kaže Omar, signalizira opasnost od zaravnjivanja „vakcinalnog platoa“.

Škole zauzimaju posebno mesto u našem razgovoru o pandemiji. Za većinu dece i roditelja nedostatak nastave uživo jedan je od najvećih gubitaka u pandemiji. Za srećnije među nama povremena nastava uživo bila je spas. Ne znam više koliko puta je škola mog sina bila delimično ili potpuno zatvorena na 10 ili 14 dana, zbog jednog slučaja u razredu, ili dva nevezana slučaja u školi, ali sedmice tokom kojih je mogao da prisustvuje nastavi bile su najlakše i najzdravije u protekla dva meseca. (U ponedeljak je gradonačelnik Bil de Blazio najavio da će grad ukinuti odluku o obaveznom desetodnevnom zatvaranju škola sa dva nepovezana slučaja.) Mnogim porodicama škole pružaju najfrekventniji i najstabilniji kontakt s ljudima izvan domaćinstva. Škole su takođe bezbednije od gotovo bilo kog drugog javnog prostora.

Ako broj vakcinisanih među školskim osobljem ostane nizak u odnosu na neke druge grupe, uz cirkulaciju zaraznijih varijanti virusa, škole bi mogle izgubiti svoj status sigurnih luka. One se razlikuju od ostalih prostora u kojima boravi više ljudi jer, za razliku od starih u domovima, pacijenata u bolnicima ili studenata, deca ne mogu da se vakcinišu. Ne mogu da doprinesu zaštiti grupe opredeljujući se za imunizaciju – samo odrasli oko njih to mogu, sve dok vakcine ne budu odobrene za sve starosne grupe.

Jedno od mogućih rešenja je obavezna vakcinacija. I pre pandemije Omer i drugi stručnjaci za javno zdravlje razrađivali su sistem za takvu mogućnost. U julu 2019. Omer i njegove dve saradnice – sociološkinje Kornelija Beč sa Univerziteta u Erfurtu u Nemačkoj i Džuli Lisk sa Univerziteta u Sidneju, koje rade na medicinskoj komunikaciji – objavili su članak u časopisu Nature u kome pozivaju na suzdržanost pri razmatranju obavezne vakcinacije. Upozorili su da bi preterano kaznena ili restriktivna obaveza mogla da izazove suprotan efekat. Na primer, kada je u Kaliforniji ukinut nemedicinski osnov za odbijanje vakcinisanja dece, mnogi roditelji su nabavili medicinska opravdanja ili prebacili decu na kućno školovanje. Omer smatra da obavezna vakcinacija može da bude opcija u borbi protiv kovida-19, ali samo nakon koordinisane kampanje za dobrovoljnu vakcinaciju. „Obaveza neće podići 50% obuhvata na 100%“, kaže on, „Ali može pomoći da se sa 70% podigne na 90%“.

Osim što radi na razvoju vakcina (njegova vakcina protiv kovida-19 je trenutno u fazi kliničkih ispitivanja), Piter Hotez je i dugogodišnji aktivista protiv dezinformacija o vakcinama. Istraživanje u kome je učestvovao prošle godine pokazalo je da je najveći otpor prema vakcinama prisutan u dve grupe bez mnogo dodira među sobom: među crnim Amerikancima i konzervativnim republikancima. (Otpor kod crnih Amerikanaca je u međuvremenu smanjen.) Hotez je zato počeo redovno da se pojavljuje u radijskim programima koje slušaju ljudi s najmanje poverenja u vakcine. Kaže da je ustanovio da konzervativni slušaoci koji se javljaju u program vode bitku protiv zamišljene namere vlade da nametne obaveznu vakcinaciju. Stvarno uvesti takvu obavezu u ovoj etapi, smatra Hotez, bilo bi rizično. Obavezna vakcinacija se može pokazati nužnom, ali sada na njoj ne treba insistirati: „To bi bilo kontraproduktivno“. Obavezna vakcinacija bi samo potvrdila očekivanja najglasnijih protivnika vakcine, umesto da im promeni stav.

Obaveza vakcinacije u školama je pitanje za ministarstvo zdravlja. Ono zasad zahteva od sve dece dokaz o primljenim vakcinama za niz bolesti, od dečije paralize do hepatitisa B – bez medicinskih izuzetaka – ali školskom osoblju ne propisuje nikakvu vakcinaciju. Džil Montag, predstavnica za medije ministarstva, rekla mi je da država uglavnom traži da deca, a ne odrasli, budu vakcinisani. Međutim, država ipak postavlja stroge zahteve za vakcinaciju odraslim studentima posle srednje škole: svako rođen posle 1957. mora da ima dokaz o vakcinaciji protiv ospica, zauški i rubeola. Hotez kaže da je bio uveren da će mnoštvo koledža i univerziteta tražiti od studenata da se vakcinišu protiv kovida-19 pre jeseni. Ratgers, državni univerzitet Nju džerzija, objavio je takav zahtev 25. marta.

Omer navodi da glavnu prepreku delotvornoj vakcinaciji predstavlja neuspeh vlasti u američkim državama i gradovima da primene postojeća znanja o sprovođenju vakcinacije. „Ne shvataju da je za javnu komunikaciju o vakcinaciji potrebna nauka“, kaže on. Istraživači su prikupili obilje podataka o uspešnim strategijama, uključujući poruke javnosti, organizaciju i regulativu. Recimo, jasna i efektna kampanja treba da ima centre za vakcinaciju koji su pristupačni i prijatni. Komplikovani onlajn sistemi za prijavu u gradu i državi Njujork nisu ni jedno ni drugo, kao ni džinovski, udaljeni punktovi, kao što je Džavits centar. Dobar pristup podrazumeva i komunikacione strategije koje se oslanjaju na saradnju. Na primer, studije pokazuju da pedijatar koji kaže „Danas ću vakcinisati Džonija“ ili „Vreme je za Džonijevu vakcinu“, ima manje šanse da dobije pristanak Džonijevih roditelja, od onog koji kaže „Šta mislite o vakcinisanju Džonija na ovom pregledu?“

„Zanimljivo, SZO je bila prijemčivija za komunikacione strategije koje preporučuju istraživači, nego što su to bili američki državni službenici“, primećuje Omer. Nasumičan pristup kampanjama vakcinacije možda je proizvod onoga što Omar velikodušno naziva „glasinama javnog trga“ – razgovor se uglavnom odigrava na stranicama za mišljenja i komentare, gde se stručno stanovište postavlja uporedo sa stavovima ljudi koji imaju malo ili nimalo iskustva sa zaraznim bolestima. Takvi su na primer Skot Atlas, radiolog čije su kontroverzne ideje o pandemiji privukle pažnju bivšeg predsednika Donalda Trampa, ili Marti Makari, hirurg koji je pre manje od dva meseca u tekstu za Wall Street Journal tvrdio da će SAD do aprila postići kolektivni imunitet.

Možda postoji i dublja prepreka jasnoj i efektnoj kampanji za vakcinaciju. Javna debata o pandemiji se stalno vrti oko pitanja individualnog izbora, autonomije, bezbednosti i lične odgovornosti. Tako smo govorili o maskama, tako sad govorimo i o vakcinama. Poziv sindikata njujorškim nastavnicima da se vakcinišu tipičan je u tom smislu: naglašava se značaj individualnog izbora. S druge strane, škole su savršen primer mana takvog pristupa. Deca koja zasad ne mogu biti vakcinisana predstavljaju kariku koja nedostaje u lancu zaštite; premošćavanje tog jaza u potpunosti zavisi od odraslih. Ako se vakcinišu nastavnici i drugo školsko osoblje, kao i roditelji, zaštitiće jedni druge. Da bismo o vakcinama govorili tačno i smisleno moramo se fokusirati ne na ono što treba da radimo da sačuvamo sebe, već i na to šta dugujemo jedni drugima u najdubljem smislu.

The New Yorker, 06.04.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 09.04.2021.

KORONA VIRUS