Što vam je bliže slika posledica cunamija koji je pogodio severoistočnu obalu Japana u petak 11. marta 2011, to je vašem umu teže da je apsorbuje. Široki priobalni pojas gde su ljudske naseobine i infrastruktura uništene, u mnogim slučajevima u potpunosti; kuće, polja, čamci, škole, radnje, firme i bolnice – osnovni sastojci svakodnevnog života – uništeni u roku od samo nekoliko minuta; i još uvek neprebrojive žrtve, koje su se udavile ili poginule na neki drugi način.

Kao da ovo nije dovoljno strašno, dve oštećene nuklearne elektrane u ovom regionu ušle su u režim kriznog rada zbog opasnosti od topljenja jezgra i katastrofalnog širenja radijacije, a meteorološki zavod Japana je upozorio na mogućnost još jednog ozbiljnog zemljotresa u sledećih nekoliko dana.

Katastrofa ovih razmera do krajnosti stavlja na probu sposobnost jezika da prenese njenu realnost, što čini još impresivnijim neverovatne slike samog događaja koje se emituju na mnogim televizijskim kanalima i internet sajtovima. Videti čak i delić ove strašne realnosti snimljen kamerom – na primer, neumoljiv talas koji se lomi nad gradom Mijako, bacajući betonski nasip na stranu i uništavajući sve što mu se nađe na putu – u stvari znači početi sa prihvatanjem fenomena koji skoro da izmiče spoznaji.

Ovakve scene potvrđuju da će čak i neodložni zadaci – spasavanje života, pronalaženje tela, sahranjivanje i odavanje pošte mrtvima, obezbeđivanje životnih namirnica za preživele, ponovno uspostavljanje najosnovnijih službi, minimalna obnova objekata, kao i upravljanje problemom nuklearnih elektrana – zahtevati ogroman koordinisan trud japanskih državnih organizacija i građana, uz pomoć specijalizovanih humanitarnih timova iz inostranstva, koji su već aktivni u Japanu. Ali, pored ovih ogromnih praktičnih zadataka, intenzivna pažnja moraće da bude posvećena psihološkim i emocionalnim potrebama preživelih, čiji će životi i domovi zauvek biti promenjeni ovom tragedijom – sa posledicama koje mogu uključivati, u nekim slučajevima, trajnu evakuaciju.

U ovoj zemlji, jezik, i sve što on kao instrument implicira  – kulturu, sećanje, utehu, međusobno prepoznavanje, i rad – takođe je važan, kao jedno od sredstava koje ljudi koriste kako bi našli smisao u situacijama kada su stavljeni na najtežu probu, kako bi te situacije prihvatili i pomirili se sa činjenicom da se one dešavaju. Ovo važi kako za nacije, tako i za pojedince. Džon Dover, u svom inovativnom istraživanju posleratnog Japana, Embracing Defeat, piše na sledeći način o Japancima iz tog perioda „[oni preturaju] po nacionalnoj istoriji tražeći presedane relevantne za njihove ‘nove’ okolnosti”, i „čineći… ono što svi ljudi čine u momentima traumatskih promena: oni su pronalazili – izmišljali, ako je to bilo potrebno – nešto blisko za šta bi se mogli uhvatiti.“

U istom tom duhu, način na koji je ova tragedija definisana i „obrađena“ u shvatanju japanskog javnog mnjena, sigurno će uticati na mogućnosti zemlje da se uhvati u koštac sa velikim izazovima XXI veka, sa kojima je već suočena.

 
Posle šoka

Ovi izazovi uključuju stvaranje dinamičnije ekonomije i smanjivanje javnog duga, nalaženje novih izvora zapošljavanja, smanjivanje socijalnih nejednakosti, i izgradnju uticajnije regionalne i međunarodne uloge. Dugoročne posledice Tohoku-Kanto-Daishinsai („velikog katastrofalnog zemljotresa Tohoku-Kanto“, nazvanog po dva glavna regiona koja su pogođena) još uvek se ne mogu proceniti sa bilo kojom dozom sigurnosti – iako užasan strah od nukelarne katastrofe u ovom trenutku sve druge probleme baca u senku, dok kratkoročne ekonomske posledice mogu samo biti teške (Centralna banka Japana ponudila je da ubrizga 85 milijardi dolara kratkoročnih interventnih sredstava 14. marta, kako bi stabilizovala finansijska tržišta).

Međutim, čak i ova trenutna noćna mora budi zračak nade koja, ako bude negovana, može postati jedan od činilaca šireg progresa. Činjenica da je Japan dobro upoznao prirodne i ljudske katastrofe, često epskih razmera – kao što je Kanto (Tokio i okruženje) zemljotres 1923., američko bombardovanje Tokija tokom Drugog svetskog rata i nuklearne bombe bačene 1945. – postala je deo nacionalne istorijske i savremene svesti. Pa ipak, oporavak od ovih strašnih događaja, takođe je integralni deo nacionalne priče.

Cunami koji je pogodio Japan 11. marta, možda je najveći takav događaj koji je ikada zabeležen, međutim, baš iz tog razloga, on može proizvesti kolektivni odgovor koji odgovara srazmeri ove tragedije. Premijer Naoto Kan, čija centristička levičarska Demokratska partija Japana (DPJ) nije imala dobre rezultate od ubedljive pobede na izborima u avgustu 2009. godine, barem je prepoznao koliko je u ovom trenutku stavljeno na kocku, kada je rekao da je cunami naneo najteži udarac zemlji od Drugog svetskog rata (što je referentna tačka koja se ne priziva olako u Japanu).

Sposobnost za solidarnost u japanskom društvu, koje se impresivno mobiliše u krizama kao što je ova, mogla bi da postane od suštinskog značaja tokom oporavka od cunamija, kao i nakon toga. Svakom autentičnom pokušaju da se ovaj ukorenjeni društveni kapacitet učini delotvornim činiocem obnove mora se pažljivo pristupiti, ali ako bi on postao deo šire reforme koja bi ograničila ozbiljne nejednakosti koje su se razvile tokom poslednje decenije (na primer, u oblasti poreske politike i podsticaja za zapošljavanje), rezultati bi mogli da dovedu do preobražaja.

Aktivna uloga Japana u međunarodnim krizama koje su bile posledice zemljotresa tokom dugog niza godina, kao i prihvatanje specijalizovanih timova za pomoć iz velikog broja zemalja (uključujući i Kinu i Južnu Koreju) nakon cunamija, deo su nivoa odnosa koji ističe progresivnije aspekte regionalnog i globalnog profila ove zemlje. Ovo, takođe, predstavlja i profesionalne, diplomatske i ljudske veze koje nude potencijal na kojem se dalje mogu graditi odnosi u prevazilaženju ove tragedije.

 
Pogled sa severa

Vredi baciti pogled na unutrašnju (nasuprot trans-nacionalnoj) regionalnu dimenziju onoga što se desilo – iako su ove dve dimenzije isprepletane. Tri od četiri najače pogođene prefekture (Mijagi, Ivate, Fukušima i Ibaraki) su deo Tohoku regiona severnog Honšua (centralnog ostrva u Japanu). Ovaj region je istorijski siromašniji, kao i relativno izolovan od političkog i ekonomskog centra zemlje, koji se nalazi na jugu. Ipak, ovaj region je zadržao snažan osećaj kolektivnog identiteta (kao i mnogih pod-identiteta na nižim lokalnim nivoima). Bujajući interes (i ponos) vezan za određene aspekte realnosti – istoriju, dijalekte, hranu, kulture – ostavio je na mene jak utisak tokom puta kroz snegom zavejani Tohoku u januaru 2011. godine.

U Meiji (1868-1912) i prvom delu Taisho (1912-26) perioda moderne istorije Japana, jedan od pravaca mišljenja među intelektualcima sa severa, koji su tragali za jednakošću i dostojanstvom u novom poretku, bio je promovisanje paralele između Tohokua i Škotske, i težnja ka oponašanju položaja Škotske (kako su ga oni shvatali) unutar Ujedinjenog Kraljevstva. Tragovi ovog fenomena još uvek su opipljivi kao i, što je još važnije, težnje koje su ih podsticale. Trenutne tragične okolnosti su na nivou koji je daleko od ovakih briga, između ostalog iz razloga što je cunami, pre svega, nacionalna tragedija. Međutim, kako se energija i planovi budu okretali ka dugoročnijoj rekonstrukciji – fazi koja je još uvek daleko – jasan, ukorenjen karakter regionalnih osećanja i lojalnosti mogao bi lako postati važan faktor.

Uistinu, teško je videti dalje od faze vanredne situacije sve dok je ova kriza još uvek u toku, ili se možda i produbljuje. Vest da je došlo do još jedne eksplozije u trećem reaktoru nukelarne elektrane Fukošima, 14. marta u 11 sati prepodne (po lokalnom vremenu), potvrđuje ozbiljnost situacije u ovoj zemlji. Nestašice vode, hrane i goriva nastavljaju da pogađaju mnoge ljude na istoku zemlje, oko 450,000 ljudi je raseljeno i potreban im je privremeni smeštaj, putni pravci su još uvek blokirani u delovima zemlje koji su najjače pogođeni cunamijem.

Katastrofa je dakle daleko čak i od „kraja početka“. Međutim, kada vanredna situacija bude dovedena pod kontrolu, veliki napor da Japan bude rekonstruisan na način koji zadovoljava njegove potrebe, ideale i kvalitete stanovništva, bio bi najbolji način da se oda počast poginulima i ožalošćenima.

 
David Hayes, openDemocracy, 14.03.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 18.03.2011.