Koliko sam samo puta, postiđen što to moram da objašnjavam, ustvrdio da mi vladar nije ništa dao, ni dvadeset hiljada povrh ionako lepe penzije, ni autoput, ni „Ikeu“, ni „Lidl“, neću se prihvatiti ni Nacionalnog stadiona ako ushtedne da ga i meni pokloni, ali mi je, zajapurenom i zaukanom u poricanju predsednikove darežljivosti, život udario bananu, kao večiti brucoš Više trenerske škole što je učinio sedmogodišnjaku, šta je bilo, Aleksandar Vučić poklonio je sat novorođenčetu koje se prvo ukazalo u najluđoj noći na Kosovu, prvorođenoj bebi čiji su roditelji Srbi: ako je neko Albanče ugledalo svet pre Srpčeta, eno mu Bajram Begaj, pa neka mu daruje šta god mu drago…
Pripovetka sa satom, koja biće u srpskim čitankama, vratila me je u „Mrtve duše“, gde spahija Pljuškin pada u iskušenje da Čičikovu, koji ga je dobrano razgalio kupivši puki spisak sa umrlim mužicima, pokloni nešto vredno: „Pokloniću mu sat“ – pomisli on u sebi. „Sat je lep, srebrn je, a nije kakav od tompaka ili bronze; istina, malo je pokvaren, ali će ga on popraviti. On je još mlad čovek, pa mu treba sat da bi se dopao svojoj zaručnici. Ili neću“, dodade on posle kratkog razmišljanja, „bolje će biti da mu ga posle svoje smrti testamentom ostavim, neka me se seća.“
Predsednik se pokazao velikodušnijim od junaka ruske književnosti, budući poklon prikazao je poslenicima i gledateljstvu neke od svojih omiljenih televizija rekavši da ga je, sat dakle, dobio od češkog predsednika Zemana, jednim udarcem ubio je naš predsednik omanji roj muva: 1. ismejao je govorkanja dušmana da nosi sat vredan ne znam ni koliko hiljada evra, ne, ovakvi satovi vrede od tristo evra, do nekoliko hiljada evra, lično ovaj košta jednu hiljadu evra, a kako to znam, pa nosio sam ga na procenu, ne da bih da prodao ili preprodao, nego da bih ga, naprotiv, otkupio, otkupio od države; dokazao je 2. da mu je vladavina zakona svetinja; 3. otkupljeni sat nije hteo da zadrži, nego je odlučio da ga uloži u budućnost, da bude spomen večni na vođu koji je Svetu zemlju ljubio i ljubi je više od bilo kog homo sapiensa: „Pokloniću ga prvom detetu, bilo muškom, bilo ženskom, koje se rodi u 2024. na KIM, pokloniću ga tom dečaku ili devojčici. Imaće veću vrednost jer je prošlo kroz ruke dvojice predsednika!“
Darodavac je blagovremeno obznanio da pol novorođene bebe niukoliko neće uticati na odluku o milodaru, da su rođene i bliznakinje, dobile bi sat, kakav nijedno drugo dete nema, naučile bi odmalena da svetinju dele, da je čuvaju i da je naizmenično nose, pošto im sajdžija narukvicu potkrati da im poklon ne landara na tanušnom ručnom zglobu i da ga ne izgube. Sentimentalan, raznežen kao i uvek nad sobom, predsednik se javno oprostio od sata: „Ovo je bilo poslednje jutro da sam nosio ovaj sat, ovaj sat ide u ruke malog Jakova, našeg junaka iz Gotovuše. Verujem da će mu to značiti jednog dana, da će i ovaj sat čuvati baš kao što svi Srbi na KIM čuvaju srpsko ime i prezime i štite našu zemlju.“ Pljuškin veli „bolje će biti da mu ga posle svoje smrti testamentom ostavim, neka me se seća“, sat, dakle, kao istinski škrtac, ne poklanja poslovnom partneru, i tu se dva junaka razlikuju, junak Gogoljev i junak ovog ogleda o darežljivosti, ali im je zajednička želja da se preko dara, uručenog ili ostavljenog da tek uđe u oporuku, nađu u besmrtnom svetu uspomena, da dirljivo sećanje na njih potraje i kad se njihovi dani u dolini plača potroše.
Poklanjanje poklona malograđani smatraju nevaspitanim, sitničavi umovi reći će da bi darodavac – kao kad razašilje pisma penzionerima – morao svim građanima sa biračkim pravom uputiti faksimil, kopiju priznanice koju je dobio prilikom otkupljivanja sata od Republike Srbije; mene je dirnulo koliko poklonodavac ceni položaj i znachenie predsednika tj. sebe: „Imaće veću vrednost jer prošao kroz ruke dvojice predsednika.“ Bilo bi sve još svečanije i uzvišenije da je Zeman dobio sat od Putina, pa ga poklonio Vučiću – koji onda možda ne bi imao srca da se od sata rastane? – ali, i ovako kako je, metaforično je i simbolično sve ovo, toliko da svakome mora biti puno srce.
A šta bi bilo „prolaženje kroz ruke dvojice predsednika“? Neko iz Zemanovog kabineta spakovao je sat da ga predsednik Češke ne plativši carinu preda predsedniku Srbije, sat su kupili građani Češke Republike, i preko svog izabranog predstavnika poslali su ga građanima Srbije oličenim takođe u predsedniku; među višim bićima postoji neprekidni saobraćaj u poklanjanju i primanju poklona – dosadna i ne uvek jeftina, prava palanačka navika: pokloni jednog lepog dana treba da se nađu u državnim muzejima kao tobožnje istorijske činjenice, iako pre pripadaju istoriji kiča i dokazi su državničke malograđanštine, ali je ovaj ručni artefakt umakao toj sudbini zahvaljujući sposobnosti našeg vladara da svaku ubogu stvar iskoristi za reklamiranje sebe.
Poklonjeni sat me je odveo od Vučića do Pljuškina, ali zar ne bi bilo bolje da sam napisao „Vučić i Čičikov“? Jedan kupuje mrtve duše, mužike koje će tobože nastaniti u Hersonskoj guberniji, drugi dovodi žive duše, u znatno većem broju, iz hajde i mi da kažemo Hersonske gubernije; Gogoljev junak se predstavlja kao koleški savetnik, naš se junak drži kao predsednik Srpskog sveta; jedan je holostiak, drugi je sem’ianik; dovitljivi su obojica; nadam se da bi komparacija književnog junaka i demijurga naše sumorne stvarnosti pokazala da je naš junak plemenitiji od Gogoljevog, pa da: kad ga je gradonačelnik Novog Sada tužio za krupna prestuplenia, ispostavilo se (zahvaljujem na ovaj način sudu koji je doneo prepravednu presudu u prerazumnom roku) da je jedan od najnevinijih, najnedužnijih žitelja u vaskolikom Srpskom svetu.
Peščanik.net, 16.01.2024.
