Povodom mog teksta “Ruska četvrt” g. Ivan Janković je u “Peščaniku” pod naslovom “O politikantima” (otkad nisam čuo tu reč! a to Miša Vasić i ja) napisao: “U tekstovima Ljubomira Živkova i Miloša Vasića o rehabilitaciji Dragiše Cvetkovića ima veliki broj netačnih tvrdnji i unutrašnjih logičkih kontradiktornosti. Prva od njih je stavljanje u isti koš rehabilitacije Dragiše Cvetkovića i Draže Mihailovića. Živkov iz nekog razloga smatra da je rehabilitovanje Cvetkovića jako po volji SPO, pošto je ista stranka bila i za rehabilitacijui Draže Mihailovića. Ali, to je neobično gledište, budući da je Cvetković potpisao Trojni pakt sa Hitlerom, koji je oboren pučem 27 marta, a Draža Mihailović je na vest o kapitulaciji u aprilu izjavio da takva reč ne postoji u srpskom jeziku i otišao u planine da formira gerilu, koja će kasnije biti od strane Vlade u Londonu proglašena legalnom Vojskom Kraljevine Jugoslavije. U kakvoj je onda logičkoj vezi rehabilitovanje potpisnika Trojnog pakta sa Hitlerom sa rehabilitovanjem čoveka koji je prvi pokrenuo borbu protiv Hitlera, odbacujući i Trojni pakt i kapitulaciju? To ima smisla jedino iz perspektive komunističke orvelovske istoriografije, i njenog kvalifikovanja svakog ko iz bilo koga razloga nije po volji komunistima kao narodnog neprijatelja i domaćeg izdajnika.”
U „Ruskoj četvrti“ pominjem Dragišu Cvetkovića, ali preinačenje presude potpisniku pakta sa Hitlerovom Nemačkom nije bilo u centru moje pažnje. Moja poenta bila je da prijatne stvari (kao što je danonoćna državna potraga za Dražinim grobom, potom revizija presude posleratnog jugoslovenskog suda) umeju da stignu prekasno: SPO se opsesivno borio protiv partizanštine, i u poslednjih nekoliko godina stižu plodovi, a stranka je po moemu dospela na političku bankinu upravo zbog obožavanja i veličanja četništva nauštrb sadašnjosti i budućnosti.
Za g. Jankovića Draža Mihajlović je antifašista, prvoustanik, te je zbog toga zakleti i osvedočeni protivnik pakta koji je g. Cvetković potpisao. Ja g. Mihajlovića vidim kao okupatorovog saradnika, a ako je g. Cvetković u toku rata pomagao četnički pokret, onda mi je teško da pomenutu dvojicu vidim kao protivnike. Čak i da su bili nepomirljivi neprijatelji g. Dragoslav i g. Dragiša bili bi u logičkoj kako reče g. Janković vezi, a ako je g. Cvetković u niškom okrugu pomagao četnicima, onda su pogotovo bili u logičkoj vezi.
Tema u „Ruskoj četvrti“ nije g. Cvetković, nisu ni njegovi unuci koji se naravno raduju što je sa njihove porodične biografije zvanično skinuta poluvekovna senka (oni drže da je nezaslužena).
Ne pišem o pokojnicima niti o njihovom potomstvu: zanima me jedino država koja se antifašizma stidi i odriče, dok za saradnike fašista ima sve više razumevanja.
Poslednju navedenu rečenicu g. Jankovića (Orvel, komunisti…), prepuštam kao građu nekome ko će u Srbiji napisati rečnik opštih mesta.
Peščanik.net, 30.09.2009.
