Palestinci i Izraelci su se poslednjih godina navikli na ratove na jugu. Ali rat koji je počeo u ranim jutarnjim satima u subotu, 7. oktobra, po svemu se razlikuje. U iznenađujućem napadu, desetine ili stotine Hamasovih operativaca, pod salvom raketa, prešli su granicu razdvajanja između Izraela i Gaze i ušli u izraelske gradove u blizini pojasa pod blokadom: izgleda da su neki od njih probili slaba mesta na metalnim ogradama, jedni su se prebacili čamcima duž obale Sredozemnog mora, a drugi preleteli ogradu motorizovanim padobranima. Jedna Hamasova jedinica gađala je prelaz Erez, jedini civilni kontrolni punkt između Gaze i Izraela, i preotela ga od vojske na nekoliko sati. Do izlaska sunca, naoružani Palestinci su tumarali ulicama Sderota, Nir Oza i drugih kibuca, provaljivali u domove civila, borili se sa snagama bezbednosti i pucali na sve strane. Napadnut je i pustinjski noćni rejv, neobjašnjivo upriličen u pograničnoj zoni.
Do trenutka kada su izraelske vlasti shvatile šta se dešava, „Operacija al-Aksa poplava“, kako ju je Hamas nazvao, već je odnela krvavi danak. Pojavljuju se stravične priče o ubistvima i otmicama, a među žrtvama su i deca. Abu Obaida, portparol Hamasa, zapretio je da će pogubiti taoce ako Izrael izvrši vazdušne napade bez upozorenja civilima. Do ponedeljka uveče, prijavljeno je 900 ubijenih Izraelaca, više od dve hiljade ranjenih i oko stotinu silom odvedenih u Gazu. Između svega ostalog, ovo je bio katastrofalan izraelski obaveštajni i operativni neuspeh, koji se smatra najgorim od Jom Kipur rata: sigurno nije slučajno što je Hamas započeo svoj upad na 50. godišnjicu tog sukoba. Vesti i dalje stižu, ali je očigledno da je, po civilnim žrtvama, ovo jedan od najsmrtonosnijih pokolja u izraelsko-palestinskoj istoriji.
Dezorijentisana i ponižena, izraelska vojska pohitala je da dosegne broj žrtava, ubijajući stotine Palestinaca nemilosrdnim bombardovanjem. A tek je počelo. „Naredio sam potpunu opsadu Pojasa Gaze“, izjavio je ministar odbrane Joav Galan. „Nema struje, nema hrane, nema vode, nema benzina, sve je zatvoreno. Borimo se protiv ljudskih životinja i ponašamo se u skladu s tim.“ Drugi ministri sa krajnje desnice, od kojih su se neki ranije zalagali za direktnu ponovnu okupaciju Gaze, „drugu Nakbu“ i potpuno proterivanje Palestinaca, urlaju za odmazdom. „Odlazite odatle smesta“, poručio je stanovnicima Gaze Benjamin Netanjahu u video izjavi – što je okrutna šala za dva miliona ljudi koji su 16 godina zarobljeni u prenaseljenoj enklavi.
Palestinci sve ovo posmatraju sa mešavinom zapanjenosti i parališućeg straha. Prizor ljudi iz Gaze koji paraglajderima preleću preko izraelske separativne barijere i hodaju po zemlji sa koje su cionističke snage 1948. nasilno proterale njihove pretke, potpirio je osećaj političke mogućnosti. Video montaže militanata i naoružanih dronova u akciji, deljene su na arapskim društvenim medijima i pružale direktan uvid u operaciju, po uzoru na propagandu izraelske vojske. I drugi prizori postali su viralni: palestinski buldožer ruši deo ograde od bodljikave žice; naoružani ljudi plešu na krovu zarobljenog izraelskog tenka; oštećen i spaljen prelaz Erez.
Ali prisutan je i strašan teror. Stanovnici Gaze hitaju da nabave hranu usred izraelskog napada, opraštajući se od voljenih u slučaju da ih više nikada ne vide. Porodice beže iz jednog kraja u drugi da bi izbegle bombardovanje. Jedan novinar sa kojim radim u Gazi, nekoliko minuta posle slanja reportaže, poslao je poruku da mora da povede svoju porodicu iz kuće jer je izraelska vojska izdala upozorenje da će početi da gađa po komšiluku.
Mnogi stanovnici, u strahu da govore protiv Hamasa, koji suvereno vlada pojasom od 2007. godine, ljuti su na islamističku grupu jer ih je izložila najsmrtonosnijem udaru Izraela od 2014. U samom Izraelu, palestinski građani strahuju od reprize događaja iz maja 2021, kada su jevrejske bande i policijske snage napale arapske četvrti i pohapsile na stotine ljudi. Novi talas naseljeničkih napada, koji eskaliraju mesecima, već je u toku na Zapadnoj obali, sve pod nadzorom vojske.
Brojni analitičari opisuju Hamasov napad kao „promenu igre“. To nije preterivanje. Napad izvesno neće dovesti do popuštanja opsade Gaze, već će ona postati još okrutnija. Međutim, razbio je psihološku barijeru, što ima jednak značaj kao i probijanje fizičke ograde. Od kraja Druge intifade, a posebno pod Netanjahuom, izraelsko društvo je pokušavalo da se izoluje od vojne okupacije koju je nametnulo tokom više od pola veka, održavajući balon koji bi samo povremeno bio probijen raketnim baražima ili pucnjavama u južnim i centralnim izraelskim gradovima. Izraelski masovni protesti, koji se od januara vode protiv vladinih planova da revidira pravosuđe, svesno su izostavili palestinsko pitanje sa svoje agende. Osim malog bloka demonstranata protiv okupacije, većina se i dalje držala iluzije da bi trenutne strukture trajne vladavine mogle da osiguraju bezbednost Izraelaca, a da ostanu kompatibilne sa demokratijom.
Taj balon je sada nepopravljivo pukao. Ali Izraelci, koji su se godinama politički pomerali udesno, daleko su od toga da posumnjaju u svoju posvećenost gvozdenoj vladavini ili je preispitaju. Za krajnje desničarske demagoge na vlasti – pre svega ministra finansija Bezalela Smotriča i ministra nacionalne bezbednosti Itamara Ben-Gvira – ovo je istorijska prilika da ispune što je moguće više svojih želja: uništenje velikih delova Gaze, eliminacija Hamasovog političkog i vojnog aparata i, ako je moguće, proterivanje hiljada Palestinaca na egipatski Sinaj.
Šta Hamas očekuje od ovoga? Osim bombastičnog govora glavnog vojnog komandanta Mohameda Deifa, koji poziva sve Palestince da naplate cenu za dugačku listu izraelskih zločina, teško je reći. Otkako je islamistički pokret preuzeo Gazu pre 16 godina, kada su ga međunarodne sankcije i građanski rat sa Fatahom izbacili iz demokratski izabrane vlade, oružane konfrontacije sa Izraelom su Hamasov osnovni metod (i drugih grupa kao što je Islamski džihad) za pregovore o oslobađanju zatvorenika, suzbijanju jevrejskih verskih praksi ili policijskom uznemiravanju u džamiji al-Aksa, kao i o ublažavanju izraelskih restrikcija za robu i ljude u Gazi.
Poslednjih meseci, međutim, Hamas se našao pod sve većim pritiskom javnosti u Gazi zbog neuspeha da ljudima obezbedi osnovne potrebe, posebno struju – što je skoro nemoguć zadatak u uslovima opsade i stalnih sukoba, otežan korupcijom i nejednakom distribucijom ograničenih resursa. Izvan Gaze, izraelska ekstremno desničarska koalicija podstakla je pokret naseljenika da potvrdi svoj „suverenitet“ nad Zapadnom obalom pokretanjem pogroma, gradnjom više ispostava i uništavanjem takozvanog statusa kvo na svetim mestima u Jerusalimu. Perspektiva saudijsko-izraelskog sporazuma o normalizaciji, koji Bajdenova administracija energično ohrabruje, preti da ukloni jedan od poslednjih geopolitičkih aduta koje palestinski cilj još uvek ima.
Za Hamas manje prilagođavanje blokade više nije bilo dovoljno. Bio je potreban spektakl šoka i strahopoštovanja da se uzdrma politička arhitektura, i izveli su ga sa zastrašujućim efektom. Čak i ako je mesecima ili godinama pažljivo planiran i čuvan u tajnosti, uspeh napada verovatno ih je podjednako iznenadio kao i Izraelce.
Ali osim seizmičkog psihološkog zaokreta, nejasno je kako ovaj napad – na nuklearno naoružanu, snažno militarizovanu državu koju podržava Zapad – može da promeni ravnotežu snaga koja se decenijama održava na štetu Palestinaca. Sjedinjene Države su požurile da pruže Izraelu materijalnu i verbalnu podršku, a evropske države su brzo stale iza izraelske odbrane, gurajući pod tepih višemesečno nezadovoljstvo ludilom izraelske krajnje desnice. Arapske autokrate su spremnije da se uključe u izraelsku ekonomiju i bezbednosnu industriju, nego da Palestincima pruže bilo šta osim finansijske pomoći. Sudbina palestinskog rukovodstva i dalje visi o snazi 87-godišnjeg predsednika Mahmuda Abasa, dok se bratoubilačka rivalstva nastavljaju unutar Fataha, kao i između Fataha i Hamasa. Palestinci brzo gube prednost i, mada je prerano reći, Hamasov grozničavi napad možda neće biti dovoljan da je povrati. U najgorem slučaju, katastrofalno će im se obiti o glavu.
Uprkos tome, napad od 7. oktobra ostaje simptomatičan za opšte nelečeno stanje. U gradovima na Zapadnoj obali i u izbegličkim kampovima kao što su Dženin i Nablus, mladi Palestinci – od kojih su mnogi odgajani u skladu sa lažnim obećanjima Sporazuma iz Osla, potpisanog pre trideset godina – uzimaju oružje u ruke i pridružuju se lokalnim milicijama koje nisu povezane sa većim političkim strankama. Na ulicama i na internetu, palestinski aktivisti više ne mare za suzdržanost diplomatskog jezika niti za pozivanje na međunarodne zakone koji su ih izneverili. Odbacuju amnezijsku priču da su njihovi problemi počeli 1967. a ne 1948. i da njihova budućnost leži u kvazi-državi na samo jednoj petini njihove domovine, a ne na njenoj celini. Umorni su od izvinjavanja zbog upotrebe nasilja, koliko god bilo ružno, kao da nasilje nije sastavni deo svih antikolonijalnih borbi, kao da je strašnije od opresivnog sistema koji pokušavaju da razbiju, i kao da njihove nenasilne akcije bojkota i diplomatije nisu bili na sličan način slomljene i demonizovane kao ‘terorizam’. Za njih je neprijatelj kolonijalni pokret naseljenika spreman da ih zbriše. Pozivanje na dekolonizaciju ne bi trebalo da podrazumeva poziciju koja odbija da saoseća sa onim što se dogodilo izraelskim porodicama 7. oktobra, ali ni ubistva ne bi trebalo da budu izgovor za konsolidaciju izraelskog režima aparthejda i podsticanje njegovog osvetničkog gneva.
Amjad Iraqi, London Review of Books, 10.10.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 13.10.2023.
IZRAEL / PALESTINA