Prošlo je više od mesec dana otkako je napadom Hamasa probijena opsada pod kojom Izrael drži Gazu više od 16 godina. Ubijeno je 1.400 Izraelaca, uključujući 300 vojnika, i ranjeno 2.600 ljudi. Rat odmazde koji je Izrael započeo odneo je živote više od 10.000 Palestinaca, od čega trećinu čine deca. Povređenih je više od 20.000, a unutar Gaze je raseljeno milion Palestinaca. Druga Nakba se odvija pred našim očima. Stanovnicima Gaze prete glad i izbeglištvo; kod Palestinca u dijaspori ovaj pokolj budi sećanja na prethodne ratove, one koje su sami doživeli ili slušali o njima od starijih. Izraelska invazija na Liban 1982. godine bila je pokrenuta da bi se uništili „teroristi“ iz Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Sela su pljačkana, a izbeglički kampovi rušeni. Bejrut je bio pod opsadom 88 dana, bez vode i struje. Posle potiskivanja PLO iz Libana, hiljade Palestinaca su masakrirane u Sabri i Šatili u napadima hrišćanskih milicija.
Teško je ne uočiti paralele između ovog sukoba i mnogih drugih ratova vođenih u regionu od osnivanja Izraela 1948. godine, na primer, sličnosti s Jomkipurskim ratom 1973, ne samo zato što se napad Hamasa odigrao na njegovu pedesetu godišnjicu, nego i zato što je upravo to rat na koji izraelski zvaničnici rado podsećaju javnost, kao i sam Biden kada Izraelu obećava punu podršku u borbi protiv „zla“. Rat Egipta i Sirije protiv Izraela bio je prekretnica u istoriji arapsko-izraelskih sukoba. Manje od sedmice nakon što su egipatske jedinice prešle Suecki kanal i probile odbrambenu liniju Bar Lev, izraelska vojska je preuzela inicijativu. Kad su izraelski vojnici opkolili egipatsku treću armiju na Sinaju i povratili Golansku visoravan u Siriji, otvarajući tako put prema Damasku, rat je bio završen. Druge arapske države su pokušale da utiču na ishod uvođenjem naftnog embarga koji je trajao do sledeće godine. U Savetu bezbednosti je usvojena rezolucija 338 koja poziva na prekid vatre. Poginulo je ukupno 2656 izraelskih i 18000 egipatskih i sirijskih vojnika. Odnos broja žrtava će verovatno i sada biti sličan, s tim što će žrtve na obe strane biti uglavnom civili.
Rat vođen 1973. bio je poslednji formalni vojni sukob između oružanih snaga država u regionu; u sukobima koji su usledili, u takozvanom ratu iscrpljivanja, Izrael je ratovao s palestinskim i arapskim milicijama. Većina Arapa se 1973. nadala oslobodilačkom ratu, ali pokazalo se da je primarna namera Egipta i Sirije bila da uzdrmaju status kvo uspostavljen posle Šestodnevnog rata 1967. Po završetku rata 1973, konačno je na snagu stupila rezolucija 242 usvojena u Savetu bezbednosti u novembru 1967. Rezolucijom su definisani parametri za rešavanje arapsko-izraelskog sukoba na osnovu tri temeljna načela. Prvo načelo kaže da je ovaj sukob počeo 1967, a ne 1948, i da se mora tretirati kao međudržavni sukob, a ne kao sukob s nedržavnim entitetima kao što je PLO. Drugo načelo nalaže „priznavanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti svake zemlje“, čime je Izraelu priznato pravo na postojanje u regionu u zamenu za „povlačenje vojske s teritorija okupiranih 1967“. Trećim načelom se afirmiše diplomatija kao jedino prihvatljivo sredstvo za rešavanje sukoba i ostvarivanje izraelskih i arapskih interesa – ako je potrebno i na uštrb drugačijih želja i prava lokalnog stanovništva.
Jomkipurski rat je jasno pokazao da država Izrael neće nestati i da nije moguće vojno je poraziti. Dva meseca po završetku rata, dve supersile, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez, dovele su sukobljene strane – Egipat, Jordan i Izrael, ali ne i Siriju – u Ženevu, gde su otvoreni multilateralni pregovori na osnovu rezolucije 242. Pregovori su propali kada se pojavio Henry Kissinger i preuzeo punu kontrolu nad diplomatskim procesom da bi konsolidovao ulogu Sjedinjenih Država kao jedinog arbitra koji može doneti mir regionu. Umesto multilateralnog pregovaranja, Vašington je insistirao na bilateralnim sporazumima između Izraela i susednih država, pa su od 1974. do 1976. potpisani sporazumi između Izraela i Sirije i Egipta, a čitav proces je kulminirao sporazumom Izraela i Egipta u Kemp Dejvidu 1978. Kemp Dejvid će biti polazna tačka svih budućih pregovora, uključujući i mirovni proces u Oslu 90-ih godina.
Izrael je od samog početka odbijao da prizna postojanje palestinskog naroda. U tome nije bio usamljen: u rezoluciji 242 ne pominju se ni Palestinci ni njihova prava po međunarodnim konvencijama. Rezolucija poziva na „pravedno rešenje izbegličkog problema“, što implicira da je palestinsko pitanje humanitarni, a ne politički problem. Izrael je pokušao da eliminiše PLO, prvo vojnom akcijom u Libanu 1982, a onda diplomatskim sredstvima i zahtevima da neka od arapskih zemalja – Jordan, ili kasnije Egipat – prihvati da zastupa interese Palestinaca i preuzme odgovornost za njih. Takvi pokušaji su propali kada se PLO 1988. odrekao terorizma i priznao Izrael, što je za rezultat imalo otvaranje direktnih pregovora između Sjedinjenih Država i Palestinaca, čime je pripremljen teren za mirovni proces u Oslu. Sporazum potpisan u Oslu 1993. naglašava bezbednost Izraela kao prioritet važniji od života Palestinaca. Ipak, to je i prvi dokument u kom Izrael priznaje postojanje palestinskog naroda i Palestinsku oslobodilačku organizaciju kao zastupnika interesa tog naroda. Takođe prvi put je izrečeno priznanje da Izraelci i Palestinci, rečima izraelskog premijera Yitzhaka Rabina, „moraju živeti jedni pored drugih, na istom tlu, u istoj zemlji“. Izrael je tako praktično potvrdio da Palestinci imaju politička prava koja se moraju uvažiti.
Ali Palestinci su za to uzajamno priznanje platili visoku cenu. Iza fasade mirotvorstva, Izrael je Sporazum iz Osla iskoristio da konsoliduje kolonijalno prisustvo na okupiranim teritorijama. U pokušaju rešavanja sve teže situacije u regionu, Sjedinjene Države, Evropska unija i Arapska liga su 2003. godine usvojili Mapu mira i predložili formiranje „palestinske države s provizornim granicama u okviru rešenja s dve države, što je jedini način da se izraelsko-palestinski konflikt jednom zauvek okonča“.
Rat Izraela i Hamasa započet 7. oktobra usledio je posle 30 godina mirovnog procesa kojim ne samo da nije implementirano rešenje s dve države, nego je paradigma podele na kojoj se rešenje zasniva iskorišćena za izgradnju sistema aparthejda u kom se praktikuje etnička podela i dominacija jedne grupe nad drugom. Palestinska populacija je fragmentirana i izolovana zatvaranjem u različite prostorne i pravosudne nadležnosti koje Izrael manje ili više kontroliše; u međuvremenu se populacija nelegalnih naseljenika na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu utrostručila i dostigla brojku od 730.000; 2,3 miliona Palestinaca je već 16 godina zarobljeno u Gazi koju mnogi opisuju kao najveći zatvor pod otvorenim nebom. Očigledno je da je iznenadni napad Hamasa, slično Jomkipurskom ratu, imao za cilj da uzdrma postojeći status kvo.
Prema izjavi Mohameda Deifa, vojnog komandanta Brigada Al-Kasam, napad je izveden kao osveta za „svakodnevna zlostavljanja na Zapadnoj obali“, napade na „vernike i skrnavljenje džamije Al-Aksa“ i odbijanje Izraela da s Hamasom pregovara o „humanitarnoj razmeni“ zatvorenika. Cilj Hamasa, kaže Deif, jeste da „okonča izraelsku okupaciju“ i učini kraj uverenju Izraela da može „raditi šta hoće bez obaveze da ikome polaže račune“. Napad je pokazao da izraelska politika fragmentacije i deljenja palestinske populacije, u pokušaju da se Hamas izoluje unutar Gaze, ne samo da nije održiva, nego nosi i visoku cenu u izraelskim životima i narušenoj predstavi o sposobnosti Izraela da ih zaštiti. Jednako važno, napad treba da vrati Gazu njenoj političkoj suštini, što je borba Palestinaca za oslobođenje od kolonizatorske države koja mirovni proces iz Osla koristi da palestinsko pitanje potisne na margine, umesto da ga konačno reši. Činjenica da je Hamas odabrao pedesetu godišnjicu Jomkipurskog rata i izveo napad neposredno pred potpisivanje sporazuma o normalizaciji odnosa između Izraela i Saudijske Arabije, uz posredovanje Sjedinjenih Država, pokazuje da je jedan od ciljeva bio da se arapskim državama pokaže da dalje zanemarivanje prava Palestinaca nije moguće bez plaćanja visoke cene.
Pitanje koje se sada nameće jeste da li je okvir iz Osla, koji podrazumeva podelu i rešenje s dve države, konačno srušen ili samo redefinisan na način koji će omogućiti etničko čišćenje i proterivanje Palestinaca na Sinaj – kao što pokazuju neki od procurelih dokumenata izraelske vojne obaveštajne službe. Odgovor na to pitanje zavisiće od usvojenog pristupa globalnih, regionalnih i lokalnih aktera, kako samom okončanju rata tako i pripremama za ono što dolazi posle. U Sjedinjenim Državama i Evropi primetan je snažan kontrast između stavova koje zastupa najšira javnost i onoga što govore zvaničnici. Masovnost i učestalost demonstracija kojima svet izražava podršku Palestini ne pamti se od vremena demonstracija protiv rata u Iraku 2003. Ipak, Vašington i Brisel ne odustaju od namere da prepuste Izraelu da sam definiše parametre vojnog angažovanja i konačnog političkog rešenja, zanemarujući brojna kršenja odredbi međunarodnog prava. U Ujedinjenim nacijama, apsolutna podrška koju Amerika pruža Izraelu, uz napore da spreči uticaj Kine i Rusije, da ne govorim o globalnom jugu, znači da rezolucija kojom se zahteva prekid vatre neće biti usvojena. Kao i u Kissingerovo vreme, Sjedinjene Države insistiraju na diplomatskom primatu kao jedini ovlašćeni mirotvorac u regionu. Amerika i dalje zvanično podržava rešenje koje uključuje dve države, ali istovremeno štiti pravo Izraela da takvo rešenje tumači u skladu sa svojim potrebama.
Na regionalnom nivou, krhka ravnoteža između Irana, Turske, Saudijske Arabije, Egipta i Izraela sada je narušena. Arapske države su 1973. koristile svoj uticaj da izdejstvuju prekid vatre. Ovog puta su Jordan i Bahrein – koji je 2020. potpisao sporazum o normalizaciji odnosa s Izraelom – povukli ambasadore iz Izraela. Očigledno je da arapske zemlje strahuju zbog mogućih posledica rata, uključujući širenje sukoba i novi talas izbeglica. Logika iza planiranih sporazuma o normalizaciji odnosa – ideja da se mir u regionu može osigurati i bez političkog rešenja palestinskog pitanja – uzdrmana je do temelja. Vodeći akteri u regionu će pokušati da iskoriste palestinsko pitanje da ostvare neku korist za sebe, kao i 1973, ali ovog puta se ne mogu pretvarati da je vojno ili „humanitarno“ rešenje dostižno. Sve pomenute zemlje formalno prihvataju rešenje koje podrazumeva dve države.
Brutalnost Hamasovog napada narušila je i predstavu Izraela o sebi kao o sigurnom utočištu koje garantuje bezbednost jevrejskom narodu u svetu posle holokausta, unutar i izvan izraelskih granica. Reakcija Izraela nije motivisana samo osvetom; za Izrael je ovo i egzistencijalno pitanje. Dok se invazija na Gazu zahuktavala, izraelski političari su bez zadrške opravdavali masovno raseljavanje, tepih bombardovanje, rušenje čitavih kvartova i ubijanje palestinskih civila u brojevima nezabeleženim od sukoba u Libanu 1982. Vladajuća koalicija priprema javnost za mogućnost da rat potraje godinama i bez oklevanja podstiče izgradnju mentaliteta naroda pod opsadom koji ne dopušta drugačije mišljenje ili razumnu diskusiju o drugim opcijama. Jedan od pravnih i diplomatskih ciljeva Izraela je eliminacija javnog prostora za koji je palestinski narativ uspeo da se izbori na međunarodnoj sceni u poslednjih 30 godina – posebno u SAD. Izjavljujući da je ugrožen sam opstanak Izraela i da se zemlja nalazi pred „drugim ratom za nezavisnost“, Benjamin Netanyahu zapravo objavljuje da će eventualna podela podrazumevati potpuno razdvajanje dve grupe. Palestinci će morati da žive fragmentirani i izolovani u više manjih bantustana, što znači da u obzir dolazi i masovno raseljavanje stanovništva, baš kao 1948.
Palestinci, s druge strane, prolaze kroz jedan od najtežih perioda posle Nakbe. Na udaru nisu samo stanovnici Gaze. Izrael je svim Palestincima unutar Izraela, onima u Istočnom Jerusalimu i na Zapadnoj obali, već uputio upozorenje da se uzdrže od protesta ili da se odmah sele u Egipat ili Jordan. Sada je Zapadna obala pogođena talasom nasilja doseljenika koji uživaju podršku vojske i čitava oblast prolazi kroz proces koji neki analitičari opisuju kao „gazifikaciju“. Izgleda da je Izrael rešen da dovrši posao koji je 1948. ostao nedovršen. Ali Palestinci više nisu politički nevidljivi kao 1948, uprkos fragmentiranosti nacionalnog pokreta. Hamas nije samo milicija, nego i funkcionalna politička partija, a Palestinska uprava na Zapadnoj obali ima regionalni i međunarodni status predstavnika države koju priznaje 136 zemalja. Palestinska uprava traži rešenje koje podrazumeva dve države, a to je rešenje koje de fakto prihvata i Hamas.
Očigledno, ovaj rat nas vraća na pozicije ne iz 1973. ili 1967, već na one iz 1947-48, kada su tek postavljani temelji kolonijalne strukture koja će izraelskim Jevrejima dati sva politička prava, dok će ih Palestincima uskratiti. Tom strukturom je sada obuhvaćeno 14 miliona ljudi od kojih jednu polovinu čine izraelski Jevreji, a drugu Palestinci koji većinom žive pod vojnom okupacijom ili blokadom, diskriminisani su pred zakonom i izloženi svakodnevnim napadima na imovinu i život. Njihova poruka je da nemaju kuda da odu; sedam miliona Izraelaca takođe neće nikuda otići. Jedna od tragedija trenutka je to što ne postoji politička partija koja zastupa alternativu – jedinstvenu demokratsku ili dvonacionalnu državu čiji su stanovnici ravnopravni građani. Kada se rat završi, pitanje je da li će na pepelu koji je ostao jedna takva alternativa uopšte biti moguća.
Leila Farsakh, London Review of Books, 03.11.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 15.11.2023.
IZRAEL / PALESTINA