Dok se zavesa diže, sedim go na noši u dedinom dvorištu, u malom selu u Srbiji. Godina je 1940. Izgledam srećno. Lep je letnji dan, prepun sunčeve svetlosti, iako je Hitler već okupirao veći deo Evrope. Nemam predstavu, naravno, da on i Staljin kuju razrađenu zaveru da od mene naprave američkog pesnika. Volim komšijinog psa koji se zove Toza. Trčim za njim s nošom u ruci, želeći da ga uhvatim za rep, ali mi on ne dopušta.

Šta bih danas dao da imam Tozinu sliku! Da smo samo znali kako da protumačimo njegov mudar i tužan pogled seoskog mešanca prepunog čičaka i buva, pronašli bismo priču o meni i mojim roditeljima.

*

Imao sam dedastrica o kome se ništa ne zna. Čak ne znam ni njegovo ime, ako sam ga ikad i znao. Došao je u Ameriku dvadesetih godina i nikad nije pisao kući. „Obogatio se“, govorili su moji rođaci. „Kako znate?“ pitao sam. Niko nije znao odakle zna. Čuli su glasine. Zatim su ljudi koji su čuli glasine umrli. Danas više nemam koga da pitam. Moj dedastric bio je poput jednog od onih mrava koji se, kada naiđe na kolonu marširajućih mrava, okrene i pođe u suprotnom pravcu iz samo njemu znanih razloga.

Pošto su mravi to što jesu, tako nešto ne bi trebalo da se događa, ali ponekad se desi i niko ne zna zašto.

*

Zanima me ovaj mitski dedastric zato što pomalo ličim na njega. I ja sam došao u Ameriku i tokom dugih perioda zaboravljao odakle potičem i nisam bio u kontaktu sa svojim sunarodnicima. Nikad nisam razumeo zašto su toliko pažnje pridavali činjenici da su rođeni na jednom mestu umesto na drugom, kada na svetu postoji toliko finih mesta koja se mogu nazivati domom. Kako stvari stoje, rođen sam u Beogradu 1938. i proveo petnaest uzbudljivih godina u njemu pre nego što sam ga zauvek napustio. Nikad mi nije nedostajao. Kada to pokušavam da objasnim svojim američkim prijateljima, oni mi ne veruju. Sumnjaju da pokušavam da prikrijem čežnju za domom zato što ne mogu da podnesem bol. Navodno, moja košmarna sećanja na rat postarala su se da potisnem ljubav koju sam osećao prema dobrom starom Beogradu. Možda su moja ratna sećanja bila zastrašujuća, ali je moje detinjstvo bilo srećno uprkos brujanju aviona, zaglušujućim eksplozijama i ljudima obešenim o ulične svetiljke. Hoću da kažem – nije kao da sam znao bolje i sanjao o životu ispunjenom mirnim šetnjama s roditeljima niz bulevare sa drvoredima i igranjem u parku s drugom decom. Ne. Imao sam tri godine kada su pale prve bombe i bio dovoljno star da budem nesrećan zbog polaska u školu kada se rat završio.

*

Prva osoba koja mi je pričala o zlu u svetu bila je moja baka. Umrla je 1948, ali jasno je se sećam zato što se brinula o meni i mom bratu dok je moja majka radila. Jadna žena imala je više zdravog razuma od većine ljudi. Slušala je Musolinija, Hitlera, Staljina i druge ludake na radiju, i pošto je znala nekoliko jezika, razumela je imbecilnosti koje su izgovarali. Ono što ju je uzrujavalo mnogo više od njihovih opakih reči bili su njihovi oduševljeni sledbenici. Nisam tad razumeo, ali ona me je naučila lekciji koju sam upamtio. Čuvaj se takozvanih velikih vođa i kolektivnih euforija koje oni pobuđuju. Mnogo godina kasnije, napisao sam ovu pesmu o njoj:


CARSTVA

 
Moja baba predvidela je kraj
vaših carstava, budale!
Peglala je. Radio je bio uključen.
Zemlja je podrhtavala pod našim nogama.
Jedan od njihovih heroja držao je govor.
„Čudovište“, nazvala ga je.
Začulo se klicanje i puščana paljba u čast čudovišta.
„Mogla bih ga ubiti golim rukama“,
izjavila mi je.
Nije bilo potrebe za tim. Samo se čekao dan
kada će svi da odu do đavola.
„Nemoj da izbrbljaš ovo nekom“,
upozorila me je.
I povukla za uvo, da se uveri da sam je razumeo.

*

Kad ljudi pričaju o mračnim godinama posle rata, uglavnom misle na političko ugnjetavanje i glad, ali ono što ja vidim jesu slabo osvetljene ulice sa crnim prozorima i ulazima, mračnim kao unutrašnjost mrtvačkog sanduka. Ako bi usamljena sijalica koja se do kasno u noć koristila za čitanje u krevetu iznenada izdahnula, nije bilo verovatno da će uskoro biti zamenjena. Svake godine imali smo sve manje svetla u našoj kući i malo toplote tokom zime. Uveče bismo sedeli u kaputima i slušali krčanje svojih praznih stomaka. Kad su gosti dolazili, uopšte se nisu trudili da skinu svoje šešire i rukavice. Zbijali bismo se jedni uz druge, šapućući o hapšenjima, o komšiji koji je ustreljen, o nestanku drugog. Nije trebalo da čujem takve stvari, u slučaju da se zaboravim u školi i sve nas dovedem u nepriliku.

To je bio prvi put da sam čuo ljude da Srbe nazivaju tikvanima. Niko nije protivrečio. Ko je drugi među evropskim narodima bio dovoljno glup da se upusti u građanski rat dok su ih nacisti okupirali? Imali smo komuniste, rojaliste i bar nekoliko frakcija domaćih fašista. Neki su sarađivali sa Nemcima i Italijanima, a neki nisu, ali svi su se borili između sebe i ubijali svoje političke protivnike. Nisam razumeo mnogo toga u to vreme, ali se jasno sećam gneva i besa odraslih.

Naravno, raspoloženje je verovatno bilo drugačije u drugim kućama, u kojima su komunisti bili dobrodošli. Na kraju krajeva, mi smo bili članovi mumificirane, osiromašene porodice iz srednje klase kojoj bi najviše odgovaralo da je sve ostalo po starom. Moja majka i baka mrzele su ratove, bile nepoverljive prema nacionalnim demagogijama i želele onu vrstu vlade koju su svi ostavljali na miru.

Drugim rečima, one su bile od onih ljudi koji su, kako smo učili u školi, bili predodređeni da budu bačeni na smetlište istorije.

*

Povremeno bi neko od naših posetilaca počeo da brani Srbe. Naša istorija je priča o časti, o junačkoj žrtvi i beskrajnoj patnji u odbranu Evrope od Otomanskog carstva, za šta nikad nismo dobili zahvalnost. Mi smo lakoverni nedužnici koji uvek imaju bolje mišljenje o svojim susedima nego što oni zaslužuju. Bili smo na strani Engleske i Amerike kada su nacisti uveliko okupirali ostatak Evrope i kada je bilo ravno samoubistvu suprotstaviti im se.

„Da“, rekla bi moja baka, „učinili smo to zato što smo uobražene budale s preuveličanim predstavama o svojoj istorijskoj važnosti. Rulja kradljivih i priglupih seljačina koje su bile najsrećnije pod Turcima, kada nisu imale ni slobodu, ni obrazovanje, ni ambiciju, osim da peku prase na ražnju o praznicima.“

„Gospođo Matijević, kako možete tako da govorite?“ bunili bi se naši posetioci. Moja baka samo bi slegnula ramenima. Njen muž bio je vojni heroj u Prvom svetskom ratu, više puta odlikovan pukovnik koji je izgubio svoj entuzijazam za rat. Sećam se da sam bio šokiran kad sam ga prvi put čuo da kaže da Srbi nisu smeli da izbace vladu koja je 1941. potpisala Trojni pakt sa Hitlerom. „Vidite šta nam je rat doneo“, rekao bi.

*

Pitam se šta je moj nepoznati dedastric u Americi mislio o svemu tome. Kladim se da je imao sopstvene ideje o tome dok je sedeo u nekom poljskom klozetu u Kanzasu ili Teksasu i čitao u prošlomesečnim novinama kako su, 27. marta 1941, herojski Srbi koračali ulicama Beograda vičući: „Bolje rat nego pakt“, dok je Hitler besneo. Smatram da je, s vremena na vreme, verovatno pokušavao da objasni svojoj ženi neke stvari o Srbima.

Ako je ona bila Apač ili član nekog drugog američkog domorodačkog plemena, možda bi brže shvatila. Srbi su veliko, svađalačko pleme, rekao bi on, nikada toliko srećni kao kad kolju jedni druge. Srbin iz Bosne ima podjednako zajedničkog sa Srbinom iz Beograda kao što Hopi Indijanac ima sa Komančijem.

Kad bolje razmislim, verovatno nikad nije načeo tu temu. Balkan je, sa mnoštvom svojih nacionalnosti i tri različite religije, previše komplikovano mesto da bi se objasnilo ili da bi se pokušalo da mu se da neki smisao, naročito kada se ima na umu činjenica da svaka etnička grupa piše sopstvenu istoriju sećajući se samo nepravdi koje su joj pričinjene, dok zgodno prelazi preko svih gadosti koje je, tokom vekova, činila svojim susedima.

*

Kada sam došao u Sjedinjene Države 1954, otkrio sam da je razgovor srpskih emigranata s kojima su se moji roditelji sada viđali, bio istovetan sa onim koji sam čuo u Beogradu. Poklič je i dalje glasio: „Kako to da smo mi, koji smo toliko hrabri, toliko časni i toliko nevini, završili ovako?“ Zbog izdajnika, naravno. Srba koji su zarivali noževe jedni drugima u leđa. Nacija prevaranata, uskoka, Juda, guja u travi. Još gori od njih bili su naši najveći saveznici. Engleska, Amerika i Francuska kraljevski su nas zajebale. Zar Čerčil nije rekao Idnu na Jalti da mu se jebe šta će se dogoditi s Jugoslavijom kada komunisti preuzmu vlast?

Dosta toga bilo je tačno. Nekoliko ljigavih političkih dogovora između svetskih lidera doprinelo je našoj sudbini. Mi, raseljena lica, bili smo živi dokaz da je svet okrutno mesto ukoliko se nađete na pogrešnoj strani istorije. Ipak, nisam mario za sve te opsesivne priče o izdajama i unutrašnjim neprijateljima. Previše su me podsećale na način na koji su komunisti pričali kod kuće.

„Zamorno je biti Srbin“, rekao bi moj otac posle večeri provedene u tom stilu. On je bio veseli pesimista. Voleo je život, ali nije verovao u ideju da ljudsko stanje može da se poboljša. Gajio je simpatije prema četnicima na početku rata, ali više ne. Nacionalističke bombaste fraze nisu mogle da ga uzbude. Bio je poput svog oca, koji je znao da šokira porodicu i prijatelje ismevanjem srpskih nacionalnih heroja. I on i moj otac išli su u crkvu i imali iskrena verska osećanja, ali nisu mogli da se uzdrže od ismevanja popova.

„Njima ništa nije sveto“, znala je da kaže moja majka kad bi se naljutila na porodicu Simić. Naravno, ona nije bila nimalo bolja, već je samo više volela da se održi ugled. Njena filozofija glasila je: pustimo svet da misli da verujemo u sve te budalaštine, a mi ćemo zadržati za sebe naše prave poglede.

*

Otišao sam od kuće 1956, iste godine kada su se moji roditelji razveli. Noću sam pohađao univerzitet, a radio tokom dana, prvo u Čikagu, a onda u Njujorku. Ako bi me neko upitao za moj naglasak, rekao bih da sam se rodio u Jugoslaviji i na tome bi ostalo. Oca sam viđao često, ali iako mu se sviđalo da oživljava lepa sećanja na svoju mladost u staroj zemlji, bio je jednako, možda čak i više, zainteresovan za Ameriku, a to je važilo i za mene.

Večna tema srpske nacionalne sudbine došla je na dnevni red tek kada smo otišli u posetu njegovom bratu Borisu. Boris je bio uspešan rukovodilac u firmi za kamionski prevoz i živeo je u pomodnom predgrađu Vestčestera, gde je imao kuću, ženu i tri nemačka ovčara. Voleo je da organizuje velike večerinke na koje je pozivao svoje mnogobrojne srpske prijatelje, servirao im fantastičnu hranu i vino, a zatim do sutradan raspravljao s njima o politici.

Boris je bio levičar u Jugoslaviji, pristalica partizana, ali što je bio stariji, postajao je sve konzervativniji, sumnjajući da je čak i Nikson imao liberalna stremljenja. Posedovao je kvalitet uma na koji sam često nailazio kod srpskih muškaraca. Znao je da bude intelektualno briljantan u jednom trenutku i neverovatno glup već u sledećem. Kada bi mu neko ukazao na to, naljutio bi se. Nikad u životu nisam čuo toliko originalnih i idiotskih stvari iz istih usta. Bio je najsrećniji dok se svađao. Ukoliko bi se neko i složio sa svim što je rekao i priznao da je crno zapravo belo, on bi našao načina da se posvađa. Bili su mu potrebni protivnici, neprekidna drama sa izlivima besa, apsurdnim optužbama i u poslednjem trenutku izbegnutim tučama. Svi koji su poznavali Borisa govorili su da bi on naterao čak i Mahatmu Gandija da posegne za štapom. Za njega je kompromis bio znak slabosti, a ne zdravog razuma. Nije bio loš čovek, već samo usijana glava kada je politika bila u pitanju. Umro je pre nego što je Milošević došao na vlast, a ja se od tada pitam šta bi Boris mislio o njemu i njegovim ratovima.

*

Slušajući Borisa i njegove drugare kako beskrajno pretresaju našu nacionalnu istoriju, pretpostavio sam da su to samo emigrantske priče, događaji iz prošlosti koje je najbolje zaboraviti. Poput mnogih drugih, bio sam pod utiskom da je Jugoslavija napredna zemlja koja se neće raspasti čak ni posle Titove smrti. Dva puta sam nakratko posetio Beograd – jednom 1972. i drugi put 1982, čuo sam o etničkim incidentima, ali sam i dalje nastavljao da verujem da će razum na kraju prevladati, čak i kad je retorika postajala sve vatrenija kasnih osamdesetih, posle pojave prvih nacionalističkih vođa. Nisam imao ništa protiv kulturnog nacionalizma, ali sam prezirao onaj nacionalizam koji je zahtevao nepokolebljivu solidarnost sa predrasudama, samoobmanom, kolektivnim paranojama. Nisam mogao da podnesem to ni u Americi, a još manje u Srbiji.

Ono malo prijatelja i rođaka koje sam imao u Beogradu, pričali su mi o usponu novog vođe, spasitelja nacije po imenu Slobodan Milošević, koga su oni, kako mi se činilo, podržavali. Počeo sam da čitam beogradske novine i nedeljnike i plaćam ogromne telefonske račune u pokušaju da razumem ono što se događalo. Posle više od četrdeset godina provedenih u Americi, ponovo sam postao Srbin, osim što sam bio, rekli bi mnogi – loš Srbin.

*

„Više ne želimo da živimo s njima“, govorili bi mi prijatelji. Želeli su potpuno odvajanje od Hrvata i Bosanaca, ali istovremeno i Srbiju koja će uključivati sve delove u kojima su Srbi vekovima živeli. Kada sam im ukazao na činjenicu da je tako nešto nemoguće bez krvoprolića, strašno su se naljutili na mene, zato što su bili pristojni ljudi koji nisu odobravali nasilje. Jednostavno, nisu mogli da prihvate da su vođe i politike koje su ih ispunjavale takvim ushićenjem sasvim izvesno vodile u pokolj.

„Kako možete da se odvojite, kada ste pomešani svi zajedno?“ pitao bih, ali nikad nisam dobio direktan odgovor. Sećao sam se etničke mešavine koju smo imali u našem komšiluku u Beogradu i nisam mogao da zamislim da bi neko pokušao nešto tako zlobno. Pored toga, meni se mešavina sviđala. Proveo sam veći deo života prevodeći poeziju iz svih delova Jugoslavije, imao sam određenu predstavu o njihovim kulturama, tako da nisam mogao da vidim prednosti življenja u getu samo sa svojom vrstom ljudi.

Naravno, bio sam naivan, nisam shvatao koliko su nehumanost i brutalnost cenjeni među nacionalistima. Takođe, nisam uspeo da shvatim do koje su mere bili neosetljivi na razum. Ukazivanje na neminovne posledice njihovih dela nije ostavljalo nikakav utisak na njih, pošto su odbijali da veruju u uzrok i ishod.

Najuznemirujući aspekt svakog nacionalizma jeste to što ne razume da je slika i prilika nekog drugog nacionalizma, i da se većina njegovih izjava čula ranije na drugim mestima i u drugim vremenima. Ušuškani u svojoj etnocentričnosti, sigurni u sopstvenu superiornost i ravnodušni na kulturne, verske i političke brige svojih suseda, sve što im je bilo potrebno 1990. bio je vođa koji će ih povesti u propast.

*

Kako sam video ono što mnogi nisu? Ili, što bi rekli Srbi, kako sam postao odrod?

U tome su mi pomogle godine Vijetnamskog rata. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da prozrem potpuni stepen izvrdavanja i istinskog ludila u našim medijima i političkim mišljenjima i da vidim u šta nas uvlače naše zapenjene patriote sa svojim pozivima na pokolj bez razlike. Rat je potvrdio ono u šta sam celog života sumnjao o uzrocima nepriznavanja pokolja nedužnih.

„Vratite se u Rusiju“, sećam se da je neko vikao na antiratne demonstrante u Njujorku. Dakle, tako stoje stvari, sećam se da sam tad pomislio. Opredeljujete se za nevinost pojedinca, a vaši sugrađani odmah žele da vas obese. Čak i danas, naši konzervativci pokušavaju da dokažu da smo izgubili rat u Vijetnamu zato što su demonstranti potkopavali vojsku koja je bila prinuđena da se bori s jednom rukom vezanom iza leđa. Drugim rečima, da smo uspeli da ubijemo četiri miliona Vijetnamaca umesto dva miliona, dobili bismo rat.

*

Milošević je, od samog početka, ostavio loš utisak na mene. To sam i rekao u intervjuu u srpskim novinama. Ovo je izazvalo reakciju. Nazvan sam izdajnikom koji je na platnom spisku srpskih neprijatelja, i još štošta. To me je samo obodrilo.

Posle Vukovara, čovek nije morao da bude Nostradamus da bi predvideo koliko će sve loše da se završi po Srbe. Napisao sam brojne članke u srpskim i nemačkim novinama, svađajući se s nacionalistima. Mnogi drugi činili su to isto u Srbiji, mnogo snažnije i elokventnije od mene. Bili smo u manjini. Kao što je slučaj svuda, plašljiva i korumpirana intelektualna klasa bila je nevoljna da oglasi uzbunu da se čine ratni zločini, naviknuta pod komunizmom da bude sluga onima na vlasti.

Kao što razni događaji u dvadesetom veku dokazuju, vera u nezavisnost intelektualaca nije ništa više do obična bajka. Najodvratniji zločini u bivšoj Jugoslaviji imali su oduševljenu podršku ljudi čiji bi obrazovanje i prethodna dostignuća trebalo da nas uvere da oni znaju bolje. Čak su i pesnici značajnog talenta i ugleda nalazili nešto hvale vredno u razaranju gradova. Ako su plakali, bilo je to samo za njihovu vrstu. Nisu se nijednom potrudili da zastanu i zamisle kakvu su cenu ti ratovi, koje su njihove vođe podstreknule, imali na sve druge.

*

Mnogi od mojih zemljaka bili su nezadovoljni mnome. Srbi uvek zamišljaju razrađene zavere. Za njih je svaki događaj, zapravo, prevara kojom rukovodi neki skriveni interes. Pomisao da su moji pogledi lično moji i proizvodi neprospavanih noći i namučene savesti, bila je nezamisliva. Bilo je aluzija na moju porodicu, nagoveštaja da su godinama postojale sumnje u vezi s nama, da smo bili stranci koji su vekovima uspevali da izigravaju Srbe.

Najomiljenija od tih aluzija bila je da mi je CIA platila ogromne svote novca da bih pisao pesme protiv Srbije, tako da danas živim lagodnim životom u vili u Nju Hempširu i da me služi mala armija crnih slugu.

Ili, još bolje, kako sam otišao u posetu Klintonu da bih ga zamolio da bombarduje Beograd. On se upravo spremao da spusti pantalone za Moniku Levinski kada sam ja uleteo u Ovalnu sobu vičući: „Ne zaboravi ulicu Majke Jevrosime!“ Da bi me se otarasio, pozvao je telefonom generala Veslija Klarka i izdao mu naređenje. I to je, sudeći po mišljenju nekih, prava priča o razlogu što je bombardovan Beograd.

*

Nesposobni za državništvo ili formulisanje legitimnog nacionalnog interesa, jedino u čemu su Milošević i njegovi sledbenici bili dobri bilo je raspirivanje mržnje i huškanje komšije na komšiju. Danas znamo da su sve tobože spontane, patriotske vojne jedinice koje su otišle da brane Srbe u Hrvatskoj i Bosni organizovale, naoružale i kontrolisale njegove tajne službe.

Ništa nije tako obeshrabrujuće kao kada se, iz godine u godinu, posmatra uništavanje gradova i sela, umiranje ljudi i njihovo slanje u egzil, uz svest o tome da njihova patnja nije morala da se desi. Kada su novine i nedeljnici postali dostupni na internetu, ustao bih rano ujutro da ih pročitam, i već bih u osam sati zapao u najmračnije očajanje.

Srbi često govore u svoju odbranu da nisu bili jedini koji su činili zločine. Naravno da nisu. Da su svi ostali bili anđeli, danas ne bi bilo nekoliko stotina hiljada izbeglica u Srbiji. Uprkos svemu, moralna je obaveza prvo se pozabaviti ubicama u sopstvenoj porodici.

*

Međutim, otkrio sam da patriota ne bi trebalo tako da se oseća. Uloga intelektualca jeste da smišlja izgovore za ubice žena i dece. Što se tiče novinara i političkih komentatora, njihova funkcija je da šire laži i zatim dokažu da su te laži – istina. Odmah mi je postalo jasno da moj narod traži od mene da postanem saučesnik u zločinu, pretvarajući se da razumem i opraštam dela za koja znam da su neoprostiva.

Naravno, Srbi nisu jedini koji postavljaju takve zahteve. Slika danas nije mnogo bolja u Americi, ali ni to nije izgovor. Nevoljnost da se suoči sa prošlošću napravila je od Srbije nazadno društvo nesposobno da se usredsredi na sadašnjost, a još manje uhvati u koštac sa teškim problemima današnjice. Ona je poput porodice koja sedi za stolom svake večeri i pretvara se da baka nije ubola poštara makazama i da tata nije pokušao istog popodneva da u kupatilu siluje jednu od svojih malih devojčica.

Najgore je biti u pravu u pogledu sopstvene vrste. To se nikad ne oprašta. Bolje je pogrešiti stotinu puta! Objasniće to kasnije, govoreći da si mnogo voleo svoj narod. Među nacionalistima, veće su šanse da će nam se diviti ako smo se fotografisali prerezujući grlo nekom detetu nego marširajući protiv rata u kojem su se oni borili i izgubili.

*

Kada sam otišao u Beograd 1972, posle skoro dvadeset godina odsustvovanja, otkrio sam da je prozor iznad ulaza u stambenu zgradu, kroz koji sam šutnuo loptu posle rata, još uvek bio slomljen. Nije bio popravljen ni 1982. Prošle jeseni, kada sam se vratio, otkrio sam da je popravljen posle NATO bombardovanja u kojem je pogođen obližnji televizijski studio i razbijeno mnogo prozora u komšiluku.

Razlog što nije popravljen ranije bio je u tome što su se svi stanari posvađali i nisu međusobno razgovarali. Moja pokojna ujna nije priznavala postojanje nekih od svojih komšija više od četrdeset godina, tako da je bilo potpuno nezamislivo da pokuca na njihova vrata zbog prozora ili mnogih drugih stvari koje je trebalo uraditi. I to je, po mom mišljenju, prava priča o Srbima i Srbiji, to jest tako planiram da kažem mom dedastricu, a još uvek se nadam da ću ga sresti pre ili kasnije.

Imaće više od sto godina, sedeće u stolici za ljuljanje u staračkom domu u ruralnoj Alabami, gluv i skoro slep, sa slamnim šeširom i tankom kravatom preko havajke, ali i dalje izgledajući kao Srbin, uprkos svim prerušavanjima koja je smislio u svom dugom životu da ne bi tako izgledao. S vremena na vreme gunđa reči na nekom čudnom jeziku koji sestre smatraju samo privatnim besmislicama jednog starca. „Sve što ti je ikad potrebno je krov, tanjir pasulja i malo pičke.“

 
Sa engleskog prevela Ivana Ćirković

Tekst iz knjige Drugi pored mene, priredio Ričard Švarc, Samizdat 2008.

Peščanik.net, 18.10.2010.