Foto: Maurits Bartstra

Foto: Maurits Bartstra

BLISKI SUSRETI NAJGORE VRSTE U PET SLIKA

Slika prva

Moje uživanje u samoći, to je dar godina i strepnje od nesnosnih ljudi. Četvrtak je prvog dana februara, sedim u svom domu, prividno izolovan od gospodara spoljnjeg sveta. Da budem precizan, kao prizetko živim u malom stanu moje supruge, ali tu se osećam kao kod kuće, bar dok je ona na poslu. A često i kad se vrati.

Prelistavam neke novine, satiričar sažeto obrazlaže zašto su sve kampanje SNS-a odvratne: pa i zato što se odvijaju od vrata do vrata. Dosetka nije loša, ali ne umanjuje moju frustraciju i građansku strepnju od mogućnosti da pozvone kod mene. Ne znam kako bih podneo tu vrstu agresije i ubijanje spokoja, negaciju moje odluke da samoću čuvam kao ličnu, strogo privatnu vrednost i nešto što nije predmet rasprave, sumnje, ugrožavanja niti otimanja.

Uzdam se u zaštitu velikih brojeva, ipak je u Beogradu suviše vrata za njih. Ako se uklapam u bilo koji zakon verovatnoće, valjda bih nekada dobio na lutriji. Čak i da je njihova najezda brža nego gađenje od njih, neće baš kod mene, stančić nije na moje ime. Ako traže vlasnicu, ona dolazi kasno, sem ako ne zapucaju noću, kao KGB.

Slika druga

Isti dan, prvi februar ovoga leta gospodnjeg. Bacio sam novine jer su već zastarele, uzimam omiljenog Singera i po ko zna koji put se vraćam njegovom romanu koji se zove „Ludak“. Nikakva parabola, nema ničega što liči na bilo koga od nas, mada bi moglo da se odnosi na sve. To je samo divna priča. Jedini ludak koji me smiruje.

Odjednom, a to uvek biva odjednom, bez najave, bez pripreme – zvono! Zvono na vratima. Možda mi se ipak samo učinilo, svakojakih je zvukova u ušima i glavama. Odzvanja, ječi i trešti sve oko nas, iluzije nas drže živima i ubijaju. Ali, taj je baš nasrnuo na moj prostor. Već je prošlo tri po podne, poštar nije, poplava i požar – daleko bilo. Telegrami su u istoriji, komšiluk pristojan, ljude srećem samo na hodniku: dobar dan – dobar dan, i to je sve.

Skrušeno, korakom krivca krećem ka vratima. Ispred ulaza moga skromnog doma samouvereno, sa nekom beležnicom (fasciklom) u rukama stoji sredovečna žena, pored nje klipeta neodređenih godina. Izvolite, kažem, a ne znam šta da izvole.

„Ljubodrag“ – kaže žena, uz verbalnu interpunkciju znaka pitanja i uzvika. Vidim da zna koji sam.

Priznadoh. Ona uzima svoj plajvaz i štiklira. Klipeta ćuti i zija prema plafonu. Obeležiše me.

Da nisu uterivači dugova? Nismo dužni nikome, svi komunalni računi plaćeni, kredita nemamo. Mada ko bi ga znao, neki zaboravljeni procenat iz davnina je možda gigantski narastao, pa se osećam kao zlikovac kome nema oprosta. Isteraće me iz stana koji nije moj. Bolje je da me izbaci ona nego ovi.

Usudih se da pitam šta žele od mene.

„Mi smo aktivisti SNS-a“ – reče ponosito gospođa, „pa smo došli…“

Nisam sačekao da kaže zašto su došli, i zašto baš kod mene. Da me pitaju za koga ću da glasam? Nisam im odgovorio na pitanje koje nisu ni stigli da postave. Ljubazno sam ih zamolio da što pre napuste prostor ispred vrata moga doma, uz prethodno pitanje šta tu uopšte traže.

Dobro, ne baš ljubazno. I nisam ih zamolio. Ali sve je bilo bez glagola, na dopuštenoj rizičnoj granici gde još umem da kontrolišem svoju frustraciju, pre nego što se ona pretvori u agresiju omega mužjaka koji brani svoje leglo.

Slika treća

Odoše. No, da li je pakao gotov? Da se ne vrate sa pojačanjima? Uznemiren sam i ljut, ne mogu da čitam, izgubio sam koncentraciju i za novine i za ludaka. Dolaze mi odasvud prigodne, najgore reči koje sam mogao da im kažem, ali sada je dockan.

Neko me poziva. Nepoznat broj. Ženski glas. Kaže: „Dobar dan Ljubo. Znaš, sećaš se mene, ja sam sestra onog književnog kritičara, upoznali smo se pre par godina u Maksiju, razgovarali smo, onako u prolazu o medijima…“

Slagah da se sećam, niko ne voli da bude zaboravljen. A onda ona: „Ovi moji su pre pola sata bili kod tebe, a ti si ih oterao…“

Koji tvoji, šta si ti?

„Ja sam predsednica mesnog odbora SNS-a, oni nisu mislili ništa loše, gospođa je pristojna žena, majka dvoje dece…“

Zašto nije sa decom nego dolazi kod mene?

„Izvini, neće se ponoviti. To je bila samo bezazlena anketa.“

Zamolio sam je da se ne ponovi, a za sličnu posetu, nezavisno od materinstva aktivistkinje, spremio sam najslikovitije srpske glagole. Ali, odakle predsednici mesnog odbora SNS-a broj mog mobilnog telefona?

Intermeco, tračak svetlosti

Zove me unuka Jana, učenica trećeg razreda osnovne škole. „Dedo“ (njen vokativ), „imam sve petice na polugođu“.

Čestitam dušo! Sledi prilog za tvoju kasicu.

„Pročitala sam Baštu sljezove boje Branka Ćopića. Divna priča, dedo!“

Slika četvrta

U marketu Maksi srećem penzionisanog policajca Stankovića: „Ej, gde si, ne viđam te ovde. Proredio si jutarnje kafenisanje.“

Jesam – rekoh. I ne lupaj me po leđima.

„Znaš, bio sam na pregledu glave, boli me kao da mi je cirkular ušao unutra. Na sreću, ništa mi benigno nisu našli.“

Misliš, ništa maligno?

„Pa to. Nego, jesi li čuo predsednika u Mitrovici. Ja sam plakao kad sam ga slušao kako govori.“

Ko ne bi.

Stanković je aktivista, i ide od vrata do vrata: „U Mirijevu znam svakoga, u glavu!“

Slika peta

Dnevni tabloid od juče, prenosi orgazmična ushićenja omiljene Vučićeve starlete trećeg doba, Nade Macure: „Ne volim seks za jedno veče, volim da se to ponovi više puta, ja sam strastvenija od njih. Posle mene može samo pepeo da ostane.“

„Jebem ti život uz stalno povraćanje“. Petar Pajić.

Peščanik.net, 05.02.2018.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Tri nedelje do izbora

Ljubodrag Stojadinović – Kapetan V.M. brani Zvezdaru


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)