Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić (večeras u Beogradu)

Imao sam i ja bliski susret treće vrste s režimskim aktivistima, volonterima, dobrovoljcima, kolaborantima – ili kako već da ih nazovemo. Nije tu bilo ničega spektakularnog, izuzev što su me pitali ko sam ja u stanu iza vrata na koja su pozvonili. Na moje pitanje a ko ste vi, odgovorili su da su aktivisti režimske stranke, da im spiskovi sigurnih glasova nisu u najboljem stanju, pa sad idu od vrata do vrata i proveravaju ih, mislim, te spiskove. I sigurne glasove. I građane uopšte. Pre nego što su pozvonili na moja vrata, zvonili su i na vrata suseda. Iz hodnika sam prisluškivao šta pričaju s komšijama – u svima nama ovde čuči gen balkanskog špijuna – dok nisu i kod mene pozvonili.

Komšinica na vratima do mojih im je rekla da nije sigurna da će glasati. A ako biste ipak glasali? Ne znam – odgovorila je komšinica nasrtljivim kolaborantima. Na ponovljeno pitanje, ona je ponovo rekla da razmišlja, da ne može da se odluči. Ali eto, da su izbori recimo sad odmah i da morate da glasate, za koga biste glasali? Pa onda bih verovatno glasala za SNS, predala se komšinica. Zatim je zazvonilo na mojim vratima. Otvorio sam sredovečnoj ženi i mlađem muškarcu sa spiskom stanara na fascikli u jednoj ruci i olovkom kojom nešto zapisuje u drugoj. Ostalo ste čuli.

Možete mi verovati na reč da je sve baš tako bilo, ali ipak budite oprezni. Ko zna šta se sve od tada (pre dva dana) do sad sklopilo u mojim mislima na ovaj režimski podsticaj. A evo o čemu sam uglavnom razmišljao. Prva pomisao bila je – zastrašivanje i iznuda glasova. Aktivisti režima idu od vrata do vrata sa spiskom koji otelovljuje njihov autoritet: oni znaju nešto o nama što može znati samo vlast. Tu dolazi do potpune identifikacije stranke s državom: ako niste lojalni stranci, kazniće vas država. Jeste, znamo kako se to zove i poznati su nam u istoriji primeri takvog poistovećivanja. Kao što znamo i kako se to uvek završi, kada se pređe određena tačka. Da li će je režim sad preći, pitao sam se pored ostalog.

Ali, to su bile misli na prvu loptu. Idemo dalje: zašto nam na vrata zvone samo režimski dobrovoljci? Gde su aktivisti drugih, opozicionih stranaka i pokreta. Ima jedno pravilo za kampanje u nefer uslovima za izbore: ako je režim uzurpirao medije i gospodari svim kanalima komunikacije s građanima, protivrežimske stranke moraju se u najvećoj meri osloniti na lični kontakt s građanima i da – to se zove kampanja od vrata do vrata. Iz toga sledi da umesto režimskih plaćenih (nadoknada ne mora uvek biti novčana, ali neka trampa dobara se tu sigurno dogodila) volontera, na vrata neprekidno moraju da nam zvone opozicioni aktivisti. Tako sam ja donedavno žurio da otvorim vrata kada bi se oglasilo zvono, sve u nadi da ću na njima videti posvećene opozicionare. Ništa od toga – samo kolaboranti.

Ali, nije tu stvar samo u izneverenim očekivanjima. Stranački rad na terenu, kao jedini način borbe za glasove protiv uzurpatorskog režima, sada mi izgleda odbojno: novoradikali su zagadili i ovaj vid političkog rada. Što bi zapravo mogla biti i glavna intencija čitavog tog kolaborantskog angažmana. Pored pretnje i iznude, režim organizovanim nastupom svojih dobrovoljaca guši još jedan (preostali) prostor kakve-takve političke slobode. Malo koji opozicioni aktivista usudio bi se sad da posle novoradikala pozvoni na vrata potencijalnih pristalica. Malo koji pristalica opozicije otvoriće ubuduće svoja vrata nenajavljenom posetiocu. Ono što je donedavno bila mera stranačke posvećenosti i dokaz partijske snage, sad se izvrgnulo, zahvaljujući novoradikalima, u zloslutni politički pritisak. Tako to i inače biva s demokratskim tekovinama u rukama antisistemskih stranaka – i to smo imali priliku da naučimo iz istorije.

Kada se pogledaju informativne navike građana – televizija je tu ubedljivo na prvom mestu – te potencijalni prostori za komunikaciju, očigledno je na koje sve načine režim guši elementarne slobode građana: pravo na slobodu govora i udruživanja, te da se bira i bude biran. Na ove pritiske opozicione stranke odgovaraju kako znaju i umeju. Ali, nije sve na njima. Građani takođe moraju da odgovore, recimo tako što će odustati od nekih svojih navika u informisanju i tako što će prestati da kalkulišu zarad sitnih dobiti. Jer, nema smisla klati poslovičnog vola za kilo mesa. Ili, ako prevedemo ovu surovu izreku u politički registar: nema smisla prodati državu za poslovičnih kilo brašna i litar ulja.

Peščanik.net, 16.02.2018.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Nedelja do izbora

Ljubodrag Stojadinović – Kapetan V.M. brani Zvezdaru

Ljubodrag Stojadinović – Odvratna kampanja

Dejan Ilić – Četiri nedelje do izbora

Dejan Ilić – Pet nedelja do izbora


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)