Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Dobro je zapazio Dejan Ilić: Vučićeva poseta Kolindi je besmislena, nategnuta i opora, pa su i rezultati očekivani: njih nema. Mada je AV svoju misiju najavio leksikom šiparice koja se takmiči za najlepšu pomeljaru Šumadije i Pomoravlja: „Želim mir u svetu i regionu!“

Ali, mira nema u Srbiji, aktivisti SNS postali su prava predizborna napast, stihija od koje nema razumne odbrane. Nadiru sa svih strana i iz svih pravaca, upadaju u zgrade. Dolaze pred vrata stanova i kuća, sa podacima koje o građanima ima samo MUP. Postavljaju pitanja koja su zakonom zabranjena i sama su po sebi teže krivično delo: za koga nameravate da glasate?

Na vrata kapetana srpske vojske na Zvezdari pre par dana su došli „aktivisti“, pa je čovek koji dobro zna šta je napad a šta odbrana to doživeo kao agresiju na svoj mir i otimanje skučene slobode. Nije sasvim jasno šta se stvarno dogodilo: da li ih je samo razjurio, kao autor ovih redova svoje napasnike pre desetak dana, ili je stvar izmakla kontroli.

Kapetan V.M. je priveden u policijsku stanicu na Zvezdari, jer je navodno izmlatio aktivistu (udario ga rukom u nos), a ošamario je i odgurnuo aktivistkinju. Oteo im je i priručni materijal, pa ih još najurio uz najgore pretnje, psovke i uvrede.

Vojni sindikat ima svoju verziju događaja, uz pitanje: ko se ovde nasilnički ponaša? Da li oni koji uznemiravaju građane, ili ljudi koji tako nešto ne dozvoljavaju i brane svoje porodice i domove od nesnosnih uljeza? Kapetan je, kažu vojni sindikalci, samo zamolio da mu na uvid daju spiskove na kojima se nalaze imena članova njegove porodice. Dobro, i molba može da ima različite nivoe intenziteta.

Nova stranka je zatražila ostavke ministara Vulina i Stefanovića i pokretanje krivične prijave protiv Vučića kao inspiratora i naredbodavca brutalnog stranačkog nasilja nad građanima.

Ministar Stefanović je na konferenciji za medije pokušao da uprlja kapetana „kao specijalca kome je država plaćala skupu obuku, a on bije žene“. I to je manir koji izaziva bes, uobičajena glupa naprednjačka formula, posebno ako je i aktivista koji je navodno dobio po nosu, takođe žena. Zamena nepostojećih teza doktora koji je svoje prepisao.

To su činjenice, ili bar verzije obe strane. Komentar je, dakle, slobodan.

U tekstu pod naslovom „Odvratna kampanja“ (5. februara) pokušao sam da obrazložim svoju frustraciju povodom kriminalnog nasrtaja „aktivista“ na moj stambeni prostor (takođe na Zvezdari). Ne znam koliko sam u tome uspeo, ogorčenje i bes još traju, jer to što mi se dogodilo beše čisto nasilje besprizorne rulje željne vlasti po svaku cenu. Na tu vrstu besprizornosti odgovorio sam energičnim zahtevom da se „lica“ što pre udalje trudeći se da ne koristim prekomernu silu (sintagma preuzeta iz okolnosti recipročne razmene nasilja).

Tragajući za logikom kapetanovog otpora, ma kakav on bio, našao sam i u pravnim spisima da čovek, ljudsko biće (uveren sam da i u Srbiji žive uglavnom takvi) ima pravo da brani svoj prag. Dobro, ne baš odmah da bije ili da troši najgroznije srpske jezičke konstrukcije za otklanjanje infekcije, ali svakako da primeni odgovarajuću meru: oni napadaju – ti se braniš, oni su dosadni, ti im kažeš da odu, oni su bahati, bezobrazni i ne žele, ti podvikneš, oni pokušaju da te napadnu, odgovaraš recipročno. Nikako većom silom od one kojom je napad izazvan. Ako je sve to uopšte podložno merenju.

Šta je morao da ima na umu kapetan kad je došao do nivoa ljutnje koja izaziva otpor prema opisanoj agresiji? Da te nesnosne kreature na njegova (verovatno podstanarska) vrata ispraća vrhovni komandant lično. Da prazni zidovi čekaju konačnu odluku ministra odbrane da se na njih obesi vrhovni. Da aktivisti sa sobom, makar u malim delićima, nose visoku vladajuću volju koja se kosi sa svim ljudskim zakonima. Da on, kapetan vojske, nema dovoljno para da isprati životne troškove, da mu nezaposlena žena prebacuje kako svi drugi nešto imaju osim njih, da je na poslu sve nesnosnije uz komičnog ministra. Da mu je laži preko glave, pa je odavno zreo da „pukne“.

Naravno da nema opravdanja ako je kapetan zaista odalamio aktivistu po nosu, to gospoda oficiri slabijima i inferiornima jednostavno ne rade. Zbog toga nimalo ne verujem u tvrdnju policije na čijem je čelu Nebojša iz Beograda. Skršeni nos je samo maskarada, koja bi morala da pokaže da su ugroženi jedino oni koji nas svakoga dana, bez obzira i srama ugrožavaju, bez prekida.

Kapetan se borio protiv odvratne najezde na svoj dom, kako je znao i umeo. Nisam na njegovoj strani ako je bez razloga koristio golo nasilje. Na njegovoj sam strani ako se od sile bez mozga, delegirane da ga uplaši i ponizi, branio kako je umeo. Iz nekog razloga sam siguran da je bilo tako.

Danas, u prazničnom sretenjskom predgovoru, Vučić se ponovo odao citatima, krivotvoreći ih, nešto iz velikog neznanja, više zbog zlokobne najave odnosa prema ljudima i njihovom klimavom društvenom položaju. Pa je tako naveo Aleksandra Solženjicina, koji je navodno rekao: „Od ljudskih prava važnije su ljudske dužnosti!“

Jeste ovo vrlo krivo shvaćena sekvenca iz Arhipelaga Gulaga, ali samo kao parafraza lozinke logorskog stražara, koji ne vidi smisao bilo kakvih prava u logoru, jer takvo nešto tamo i ne vredi pa i ne živi. Kao i obično, AV je izvrnuo etičke i vrednosne imperative na glavu, ne znajući, ili ne verujući da bez prava nema i ne može biti ni dužnosti. A studirao je prava! Za šefa države, to su vrlo bolna i pogubna neznanja. Bez prava slobodnih građana na svoj mir, dužnost aktivista SNS je da ugroze sve što mogu. I to je formula sistematskog oduzimanja slobode. Odatle i okolnosti da su građanska prava kapetana V.M. pred SNS-om i njegovom državom nevažeča. Obavezan je samo da vrši dužnost, kad ga puste iz zatvora. Trebaće nam specijalci.

Peščanik.net, 15.02.2018.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Tri nedelje do izbora

Ljubodrag Stojadinović – Odvratna kampanja


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)