Grčki filozof Aristotel smatrao je da je kosmos oduvek postojao. Razlog iz kog čovečanstvo nije dostiglo veći stepen razvoja, verovao je, bio je taj što su poplave ili druge prirodne katastrofe civilizaciju uvek vraćale na početak.

Ljudi se danas razvijaju brže nego ikad ranije. Naše znanje eksponencijalno raste, a s njim i naša tehnologija. Ljudi su, međutim, zadržali instinkte, i naročito agresivne impulse još iz doba pećinskog čoveka. Agresija jeste neophodna za preživljavanje, ali susret moderne tehnologije i iskonske agresije dovode čitavo čovečanstvo i veći deo života na planeti u veliku opasnost.

Danas se u Siriji takozvani inteligentni politički ciljevi ostvaruju uz pomoć moderne tehnologije u obliku bombi, hemijskog i drugog oružja. Ali ne zvuči inteligentno gledati kako gine više od 100.000 ljudi, kako su i deca na meti. Čini se neizrecivo glupim, najblaže rečeno, sprečavati isporuku humanitarne pomoći klinikama u kojima se, prema najavljenom izveštaju organizacije za dečija prava „Save the Children“, deci amputiraju delovi tela jer im nedostaje osnovna oprema i gde novorođenčad umire u inkubatorima jer nema struje.

Događaji u Siriji su gnusni, a svet ih hladnokrvno posmatra sa distance. Gde je naša emocionalna inteligencija, naš osećaj za kolektivnu pravdu?

Kada govorim o inteligentnom životu u svemiru, pod time podrazumevam i čovečanstvo uprkos činjenici da veliki deo ljudskog ponašanja kroz istoriju nije bio u službi opstanka vrste. I mada se ne može tvrditi da će se inteligencija, za razliku od agresije, na duge staze pokazati važnom za opstanak, naš specifično ljudski oblik inteligencije označava sposobnost za trezveno razmišljanje i planiranje, ne samo naše lične već i naše zajedničke budućnosti.

Moramo da sarađujemo kako bismo okončali ovaj rat i zaštitili sirijsku decu. Međunarodna zajednica već tri godine sa strane posmatra kako ovaj konflikt besni i proždire svaku nadu. Kao otac i deda svestan sam patnje ove dece i kažem: zaustavite ovaj rat.

Često se pitam šta bi o nama mislile druge vrste iz dalekog svemira. Dok posmatramo kosmos, u stvari gledamo u prošlost, jer svetlost koja kreće sa udaljenih objekata do nas stiže znatno kasnije. O čemo govori svetlost koju danas odašiljemo sa naše Zemlje? Kada drugi pogledaju u našu prošlost, hoćemo li biti ponosni na taj prizor – kako smo se, kao braća, odnosili jedni prema drugima? Kako smo dozvolili našoj braći da se odnose prema našoj deci?

Sada znamo da je Aristotel pogrešio: kosmos nije oduvek postojao. Rođen je pre oko 14 milijardi godina. Ali bio je u pravu da velike katastrofe predstavljaju džinovski korak unazad za civilizaciju. Rat u Siriji možda ne znači kraj čovečanstva, ali svaka počinjena nepravda narušava zdanje koja nas povezuje. Univerzalni principi pravde verovatno nisu utemeljeni u fizici, ali nisu ništa manje fundamentalni za naše postojanje. Jer ni bez njih ljudska bića izvesno ne mogu dugo opstati.

 
Der Tagesspiegel, 17.02.2014.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 18.02.2014.