Srbija će zakonom zabraniti policajcima da sarađuju sa kriminalcima. Naravno, ključna reč je „saradnja“. Mada, ključna je reč i „policajci“. Jer, kao što se pitamo šta se to podrazumeva pod „saradnjom“, tako se možemo pitati i ko su ti „policajci“ kojima se ta „saradnja“ zabranjuje. To je ono što nam prvo pada na pamet. Ali, tako smo tek odškrinuli vrata pitanjima, a onda su ona nahrupila bez milosti.
Jer, ako je samo „policajcima“ zabranjeno da „sarađuju“ s kriminalcima, da li to znači da ostali žitelji Srbije mogu s njima da „sarađuju“ bez straha od pravnih sankcija? Ili, „policajci“ u mnogo većem procentu „sarađuju“ s kriminalcima nego ostali žitelji Srbije pa zato za njim mora poseban zakon? Naravno, čitalac je već primetio, samo kriminalci nisu pod navodnicima, jer jedino je to jasno – ko su kriminalci. Dok „policajce“ i „saradnju“ treba objasniti.
Samo, ako tačno znamo ko su kriminalci, onda je i sve drugo jasno. Kad kažemo kriminalac, mi znamo da govorimo o nekome ko krši zakon. Što znači da zakon jasno definiše i delo i počinioca. Što dalje znači, ako „sarađujete“ s kriminalcem onda učestvujete u delu koje se sankcioniše kao zabranjeno. I ako se tačno zna šta se po zakonu sme a šta se ne sme, čemu onda zabrana „saradnje“ s kriminalcima. Ili je zapravo kod nas problem baš u – kriminalcima?
Kriminalac je neko ko radi nešto što zakon ne dopušta. Zakon dakle definiše delo. A izvršioca nazivamo kriminalcem. Međutim, to što mi znamo, samo je jedan korak – nije dovoljno da delo bude kažnjivo, drugi korak je sama kazna. Ako se zabranjuje „saradnja“ s kriminalcima, to onda nije nešto što ide protiv kriminala. Naprotiv, time podrazumevate da kriminalci nesmetano rade svoj posao, a samo podižete ogradu da u tom poslu ne smeju da im pomažu policajci.
Komplikovano je samo na prvi pogled. Evo, neka čitalac sam razmisli. Posao policije je da prikupi dokaze o delu i pronađe počinioca. (Zna čitalac, ja nisam pravnik, moje znanje o kriminalu i policiji najvećim delom dolazi iz krimi serija; a opet, ima nešto i u upotrebi zdrave pameti kada o tome govorimo.) Ako to ne rade, onda „policajci“ sebi prave prostor za „saradnju“ s kriminalcima. Kada im zabranite tu „saradnju“ niste rešili problem, nego posledicu, jer „policajci“ i dalje ne rade svoj posao.
Da kažemo to i ovako: umesto da se „policajcima“ zakonom zabrani „saradnja“ s kriminalcima, trebalo bi doneti zakon prema kome „policajci“ moraju da rade svoj posao, a ako ga ne rade – biće kažnjeni. Ooo, pa to zvuči pomalo neobično, jer se polazi od toga da „policajci“ neće da rade svoj posao i da ih zakonom treba primorati da ga rade. To dalje znači da mi imamo policiju koja će raditi svoj posao samo ako na to bude primorana, a ne zato što za to dobija platu.
Ni to nije sve, ako zakonom zabranite samo „saradnju“, vi zapravo ostavljate prostor da policija ne radi svoj posao, a da za to ne može biti sankcionisana, i istovremeno pravite prostor da kriminalci rade svoj posao bez straha od kazne, jer neće imati ko da ih goni, jedino što će negde drugde sada morati da potraže radnike, pošto „policajci“ to više neće moći da budu, dakle – neće moći da se zapošljavaju kod kriminalaca.
I tako smo stigli do jednog ipak jednostavnog izvoda. Najavom zakona o zabrani „saradnje“ „policije“ s kriminalcima, ne najavljuje se nikakva borba protiv kriminala nego sve suprotno od toga. Kaže se da će kriminalci i dalje raditi svoj posao a da im policija i dalje u tome neće smetati ako im baš više neće ni pomagati. Tako se ovaj zakon bez uvijanja najavljuje kao produžetak notornih Mrdićevih zakona; umesto da se stvari rešavaju, da se kriminalci gone, pravi se prostor za njihov nesmetani rad.
Dobro, toliko o tom zakonu, iz ugla zdrave pameti. Hajde sad da vidimo šta bi se po analogiji s tim zakonom moglo uraditi u drugim oblastima. Recimo, treba doneti zakon da lekari ne smeju da zanemare ili ubiju pacijenta. Naravno, sve to je već sankcionisano, kao i u vezi s policijom, u postojećim zakonima. Ali, vi baš hoćete jedan takav zakon da biste dali dodatne garancije pacijentima i dodatno obavezali lekare da rade svoj posao.
Međutim, taj zakon radi sve suprotno, jer zapravo stavlja do znanja da kod nas uprkos postojećim zakonima postoji praksa da lekari zanemaruju i ubijaju pacijente. (Ne kažem da je zaista tako, ali ako bi nekoj budali palo na pamet da donese takav zakon, to bi moglo značiti samo da je baš tako.) Time ne ulivate sigurnost, nego povećavate strah. A kada to stavite u kontekst najavljenog zakona o policiji, gde se ostavlja prostor da policija ne radi, odmah pitanje – ko će goniti takve lekare?
Ili, zakon da škole od dece ne bi smele da prave idiote. Naravno, prvo bismo morali da kažemo šta mislimo pod „idioti“. Ali, šta god da mislimo, to svakako ne znači ništa dobro. Pa bi zakon onda značio da škole ne smeju da nanose štetu deci. A to bi onda značilo da postoji svest o tome da škole baš to rade (kao što kod nas zaista i rade kada se drže programa i planova). Dalje čitalac zna i sam. Na kraju stižemo do policije koja…
Ili, zakon o tome da mediji ne smeju da lažu. Ili, zakon o tome da se ne sme krasti na izborima, a pogotovo to ne smeju da rade policija (eto ih ponovo) i mesna administracija, niti se sme krasti odlukama suda. Verujem, čitalac se zagrcnuo od smeha. Eto, to hoću da kažem.
Čitalac sve zna, i u kakvoj zemlji živi, i da je u toj zemlji sve otišlo dođavola, i zaista mu nije potreban nijedan novi znak da je sve to baš tako. Ali, malo kad priznanje da je tako stiže od samih vlasti. Najava zakona o „policajcima“ i kriminalcima jeste upravo jedno takvo priznanje vlasti. I sad odatle mogu dalje da idu samo dva izvoda: ili su oni potpuno pobudalili, ili drže da su od nas napravi takve magarce da mogu mirno da nam kažu šta sve u stvari rade u „saradnji“ s kriminalcima.
Peščanik.net, 22.05.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Zakon - 22/05/2026
- What we can learn from stories - 21/05/2026
- Od izvora uvek jedan, kosovski put - 18/05/2026
