Republika Srbija je svetovna država Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.
Dok Aja zoni iliti Sveti pojas (dva njegova dela) prolazi gradom, Bogorodičino tkanje od kamilje dlake, zlatnom niti i rukom carice Zoje naknadno izvezeno, a diktator u autorskom prilogu izražava ljubav svoju kao i svog naroda (jer dva su jedno) prema Trampu, oduvek odnosno od prvog mandata pa zauvek u doživotnom mandatu koji i sebi želi, razum se i za slamku odnosno za Ustav još hvata.
Bogomoljstvo je u vučimedijima doseglo vrhunac, videli smo i neviđeno – kako udbosauri sa sve hiperdekoltovanom džinglovkom stoje u studiju Pinka i krste se i levom i desnom, kako kome padne na pamet. Ako već prisvajaš „nacionalni dnevnik“, onda blago meni poštuj prvu alineju. Što se druge alineje tiče, diktator opet krši Ustav i prisvaja crkvu dok crkva misli da to radi sa državom i takođe krši Ustav, što bi moglo biti mnogo nezgodno ako se postojeći dokumenti pojave u javnosti, ako se konačno zatraži porez od crkve i ako se obelodane slučajevi pedofilije. U svim slučajevima, ni traga od odvojenosti. U vučimedijima se još uvek izvlači i uvlači crkva u narod i narod u crkvu (akcija poznata i kao vertikala duha), inače jedna od najbednijih stilskih figura devedesetih.
Druga alineja pokriva široko područje, u kojem su najveće potencijalne žrtve nauka, kultura i prosveta. Iz intenzivnog kršenja ovog ustavnog stava može se zaključiti da su upravo to glavni ciljevi diktature, od osnivanja svetosavskog univerziteta; već je uključenje bogoslovije u državni univerzitet bilo kršenje Ustava – a stvaranje državnog crkvenog univerziteta je još veće. I kako je mogućno da niko ne postavi to pitanje, baš nigde, niti da pošalje pritužbu Ustavnom sudu? Odgovor je jasan – dok je Petrova, nema Ustava! Ostaje još jedna zanimljivost povezana sa ovom alinejom: crkva će dopustiti bogohulne proizvode kao što su humanoidni roboti, i neće joj smetati nijedna tehnološka drskost koja donosi novac, sve dok nam je vladike Profitija.
Treća alineja ustavne odredbe najviše se valja po blatu i svako je gazi, od diktatora do zadnjeg ćacija i najsrećnijeg penzionera u državi. Počinje se time što se falsifikuje istorija i što se borci protiv crkvene represije i duhomorstva i njene žrtve, kao što su bili Vuk i Dositej, proglašavaju bogomoljcima i slugama crkve – oni, koji su konačno izvukli prosvetu iz kandži crkve! Obaveza pripadanja veri i crkvi pomoću vučimedija ukucava se u glave, posebno mladih, čime se uništava pojam manjina, čime se poništavaju zakoni koji štite prava žena i dece, čime se ukidaju verske slobode, čime se podrivaju javne ustanove, posebno prosvete i kulture. Država sa državnom religijom već mnogo godina održava ovo kršenje Ustava, i to je jedan od konstitutivnih elemenata diktature. Sloboda vere postaje nasilje vere, u kojem se perverzni oblici zatucanosti i licemerja prepliću. I sa druge strane, otvara se prostor praznoverja, crna ekonomija magije, tržište šarlatanstva. Kako se može biti vernik po državnoj obavezi i gledati Elitu?
Đavo je odneo šalu još davno, kad je država omogućila prvo dobrovoljnu, a onda praktično prinudnu veronauku u školi. Kršenje Ustava je dugotrajno, i postalo je strukturna odlika države. Kako to vide evropske institucije?
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
