Tekst Olimpijski duh i Srbi autora Dejana Đokića predstavlja pogled na Olimpijske igre i srpske navijače na tim igrama, ali se potom od kritike navijača proširuje na kritiku kolektivnog karaktera Srba.
Đokić, dakle, započinje svoj esej opisujući ponašanje grupe srpskih navijača na Olimpijadi, koji su sedeli nedaleko od njega, na meču Đokovića i Mareja. Oni su psovali, ponašali se neobuzdano, dobacivali. Ne sumnjam da je grupa kraj Đokića bila upravo takva i razumem njegovo nezadovoljstvo, mada sam lično manje strog prema „pičkaranju“ u Londonu, kada ga čujem u prolazu, jer mi stišava nostalgiju, kao što je Kiš navodio da ne pati od nostalgije, jer ga budi „pičkaranje“ iz susedne zgrade u Parizu. Ali slušati nekoliko sati psovanje i dobacivanje na teniskom meču je, naravno, neugodno. U kritici ponašanja te grupe navijača, međutim, Đokić odlazi predaleko, jer takvo ponašanje neoprezno i lakonski dijagnosticira kao primer „naše neuroze“ (sic!). Ne znam odakle Đokić, istoričar, crpe profesionalni legitimitet za ovu hitru psihijatrijsku dijagnozu, makar se bavio opserviranjem te grupe ljudi i nekoliko sati, koja je uopšte to „naša neuroza“ i ko/šta je subjekat te neuroze? Mnogo važnije i opasnije, u tekstu ta „naša neuroza“ ne počinje i ne završava se na Vimbldonu, već biva retrospektivno prepoznata i u drugim formama ponašanja i na drugim mestima, kao na primer u agresivnosti i isfrustriranosti putnika u avionu ka Beogradu. Dakle, kolektivna neuroza koja je, kao i svaka neuroza, predvorje ludila, po Đokiću je nekakva konstanta u ponašanja većine Srba u raznim situacijama.
Konstatacija je neodmerena zato što podseća na mit o „ludim domorocima“ koji je bio jedna od osnova kolonijalizma, a i danas je duboko utkan u diskurs i praksu orijentalizma, baš kao i u njemu srodni diskurs balkanizma. Balkanizam kao sistem kulturoloških predrasuda o Balkanu, kao što je poznato, počiva na ubeđenju da u tom delu sveta žive violentni i endemskom ludilu skloni narodi, zatočeni u svoju nasiljem natopljenu istoriju, koja se ponavlja u rđavoj beskonačnosti, dok sami ti narodi ostaju unutar zadimljene balkanske krčme, u kojoj se samo pije, psuje i za gušu hvata. U okviru orijentalizma i balkanizma, neurotizovanje naroda ili čak čitavih regiona je, zapravo, stereotipizacija u diskurzivnoj političkoj geografiji i opasan instrument političke manipulacije.
Đokić zamera srpskim navijačima i to što su skandirali „Srbija, Srbija“, jer je tenis individualan sport. Iako to nije odveć važno za diskusiju o kolektivnom karakteru, moram da primetim da navijanje za zemlju odakle individualni teniser dolazi, međutim, nije bilo retkost tokom Olimpijade, a nije bilo ni neadekvatno, jer su teniseri, naravno, predstavljali svoje zemlje, igrali u šarenim dresovima svojih zemalja (za razliku od standardnog Vimbldona i bele opreme), a BBC je tokom prenosa teniskih mečeva uvek na ekranu, uz rezultat, umesto početnih slova imena tenisera prikazivao početna slova država iz kojih teniseri dolaze, uz njihove male zastave. I kada pomene kako su Britanci takođe glasno navijali za svoj tim, a ne Mareja, što se mnogo puta čulo u direktnom prenosu, i što bi trebalo, valjda, da bude podjednako neprilagođeno, Đokić naglašava kako je to zapravo bilo defanzivno navijanje, izazvano neumesnim skandiranjem srpskih navijača.
U pomenutom tekstu svi ostali navijači koje je Đokić video ili sreo su se ponašali besprekorno, veselo, razdragano, kod njih nije bilo „ni “n” od one naše neuroze“. Ja verujem, pak, u hegelijanski princip spoznaje, da je objekat spoznaje neumitno posredovan subjektom i da epistemologija primitivizma navijača ne predstavlja, u tom striktno saznajnom smislu, nikakav izuzetak. Hoću da kažem da smo svi mogli da vidimo, čujemo, pročitamo ono što smo hteli – da je, na primer, Britanac Ešli Gil-Web, stanovnik Lidsa i otac dvoje dece, dobacivao Juseinu Boltu da neće pobediti i potom pijan bacio pivsku flašu iz prvog reda nekoliko metara od takmičara, pred sam start trke, a holandska džudo reprezentativka, koja je stajala kraj njega, nije izdržala i udarila je Ešlija nekoliko puta zbog ubačene flaše i zato što joj je pokvario uživanje u trci. Sam Bolt je sutradan prokomentarisao da, ipak, ne podržava nasilje ni u jednoj formi. Takođe, jedno veliko crveno poštansko sanduče, koje je Kraljevska pošta u znak poštovanja prema svim osvajačima zlatnih medalja prefarbala u zlatno u njihovim rodnim gradovima, u Šefildu, rodnom gradu Džesike Enis, takmičarke u petoboju i zaštitnog lika ove Olimpijade, dakle, to sanduče je bilo demolirano prve noći pošto je postavljeno. Znam, reći ćete, ali to su samo izolovani incidenti. Mogli smo da pročitamo i da su litvanski košarkaški navijači skandirali sramotne rasističke povike, i zbog toga je košarkaški savez Litvanije bio oštro opomenut. Mogli smo, takođe, da pročitamo i da su neki sportisti pokazali drugačije lice, pa je tako australijski veslač nekoliko sati nakon trke, mrtav pijan lomio izloge u centralnom Londonu, pre nego što je policija došla po njega, ili kako su belgijskog biciklistu u Sohou pijanog vukle kolege, dok je njegova garderoba bila potpuno umazana obilnim povraćanjem nakon jednako obilne pijanke. Znam, reći ćete, ali to su izolovani incidenti.
Glupost, bahatost i necivilizovano ponašanje drugih ne sme da bude nikakvo opravdanje za slično ponašanje srpskih navijača, ili opravdanje da kritika takvog ponašanja srpskih navijača izostane. Kao što je van svake sumnje da uvek treba najpre i najoštrije kritikovati svoje sunarodnike. Sagledavanjem celovite slike se, međutim, izbegava zamka da se pojave rasprostranjene među Srbima objašnjavaju nekom endemskom neurozom ili agresijom.
U pomenutom tekstu, Đokić potom navodi necivilizovano i nedisciplinovano ponašanje koje često i lično sreće u avionima, kada leti ka Beogradu i iz njega, a same putnike, u novoj olakoj generalizaciji, opisuje kao isfrustrirane i agresivne. Na kraju, on taj deo o ponašanju u avionu poentira primerom skandalozne tuče dvojice putnika tokom JAT-ovog leta sa Majorke, kojoj doduše nije prisustvovao, ali mu je u ovom opisu zgodno poslužila. Imamo, dakle, sve elemente balkanske krčme – sve počinje neotesanim ponašanjem agresivnih putnika, a potom dolazi do svađe koja eskalira u fizičko nasilje, to navodno neumitno balkansko ishodište svih stvari, kako u svakodnevici tako i u istoriji. Ali šta je, pitaćete, sporno u toj tipično našoj priči, kada se sve ovo događa i kada se, zaista, i dogodilo. I kada bi se dva Engleza potukla u avionu? Pa sporno je to što, nažalost ili na sreću, to nije nikakav srpski niti balkanski eksluzivitet mada je takvim predstavljen, a pogotovo ne simptom „naše neuroze“. Možda je baš „slučaj komedijant“, onaj Crnjanskog, koji je bio tako nesklon idealizaciji Engleza, hteo da se na letu Easy Jeta, mesec dana pre ove tuče na JAT-ovom letu, dohvate za gušu i potuku, zamislite, dva Engleza, pa je morala da interveniše policija, iako je avion već bio na pisti. Nisam pronašao objašnjenje ove tuče u engleskoj štampi pozivanjem na endemsku agresiju Engleza, niti je, na primer, obimna studija Gardijana o prošlogodišnjim uličnim nemirima širom Engleske i nezabeleženom izlivu masovne agresije igde obuhvatila takvo objašnjenje.
Poslednji pasus Đokićevog teksta u kome govori da bismo se svi mogli ugledati na Đokovića i Maksimović je segment sa kojim se potpuno slažem, u smislu mogućnosti da tu vrstu uzorne marljivosti, profesionalne posvećenosti i skromnosti sledi što veći broj ljudi. Ali, i u ovom segmentu Đokić na jednom mestu navodi neopreznu i neodmerenu formulaciju. On kaže da je Đoković sušta suprotnost većini svojih sunarodnika, da je vredan, nasmejan, duhovit, skroman. Ostaviću sada po strani ono što ovaj segment implicira, da je, dakle, većina Đokovićevih sunarodnika smrknuta, neduhovita i razmetljiva, sa čime se takođe ne slažem. Ali reći da je Đoković, kao neosporno vredan, sušta suprotnost većini svojih sunarodnika znači nedvosmisleno izricanje suda da je većina Srba, zapravo, lenja. Da je Đokić rekao da je Đoković vredniji od većine svojih sunarodnika, to bi bilo i tačno i prihvatljivo, ali implicirati lenjost Srba je neprihvatljivo, jer se tako opasno približavamo još jednom negativnom mitu. Pored mita o „ludom domorocu“, mit o „lenjom domorocu“ je jedno od temeljnih ideoloških opravdanja za diskurse i praksu orijentalizma i balkanizma. Iluzija o lenjim domorocima je sistematski propagirana u kolonijalnim centrima, da bi se opravdalo njihovo nasilno disciplinovanje i prisilni rad.
Dokle god je naše razumevanje sveta posredovano ideologizovanim mehanizmima stereotipa, dotle će slika stvarnosti biti neiznijansirana. Ako, recimo, verujete da su svi Britanci, i svi ostali zapadni narodi, nadmoćno i besprekorno kulturni, dotle ćete svaki incident koji napravi neki zapadnjak tumačiti kao izolovan, što on zapravo i jeste. Problem je, pak, u tome što će se različiti incidenti Srba ili Balkanaca dovoditi u istovetnu vezu i objašnajvati kao simptom neke balkanske agresije, nekog endemskog ludila. Ja, nažalost, znam odveć dobro da je kultura sportskog navijanja ili recimo kultura ponašanja u saobraćaju, uključujući prolazak kroz aerodrome i boravak u avionima, uglavnom niža u Srbiji nego u Britaniji, i da se ta srpska nekultura, dakako, treba kritikovati i ismevati. Ali, da bi kritika bila precizna i celishodna, trebalo bi se kloniti olakih generalizacija i stereotipizacija. One samo neosnovano razdvajaju balkanske i evropske horizonte, i pothranjuju ono balkansko samorazumevanje sveta koje ostaje zarobljeno u osećanju fatalizma i beznađa. Time se obesmišljava angažman u promeni turobne srpske svakodnevice, jer se sama svakodnevica shvata ne kao promenljivi odnos nekih društvenih struktura i moći, nego kao izraz nekog nepromenljivog, dubinskog kolektivnog mentaliteta.
Autor je doktorant na Goldsmiths koledžu u Londonu.
Peščanik.net, 22.08.2012.