Kako sa ogromnim zakašnjenjem ipak doznajem stvari na koje su se moji savremenici odavno privikli
Vidi Srpsku novu političku misao pa umri. Ili. Da sam juče umro ne bih znao gde je ni šta radi Živadin Jovanović, kad, Živadin piše, i to ne kao ubogi pupsovac nego kao predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. Da vukadinovićevci nisu odnekud preneli Živadinovo delo, ne, bilo mu je do morala u politici, a ko to oseti, zna se, pravac NSPM!
Pismeni sastav Jovanović Živadina o Vojvodini ne verujem da je vredan ispravka, ume da misli samo u državama, to mu je, pošto je bio i ministar inostranih poslova, jedinica mere, o autonomiji izgleda nije nikad ništa učio, jer se njegova logika vrti oko pitanja: kako pokrajina može imati granice, otkud i šta će pokrajini glavni grad…
Daj sad ja, koji nikad ništa ne istražujem, na internet da se obavestim o novom srpskom političkom misliocu tj. o NVO kojom on blagorukovodi i, gle, odmah naletim na Živadinovo pozdravno pismo Udruženju generala i admirala Srbije!
Tako sam jednom bio kupio „Pečat“ jer je na naslovnici bila neodoljiva najava „Istina o Teofilu“, tako nekako, samo još efektnije, a iz pera samog Antonića, pa sam pročitao ceo „Pečat“ i shvatio da nismo sami u svemiru: u paralelnom svetu, kojem su moja čula nedorasla, a reklo bi se i moj duh, postoje novinari, štamparija, impresum, publika, kamioni koji tiskovinu noću voze u kioske i u male STR, Vučelić objavljuje sećanja na voljenog Slobu i na voljenog sebe, gde su granice ljudskih mogućnosti? E, isto tako sam sad ostao zabezeknut Živadinovom zdravicom generalima i admiralima, te njegovom vizijom budućnosti ovih dveju nevladinih udruga koje prirodno srastaju u neprofitni, nevladin monolit, premda su upravo generali u mojoj nomenklaturi stalež koji je bio daleko ravnopravniji od drugih, a koliko ima tih admirala, kako žive, gde konače, bog sveti zna; vidim na internetu da imamo 750 (sedam stotina pedeset) generala, izgradio sam i razdelio dakle 75 hiljada kvadrata stanova za đeneralitet, o admiralima da i ne govorim.
Kako samovolja pojedinaca može uticati na tok novije a možda i svake druge istorije
Državni tužilac koga plaćamo da sa svojim timom (u kojem je i jedan novinar! taj možda podnosi i najveći teret, kao šerpas pri osvajanju vrha!) istraži najveću misteriju XX veka, tajnu groba prvog gerilca u porobljenoj Evropi, vajka se da kćer i unuk Draže Mihajlovića nisu hteli da daju DNK, čime su, prvo, razočarali tužioca i Homena koji na potragu traće svak svoje najbolje godine, drugo, ako i nisu omeli ionako ometenu i smetenu istragu nehajni ili kapriciozni potomci usporili su državnu stvar, za šta bi drugde itekako odgovarali.
Zašto Udruženje generala i admirala posthumno ne učlani nestalog kolegu?! Potpomognuti Živadinovim Forumom mogli bi nosioce antifašističke DNK zakonski, silom primorati da daju već jedanput taj istorijski uzorak.
Kako su se Hrvati premda ne svi obrukali tamo gde sam se najmanje nadao
Kad hiperaktivni Dodik, rođak koji je u našoj kući možda i češće nego Tadić i Jeremić (jer prvopomenuti ne mora po svim meridijanima da se bori za zavisno Kosovo), beše doleteo Biljanu Plavšić jeroplanom svoje vlade u našu zračnu luku, Hrvati i Bošnjaci gunđali su što je Srbija, gde profesorka ima stan, državljanstvo i pasoš, toliko gostoljubiva prema dojučerašnjoj pitomici kazneno-popravne ustanove.
Zanovetanje mi nije smetalo, ali jeste smetalo našim humanistima koji su ponavljali da osoba kad svoje pošteno odrobija uživa po izlasku iz kaznione sva prava i počasti kao i građani koji sticajem po njih srećnih okolnosti nisu ni dolazili u sukob sa zakonom.
Kad je međutim naš sportista Kristijan Golubović (ultimate fight) trebalo u Splitu da podeli megdan sa Mađarom Sarkozijem, gradonačelnik Kerum digao je uzbunu da se potonjem ne dozvoli ulazak u Hrvatsku: pa Kristijan je svoj dug narodu i narodnostima odužio iza rešetaka, sad je hteo da se takmiči, a ne da se ženi Hrvaticom.
Imaju li Vukadinović i Antonić neku zajedničku fotografiju? Dokle da se delimo?!
Vodeći srpski politički mislioci koji nisu sad više ni novi Antonić i Vukadinović (alphabetical order) poslali su otvoreno pismo Skupštini Srbije te predsedniku Tadiću o kome ne znam baš je li epistoli posvetio dužnu pažnju, sutra leti u Brisel, u utorak ima zakazano kod sudije za prekršaje…
Uglavnom su teoretičari blagovremeno, pa neka je i u poslednji minut, uzviknuli „dršte Vojvodinu“ (nadnaslov njihove poslanice je „Srbija među ustavima“), pojam autonomije mutan im je jednako kao njihovom saradniku Živadinu, javilo se dva miliona čitalaca koji su listom protiv daljeg komadanja Srbije, kidanja njenog tkiva, „hvala vam što postojite“ opšti je ton nepodeljene podrške, protivnici autonomije danonoćno stražare na sajtu NSPM bodreći naučnike da se snagom uma suprotstave galopirajućoj secesiji, čitam malo šta publika zbori, pa se vraćam izvornom tekstu, dekoncentriše me što su pisci ovog neverovatno složnog eseja svak na svojoj fotografiji, razdvojeni u prostoru i vremenu: Vukadinović iz svoje mislim apsolventske faze, Antonić u svojoj savremenoj verziji, u besmrtnom ruhu profesora univerziteta, braon somotskom sakou, ako me rever ne vara, i majici sa rol-kragnom, ako me vid ne vara, pa zar vas dvojica nemate zajedničku fotografiju?! Dva momka koje dva udaljena vojna odseka pošalju u istu četu slikaju se zajedno kad prvi put izađu u grad, vas dvojicu publika prima kao Nikoletina Marksa i Engelsa, a istrajavate svak u svom okviru?!
Setimo se učenja Živadinovog: „Prvo je pitanje – otkuda pokrajini granice i procedura za njihovo menjanje?! Granice označavaju teritoriju na kojoj se vrši suverena vlast, na kojoj deluje aparat sa monopolom prinude. Može li pokrajina imati monopol prinude? Logično je da ne može, ali onda pokrajina ne može imati ni granice…“ Zaista, što duže gledam diptih na sajtu, Vukadinović mi sve više liči na Vojvodinu koja kanda odlazi u neprimekjenost, Antonić simbolizuje Srbiju kojoj od kakve su koristi granice i monopol prinude ako Vukadinovića nema!
Peščanik.net, 30.11.2009.
