Opasnost od tehnokratije

 
Boris Tadić je pre nekoliko dana odustao od trke za mesto predsednika Demokratske stranke. Izjavio je, ako se ne varam, da to čini zarad jedinstva stranke. Usput da pomenemo, ova rečenica nas podseća na način na koji politički vrh ove stranke (a i ostatak političke elite) shvata stranke i političko delovanje: stranke su borbene jedinice za osvajanje vlasti kojoj borbenu gotovost umanjuju sva dupliranja, protivrečnosti i oprečnosti u komandnom lancu, što je porazno za svaku reviziju postojeće politike ili artikulaciju neke nove u okviru postojeće stranke.^[1]

Boris Tadić se povukao jer nije imao izbora: najverovatnije bi izgubio stranačke izbore zato što, jednostavno, nije imao više čime da trguje. Dragan Đilas je privukao najveći broj članova tako što je trgovao pozicijama i radnim mestima u glavnom gradu, dok je njegov protivnik na raspolaganju imao samo neke buduće, imaginarne upravne odbore i javna preduzeća (ukoliko ih ova vlada promptno ne proda za ruske ili neke druge đinđuve). Đilas, tako, ostvaruje pobedu iako, smatram, veći deo članstva DS-a pre podržava Tadića i njegovu popara/basket ideologiju. Sve to, naravno, ukoliko se i na nivou Beograda ne preslika republički odnos vlasti, kao što se dešava u svim lokalnim sredinama.

Demokratska stranka se, zapravo, nalazi u sjajnoj poziciji,^[2] i to je razlog oštrine borbe za prestižnu poziciju predsednika DS-a. Kako god da se završi ovaj vladajući krug, njoj se smeši pobeda na budućim izborima: em je vlada Mirka Cvetkovića ostavila crnu rupu u državnim finansijama i dug sadašnjoj vladi, em sadašnje vladajuće stranke uglavnom od ignoranata kroje državnu strukturu na svim nivoima jer bolje kadrove nemaju, em se bave najobičnijim populizmom i spinovanjem (a i to čine kilavo), em su njihovi pristupi političkoj sferi potpuno nakaradni, em imaju teret svog sopstvenog nasleđa iz devedesetih. Prostim rečima: za Demokratsku stranku važi ona maksima „radio ne radio, svira mi radio“. A opuštanje može sebi da dozvoli samo zato što nema nikakvu alternativu na horizontu. Kao imperativ se postavlja pojava neke treće snage koja će činiti konkurenciju konkurenciji.

Pošto se Dragan Đilas nalazi u prednosti u odnosu na ostale kandidate (ako ih uopšte bude), vreme je da se upitamo kojim tendencijama je obeleženo političko delovanje ovog, po svemu sudeći, budućeg predsednika Demokratske stranke a možda i premijera. Koliko sam upoznat preko medija, on je vlasnik kompanije koja zarađuje na neki postmoderni marketinški način, i to, po svemu sudeći, veoma uspešno. Možda baš zbog toga tehnokratski diskurs obeležava sve aspekte Đilasovog pristupa politici, između ostalog, način na koji se gradonačelnik odnosi prema društvu glavnog grada: kao šef prema zaposlenima u kompaniji.

Opasnost od tehnokratske paradigme je velika i ona se ogleda u nasilnim pokušajima uvođenja tehnokratske norme (i ideala, kako ekonomskog i političkog, tako i estetskog) u društvo. A ukoliko je merilo kvaliteta društva u ekonomskoj efikasnosti, onda je ekonomska efikasnost i merilo kojim se građani dele na one za koje ima mesta i one za koje nema mesta (setite se samo kad je Dragan Đilas nakon parade ponosa 2010, kada je razrušen grad, komentarisao da se parada nije isplatila jer je cena razrušenog grada i razlupanih autobusa velika. Za njega ljudska prava imaju cenu i ona su rezultanta cost/benefit analize: samo ako se to hipi izvoljevanje isplati, građani će imati prava. Iako ljudska prava ne smeju^[3] biti komoditizovana, što ih i čini osnovom savremenog društva zasnovanog na pravu. Slično nacionalizmu i rasizmu, koji polaze od mitski efikasnog i uzglobljenog društva čija je efikasnost obrnuto proporcionalna količini stranih tela (rasno ili etnički drugačijih) unutar nje, tako i tehnokratska paradigma polazi od merila efikasnosti.^[4] Tehnokratski princip nije racionalan, kao što se voli predstavljati. Ono što hiperkapitalističkom etosu izmiče je činjenica da ekonomski uspeh nije definisan uspehom uspešnih, već upravo suprotno, neuspehom marginalizovanih. Kao što je slučaj i sa epistemološkim konceptom novca koji je vredan ne onoliko koliko ga mi imamo, već onoliko koliko ga neki drugi nemaju; dakle, on je definisan sopstvenim manjkom. Zato se ekonomski uspeh nužno proizvodi i pojačavanjem razlike između emancipovanog centra i neemancipovane margine, što je u hiperliberalnom braku države i kapitala zapalo u delokrug države. Potezima kao što je BusPlus došlo je do marginalizacije periferije, a tu je i čišćenje centra grada od ružnih, prljavih, zlih i siromašnih koji žive ispod mosta. Tu spada i za sada (Đilas je najavio nove mere) neuspešna zabrana prodaje alkohola u prodavnicama, betoniranje parkova i generalna japifikacija estetike grada. Utoliko je cena tehnokratskog aršina kojim meri sopstvenu uspešnost uslovljena proizvodnjom i radikalizacijom marginalizovanosti marginalizovanih, što je dugoročno neodrživo (jer ružni, prljavi, zli i siromašni na kraju postanu besni) i krajnje neracionalno. Zbog ovoga tvrdim da tehnokratska norma nije racionalni kontingent, već duboko kulturološki usađen način poimanja društva.

Da bismo došli do tačke u kojoj se može implementirati ekonomska racionalnost, moraju se prvo izgraditi određeni uslovi mogućnosti: demokratska zajednica, demokratsko društvo (od kojih oba po važnosti dolaze pre institucija, jer su institucije posledica a ne uzrok demokratske zajednice); osećaj kolektiviteta, zajedništva i solidarnosti. To, naravno ne znači kukavički beg u izmišljeno etničko zajedništvo,^[5] već upravo suprotno, izgradnju zajednice bez obzira na etničke i ostale razlike. A to naravno znači i bez obzira na ekonomske razlike.

 
Peščanik.net, 13.11.2012.