Opozicija

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Eh, kako se samo sve zgodno podesilo. Znali su visoki funkcioneri SNS-a i države na čelu sa Vučićem, lepo su nam to odmah rekli, da ovde nema legitimne opozicije, da se pošteni svet vozi na posao a ne stoji na ulici. Da samo besposličari, kriminalci, narkomani i nasilnici mogu da blokiraju kolovoze i zagorčavaju život drugim ljudima i mlate ih. Zalud im što se predstavljaju kao politički protivnici režima, zalud im što objašnjavaju da su cene goriva bezrazložno visoke, zalud im što ukazuju na to da su te cene tako visoke zbog loše politike vlasti – kad režim zna o kome i čemu je zaista reč i neštedimice deli s nama svoje znanje svim mogućim medijskim sredstvima.

Manje upućeni žitelj Srbije, kome vesti stižu jedino preko javnog servisa, morao se začuditi tome o čemu pričaju Stefanović, Đurić, Vulin i Ljajić – kakve su to blokade na putevima širom Srbije i kakvi su to neljudi koji na tim putevima ne daju, recimo, kolima hitne pomoći (kako se niko od njih nije setio vatrogasaca, nego odmah – kola hitne pomoći) da prođu? Jer prvo smo na tom javnom servisu videli i čuli njih četvoricu, a tek kasnije i da zaista postoje nekakve blokade, da su neki ljudi odlučili da protestuju zbog visokih cena benzina i nafte. A ako je neko i posumnjao u ono što čuje, kao politički poklon režimu, dogodio se incident na zrenjaninskom putu.

Trojica bilmeza pretukli su čoveka i ukrali mu novac jer ih je ovaj pitao što blokiraju put (a na snimku od blokade ni traga, vidi se samo autobuska stanica i ljudi koji strpljivo čekaju prevoz). Pritom su se namestili tako da ih kamera dobro zapamti, a i da je kamera zatajila potrudili su se da od žrtve otetu torbicu s novcem ostave jednoj ženi koja je onda torbicu bez novca uredno vratila pretučenom vlasniku. Sve to se dogodilo rano pre podne, da bi uveče sva trojica bila uhapšena, podelivši između sebe negativne uloge baš kao u bajci. Jedan je bio siledžija, drugi lopov, a treći narkoman. Uz to, sva trojica stasom podsećaju na osobe koje su stezale novinare pod miškom na Vučićevoj inauguraciji.

Dobro, ovo poslednje ne vidi se na snimku, to se može pripisati i sumnjičavom, ako ne već i zlobnom pogledu autora ovog teksta. Vratimo se dakle činjenicama. Blokade puteva organizovane su širom Srbije. Za zaustavljanje saobraćaja režim je optužio opoziciju. Ta ista opozicija nedavno je jasno demonstrirala da nije u stanju ni da kontroliše izbore, a kamoli da organizuje proteste na celoj teritoriji Srbije. S obzirom na to, mnogo je verovatnije da je reč o spontanoj reakciji žitelja Srbije, kao i onomad stanovnika Niša jednim drugim povodom. Da bi delegitimisao opravdano izlivanje nezadovoljstva u javni prostor, režim koristi opoziciju kao psovku, a navodne političke ciljeve iza protesta kao kletvu koju baca na demonstrante.

Šta iz toga možemo da zaključimo? Uglavnom sve što već znamo: iz ugla političara na vlasti politika postaje prljav i nečastan posao, jednom kada oni dograbe vlast. Silazak s vlasti za njih je ravan sudnjem danu a ne redovnim okolnostima koje se podrazumevaju pod sintagmom smenjivosti vlasti. Zato se opozicija vidi kao smrtni neprijatelj a ne kao ravnopravni akter u političkom životu: kao takva, ona mora biti i kriminalna i nasilnička. Konačno, žitelji Srbije, ako nisu opoziciono nastrojeni – ako dakle nisu kriminalci, narkomani i siledžije – ne mogu biti nezadovoljni, pa ni cenom goriva ili statusom gradskog aerodroma, jer svako pošten naprosto mora videti da je tekući režim bolji od svih zamislivih.

To je slika na javnom servisu. Tamo se, međutim, na tom javnom servisu niko nije zapitao – zašto su ljudi blokirali ulice i puteve, to jest zašto svoje stavove ne artikulišu unutar prostora koji je institucionalno oblikovan za iskazivanje nezadovoljstva? I na ovo pitanje je odgovor dobro poznat – kada se zatvore svi institucionalni prostori za pregovaranje i sklapanje dogovora (od medija, preko demonizovane opozicije do parlamenta), jedini preostali slobodni javni prostor jeste ulica. Videli smo međutim da se i taj prostor može oduzeti žiteljima Srbije – tako što će ga simbolično zaposednuti i korumpirati siledžije, lopovi i narkomani. Međutim, kao i sve do sad, i ovo dobro znamo – takva politika nužno vodi ka ružnom (u smislu: tragičnom), a ne bajkovitom srećnom kraju.

I pošto sve to znamo, tekst ćemo završiti nečim što barem jedna osoba u Srbiji ne zna. Mislim na rektorku Popović. Ona se u nizu intervjua kojih se nadavala ovih dana požalila i na sve manju autonomiju Univerziteta na čije je čelo stala. O tome je govorila i u kontekstu krivotvorenih doktorata, sugerišući nam da je to rezultat „neprirodnog“ spoja politike i akademije (verujem da kad kaže akademija, rektorka neopravdano misli na znanje). Informacija za rektorku: u Beogradu, na Filološkom fakultetu, od 20. do 27. avgusta održaće se XVI kongres slavista. U počasnom odboru kongresa, stoji u dokumentu, nalaze se – Aleksandar Vučić, predsednik Republike i predsednik počasnog odbora, Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, Mladen Šarčević, ministar prosvete i obrazovanja, Vladan Vukosavljević, ministar kulture i informisanja, Siniša Mali, gradonačelnik Beograda (tako stoji) i akademik Vladimir Kostić (to je onaj što su ga jednom od Vučića branili peticijom). Tako sebe vidi ovaj režim. Opozicija u sprezi s kriminalcima i narkomanima, a režim u finom društvu univerzitetskih radnika. Pored informacije i pitanje za Popović – zašto univerzitetski radnici sa njom na čelu pristaju da budu dekor na toj lažnoj slici?

Peščanik.net, 12.06.2018.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Hleba, hleba gospodaru

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)