Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Ovo je poziv na kritički, osvešćeni, borbeni, radikalni i na kraju strateški optimizam. Bez optimizma nema izlaska iz problema stvarnosti kojom vladaju strah i resantimani, a od kojih najviše koristi imaju autoritarne ličnosti kao što je Donald Trump. Oni stvarnost predstavljaju u najgorem mogućem svetlu, a sebe kao spasitelje i vođe. Njima je potreban neprijatelj, oni razdiru društvo i proizvode mržnju, stratešku mržnju kako bi obezbedili podršku i sledbenike.

Ali autoritarna osovina Trump-Putin-Erdogan nije jedina koja koristi ova sredstva u političke ciljeve, jer i u nemačkoj politici postoje trenuci namernog iskrivljavanja stvarnosti, čiji je cilj okretanje većine protiv manjine. Apsurdna aktuelna diskusija o zabrani burke i rasprava o dvojnom državljanstvu nemačkih građana turskog porekla su idealni primeri veštačkih rasprava kojima se stvaraju neprijatelji, jer nismo u stanju da rešimo prave probleme.

Nasuprot optimizmu stoji močvara cinizma iz koje se rađaju kulturološke rasprave našeg vremena. Umesto da govore o ulozi Saudijske Arabije u radikalizovanju delova islamskog sveta, mnogi iz vladajuće Hrišćansko demokratske unije (CDU) žele da propisuju ko će u šta da veruje. Umesto da shvate šta je sve prethodilo raspravi o dvojnom državljanstvu i uvide rasizam u nemačkom društvu koji je sprečavao ove reforme, CDU insistira na simboličnom i štetnom povratku na staro.

Protiv ove cinične surogat politike pomaže samo optimizam, čije korene nalazimo upravo tamo odakle je potekla i levičarska misao – u veri da nam svima može biti bolje. Optimizam je politički stav koji je pokrenuo svaku revoluciju, utopiju i promenu. On je vera u moć običnih ljudi, koju je levica odavno izgubila.

Upravo su desničari poput Margaret Thatcher i Ronalda Reagana krajem 1970-ih i početkom 1980-ih prisvojili optimizam kao strategiju, iskoristivši ga za neoliberalne ciljeve. Optimizam je povezivan sa ekonomijom, uspehom, egoizmom, usponom pojedinca na račun svih ostalih, tako da je Obamino Yes, we can (Možemo) predstavljalo veliku prekretnicu našeg doba.

Obama je time formulisao optimistički narativ suprotan egoističkoj doktrini prethodnih decenija. Bile su to reči kojima je upućen apel za društvenu promenu. Koliko su ove reči neke uznemirile pokazalo se u narednim godinama u otporu velikih delova konzervativne publicistike, koja je insistirajući upravo na ovim rečima pokušala da na gotovo smešan način demontira kancelarku,1 koja nažalost, što je opet velika ironija, nema alternative.

Otpor je u velikoj meri bio usmeren protiv pozitivnog osećaja u zemlji, koju su, od kako je pre godinu dana otvorila svoje granice i pružila utočište stotinama hiljada izbeglica, neprestano bombardovali rečima “propast države”. Ali godinu dana kasnije država i dalje dobro funkcioniše, postoje solidarnost i podrška izbeglicama i još uvek se oseća optimistička energija koja je posledica ove istorijske prilike.

Mnogi su iskoristili ovu priliku da shvate šta je njihova uloga u društvu, šta su prioriteti u njihovim životima, za šta se zalažu, za šta se bore. Verujem da su oni većina u našoj zemlji. Ali problem je što ove pozitivne stvari ne vidimo, jer su i mediji zakazali. One su potisnute negativnim vestima koje se nasrazmerno naduvavaju i koje stvaraju utisak da su problemi veći nego što zaista jesu.

Suština je da su politici potrebni ovi problemi, jer se bez njih oseća potpuno izgubljeno. Postoji politika koja se hrani neuspehom i krizama, o čemu svedoče i besmisleni zahtevi CDU za zabranom burke. Po ovu logiku je najopasnije ukoliko uspeju i integracije i izbeglička politika i odnos prema islamu. Ali po ovoj logici to ne sme da se desi. To moraju da ostanu problemi. Problem definiše rešenje, a oni koji nude rešenja postaju važni igrači.

Optimizam, koji nosi gotovo naivan prizvuk kada je reč o društvenom, neretko i ekonomskom i tehnološkom razvoju, jeste sredstvo protiv društvenog otrova. Optimizam, radikalan i samokritičan, više je od svake partije i pokreta i predstavlja početak nečega boljeg. Pod uslovom da to zaista želimo.

Spiegel, 21.08.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 28.08.2016.

Srodni linkovi:

The Guardian – Zabrana burkinija

Jakob Augstein – Burkom ću te

Jakob Augstein – Olimpijada straha

________________

  1. Angela Merkel je na početku izbegličke krize izjavila: Wir schaffen das (Mi to možemo).