Wir bleiben Alle / Svi ostajemo, fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Wir bleiben Alle / Svi ostajemo, fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Suština novodesničarskog diskursa žrtve ogleda se u tome što desničar tvrdi da je ugrožen samo zato što se zalaže za slobodu govora, da bi onda sve koji koriste tu istu slobodu i ne dele njegovo mišljenje optužio za „totalitarizam“. Tako to ide. Desničar ne može drugačije. Oseća se progonjenim, jer su sukobi važan deo njegove slike sveta. On svuda vidi zavere i veruje da svi oko njega lažu, jer ima podvojen odnos prema istini. Ali istina je varljiva. Ona izmiče i nije za svakoga, a možda ima i više njih. Postmoderna nije pogrešila baš u svemu.

To je za mnoge neizdrživo stanje stvari, a pre svega za one koji umišljaju da poseduju jednu jedinu istinu. To je definicija ideologije. Istina će isplivati na videlo, govori se posle događaja u Kelnu, to jest posle masovnog seksualnog napastvovanja žena u novogodišnjoj noći – biće dokazano da se tu radilo o groznoj zaveri prononsiranih „levičarskih“ snaga kao što su kelnska policija, berlinski ministar unutrašnjih poslova i socijaldemokrati iz Severne Rajne Vestfalije.

Ali suština istine je da je ona teško dostižna – inače bi sve bilo daleko jednostavnije. Na primer novinarstvo. Ne biste morali da istražujete, već biste sve znali unapred. Uzgred, to je ono za šta desničari optužuju sve ostale, jer misle da samo oni znaju sve unapred. Keln je odličan primer za to. Ono što se tamo dogodilo je užasno. Naspram toga imamo zakone koji su ogledalo vrednosti ovoga društva. Desničari se često pozivaju direktno na vrednosti, zanemarujući zakone. Njihova slika sveta je kulturološka i oni već dugo boluju od Samuel Huntington sindroma. Oni u svemu vide sukob civilizacija, a sebe kao borce u tom sukobu. Oni imaju problem sa stvarnošću, zbog čega druge optužuju za to. Desničar je čovek koji vešto i smelo barata svojim nedostacima.

Keln je za njih bio kolektivni poziv na uzbunu. Sve što se gomilalo tokom prošle godine, sva potisnuta ksenofobija, bolesni nacionalizam, vera u autoritarnu državu i sebičnost neoliberalne stvarnosti, izlilo se u jezive medijske tirade mržnje i histerije, naročito na internetu.

Zašto bismo čekali da saznamo šta se zaista dogodilo u novogodišnjoj noći u Kelnu, kada mi već znamo sve o tome. Oduvek smo znali. Keln je samo dokaz tih saznanja. „To su posledice pogrešno shvaćene tolerancije“, objašnjava nam čuvena feministkinja Alice Schwarzer. Seksualni napadi su samo “posledice imigracione politike koja se otela kontroli”, kaže Alexander Marguier iz magazina Cicero.

Odakle im to? Na čemu zasnivaju svoje tvrdnje? Zašto događaji u Kelnu nisu posledica globalizacije koja je izmakla kontroli, od koje smo do sada samo profitirali? Zašto to nije posledica slabljenja policije, kojoj je zbog Schäubleove opsednutosti „crnom nulom“ smanjen budžet da bi se spasle banke?

Zašto to prosto nije propust policije? Čemu pooštravanje zakona? Od kada je deportacija najbolje sredstvo sprečavanja zločina? Ili getoizacija delova grada u koje se ne ulazi? U Vizmaru je ove nedelje izboden političar levice. Gde je tu reakcija javnosti? Gde je tu hešteg pobune #aufshrei?

Tako je to sa vrednostima kada ih proizvoljno koristimo kao retoričko sredstvo u ideloškim vremenima. A pitanja ostaju. Šta je pogrešno shvaćena tolerancija? Šta je uopšte tolerancija? Odakle potiče ta ideja? Šta je naš dug prosvetiteljstvu? Šta je od toga ostalo? Nije li tolerancija samo konkretna primena univerzalnih ljudskih prava? Kako primenjujemo vrednosti na kojima ona počiva? Jasno je da se ona nikome ne mogu uskratiti, jer to obesmišljava čitav koncept. Drugim rečima: ako štitite žene, morate zaštititi i izbeglice.

Ali posle događaja u Kelnu niko se nije bavio ovim trivijalnim pitanjima. Nije se raspravljalo o individualnoj krivici i rasvetljavanju događaja, što su važni pravni principi, naročito u krivičnom pravu. Niko se nije bavio ni motivima počinilaca, jer se to smatra levičarskom zabludom. Otkrivanje motiva? Pih. Ko je nasrtao na žene? Bande? Kriminalci? Izbeglice? A šta ako su to zaista bile samo izbeglice? Šta bi to dokazalo? Da je čitavo ustrojstvo našeg sveta pogrešno? Statistički je verovatno da se u svakih milion ljudi nalazi i poneki zlikovac.

Dakle, treba biti racionalan. Ali to je teško, naročito kada sami novinari prednjače u pozivima na iracionalne obračune. Uzmite Frankfurter Allgemeine Zeitung čiji urednik Berthold Kohler primećuje “spiralu ćutnje”. O „kartelima ćutnje“ govori i generalni sekretar vladajuće hrišćansko-demokratske unije Scheuner. Alternativa za Nemačku i Pegida su samo magneti za ovaj zaverenički narativ. Ima i onih koji govore o „državnim medijima“ sa kojima treba da padne ovaj „lažni sistem“, to jest demokratija. Postaje sve nejasnije šta najglasniji među tumačima ovih događaja zaista žele. Na šta zaista misli Berthold Kohler kada kaže da se “spirala ćutnje već decenijama neguje od strane političke elite”? Koliko daleko u prošlost seže njegov bes? Da li su Willy Brandt i Rudi Dutschke udruženim snagama zapečatili sudbinu nemačkog naroda? Da li je ujedinjenje Nemačke bilo samo trik? Da li će nam najbolje biti da sprečimo integraciju imigranata uskraćujući im biračko pravo, plaćanje poreza i pravo na samoodbranu?

Dosta toga je nejasno u predlozima histeričnih huškača. Šta znači „neuspela integracija“? Da li oni možda misle da je učinjeno sve kako bi ona uspela, danas i u prošlosti, a da su je izbeglice i imigranti koji su došli u Nemačku tvrdoglavo odbacivali? Ili možda misle da su shvatili da je uloženo premalo inicijative, novca i osećanja u to što nazivaju integracijom i da bi konačno trebalo da donesemo savremeni imigracioni zakon, čiji su najžešći protivnici upravo oni koji se najviše žale na neuspelu integraciju?

Da li ste nešto učinili kako bi integracija uspela? Ili se samo žalite zbog nečega što sami odbacujete? Šta je sa optužbama upućenim levičarskim feministkinjama, koje se decenijama bave pravima žena među imigrantima – da su one samo ublažavale probleme? Pa njih optužuju ljudi koji su sam feminizam okrivili za izumiranje Nemaca, jer se žene bave samo sobom, a premalo dužnošću očuvanja supstance naroda rađanjem više dece.

Šta znači kada nemački ministar pravde Heiko Mass kaže da se u Kelnu dogodio „slom civilizacije“, idiom do sada korišćen samo uz reči Aušvic i Holokaust? Francuska je posle napada na Charlie Hebdo manje-više uspešno pokrenula veliku raspravu u svom društvu i preživela kao zajednica. Bilo je mrtvih; bilo je mrtvih i u novembru. Počinioci su pripadnici francuskog društva. Bio je to veliki šok. Ali Francuska je reagovala bez histerije i mržnje.

Događaji u Kelnu su zaista strašni. Do sada je identifikovan 31 osumnjičeni, među kojima su i građani Nemačke, Srbije i SAD. 18 osumnjičenih su azilanti iz Afrike i sa Bliskog istoka. Ali da li to opravdava naslove kao što je „Noćna mora“ iz Die Zeita sa podnaslovom „Arapi nasrću na Nemice“? I koliko je mudar podnaslov iz Berliner Zeitunga „Svejedno je ko su počinioci iz Kelna – verovatno su taoci seksualne prinude i stega kulture koja žene posmatra ili kao svete majke ili kao besramne prostitutke“?

Ono što se desilo u Kelnu je sramota. A ono što je usledilo je najniža tačka nemačkog novinarstva. Istog dana kada se zbog Kelna usijao Facebook, u Süddeutsche Zeitungu je objavljen tekst Martina Mosebacha, omiljenog reakcionara “kulturnih” građana Nemačke. On je citirao pisca Rudolfa Borchardta koji je davno napisao: “Većina nemačkog naroda nikada nije prihvatila uvezenu evropsku kulturu i još uvek je tiho odbacuje”. Slutili smo da je tako, ali kada nam to objasni okoreli reakcionar kao što je Borchardt, naše dileme zaista nestaju.

Dakle, ukratko, većini nemačkih građana civilizacija ne prija. “Slovensko-nemačka mešovita rasa”, citira Mosebach pisca Theodora Fontanea, “sposobna je za mnogo toga, ali ne za formu i ukus”. Stvarno? Zar to ne objašnjava mržnju mnogih koji su preopterećeni civilizacijom, modernom ili uopšte globalizacijom? Mosebach pita svoje čitaoce: “Da li postoji Nemac bez tipično nemačke sklonosti ka građanskom ratu?” Rekao bih da postoji. Uvek bih rekao da postoji. Ali posle Kelna, više nisam siguran.

Spiegel, 10.01.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 12.01.2016.

Srodni linkovi:

Slavoj Žižek – Napadi u Kelnu i karneval opscenosti

Svetlana Slapšak – Seks i železnička stanica

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

TEMA – FEMINIZAM