Brisel 2015.

Brisel 2015.

„Propaganda“, kaže tvorac ovog pojma Edvard Bernejz, „je svođenje složene stvarnosti na lako razumljiva objašnjenja, pri čemu je sasvim irelevantno da li su ona tačna“. Njegovo klasično delo „Propaganda“ objavljeno je 1928, davno pre televizije i interneta, i više je upustvo za moćnike nego kritika manipulacije masama, ali ga i danas vredi pročitati.

Svaki tekst koji evrokrizu svodi na bajku o tome kako Merkel, Šojble ili Brisel „spasavaju“ Grčku ili nekog drugog, klasični je primer popagande. Mnogi novinari već godinama koriste reč „spas“ da bi objasnili evrokrizu. Ovom rečju se određuje ko nešto radi a ko je pasivan, ko je pred ponorom a ko pruža ruku spasa. Njome se pripisuju krivica i zavisnost, zahvalnost i neuspeh i dele moralne lekcije. Kada se uzburkaju osećanja, analiza je nepotrebna. Ova reč nam sugeriše da je spasilac uvek u pravu: on je vlasnik istine, dobro je na njegovoj strani, on deluje iz viših motiva. Međutim, „spas“ je reč koja prikriva motive i interese od kojih se sastoji – politika.

Do sada nisam pročitao nijedan naslov koji bi glasio: „Merkel spasava banke“, što bi bio pravi opis onoga što se u Evropi događa od 2010. Nedostaje i naslov: „Evropska unija i MMF planiraju državni udar u Grčkoj“. Pri tome se evrokriza može sažeti i na sledeći način: Da bismo slomili grčku vladu, spremni smo na sve.

„Zapanjujući spektakl“, piše po sopstvenim rečima okoreli konzervativac Embrouz Evans-Pričard, „ECB i MMF se ostrvili na demokratsku vladu koja ne ispunjava njihove zahteve“.

Jirgen Habermas je prošle nedelje još jednom ukazao na suštinski demokratski deficit u Evropskoj uniji: „U Grčkoj se ne „spasavaju“ njeni građani, već kapitalizam kome su potrebni stabilnost i sigurnost“. Evropska centralna banka nam je već pokazala kako se to radi. Avgusta 2011. je poslala tajna pisma španskoj i italijanskoj vladi, u kojima je zahtevala izmene zakona i intervenisala u unutrašnja pitanja ovih zemalja.

Zanimljivo je da ćete ovakve vesti naći u američkim i engleskim medijima, dok ćete iz prosečnog nemačkog teksta saznati samo da Grci, suprotno ekonomskom razumu, treba više da štede još najmanje sedam godina. U ovoj spasilačkoj bajci se ne pominje da je Evropska unija svojim zahtevima Grčkoj prekršila obećanje o zajednici blagostanja, jedan od osnovnih i egzistencijalnih principa EU, niti da u njenom odnosu prema Grčkoj ima ikakvih propusta.

Umesto toga se govori o obračunu, što je takođe u službi mantre o „spasu“, kojoj je potrebno stalno vanredno stanje da bi se pravdale drastične mere. Mediji daju svoj doprinos ovoj dramaturgiji eskalacije koja ne ostavlja prostor za razmišljanje i objektivnu analizu. Tagesspiegel piše o plavookom istinoljubivom Šojbleu, a Die Welt objašnjava da je Cipras papučar koga je žena okrenula protiv EU. Izveštavanje nemačkih medija podseća na sapunicu čiji je jedini cilj da zabašuri prave ekonomske probleme.

„Sve laži?“, pita se Die Zeit ove nedelje u samokritičnoj refleksiji o pritisku na medije poslednjih godina i počinjenim greškama tokom iračkog rata 2003. i finansijske krize 2008, uz zaključak „Učili smo iz sopstvenih grešaka“. Ali zar izveštavanje o Grčkoj nije primer jednostranog i manipulativnog novinarstva, naročito kada je reč o odbrani nemačkih interesa i kada je potrebno zastupati nemačke stavove koji su suprotni onome što se piše i misli u drugim evropskim zemljama?

Do istog zaključka dolazi i Embrouz Evans-Pričard iz britanskog Telegrapha koji grčku dužničku krizu poredi sa “iračkim finansijskim ratom”, misleći pri tome na saučesništvo medija i politike koji su čitave prošle nedelje prizivali “juriš na grčke banke” i panično podizanje ušteđevina po grčkim gradovima.

„Svesna i inteligentna manipulacija kolektivnim ponašanjem i stavovima masa je važan element demokratskih društava“, piše Edvard Bernejz. „Nevidljiva vlada koja manipuliše ovim skrivenim društvenim mehanizmom je istinska vlast u našoj zemlji“.

Vlast koju niko nije izabrao i koju niko ne kontroliše.

Spiegel, 26.06.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 01.07.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA