Izbeglički dizajn, Saviša Savić

Izbeglički dizajn, Saviša Savić

Opet je aktuelan Karl Šmit: vlast će dobiti oni koji najglasnije viču „vanredno stanje“. Nemačko društvo se prepustilo vajmarskom bluzu i sve se ljulja, ključa i ruši – to je maslo Hrišćansko-socijalne unije, koje podržava sve više medija. Predugo su sanjali Merkelin san, a onda se probudili, shvatili koliko im je dosadno i priklonili se Volfgangu Šojbleu.

U našoj post-post-demokratiji najveća slabost sistema su izbori, koji nas bespotrebno uznemiravaju svojim neizvesnim ishodom. Ako je Evropa i dalje zajednica vrednosti, koje su to tačno vrednosti? Pre nekoliko dana, jedan portugalski političar nam je dao odgovor na to pitanje: te vrednosti nisu demokratske već finansijske i više nije važna volja birača, već interesi banaka.

Taj političar, predsednik Portugalije Anibal Kavako Silva, odbio je da poveri mandat za sastavljanje vlade demokratski izabranoj levičarskoj većini i izazvao ustavnu krizu u zemlji, koja bi mogla da se prelije na ostatak Evrope. Rekao je da bi „levičarska vlada poslala pogrešan signal finansijskim institucijama, investitorima i tržištima“.

Drugim rečima, većina portugalskih građana je glasala za ublažavanje ili ukidanje programa štednje, ali njihov predsednik je zaključio da je to rizičan stav prema Briselu i finansijskim tržištima, pa je ignorisao rezultate izbora i mandat za sastav manjinske vlade poverio konzervativnoj vladajućoj partiji koja će nastaviti program štednje.

Demokratija i kapitalizam već dugo ne podrazumevaju jedno drugo. U proteklih nekoliko godina smo imali demokratski izabrane vlade u Španiji, Italiji i Grčkoj, i sve su ih srušile nelegitimne evropske institucije. Ali ovaj skandal u Portugaliji, koji nemački mediji uporno prećutkuju, daje novu dimenziju problemu: evropskoj krizi kapitalizma sada se pridružila kriza demokratskog procesa. Obe krize pokazuju kako se Evropa, kojoj se Kavako Silva klanja kao nekom metafizičkom božanstvu – pretvorila u ljušturu, gotovo fikciju, konstrukciju bez suštine, u kojoj su svi spremni da se odreknu svojih principa radi svojih interesa.

Ekonomska i finansijska kriza bila je pre svega sistemska kriza koju smo sami izazvali i koja se evo godinama vuče bez pravih rešenja na vidiku. Na nju smo potrošili previše vremena i nismo obratili pažnju na realnu krizu u svetu oko nas. Dok su na svojim jalovim noćnim sednicama odbacivali grčke predloge za otpis dugova, evropski političari su ignorisali užase rata u Siriji. Zabavljeni sobom, izgubljeni u finansijskom mehuru, štimali su procedure odlučivanja prema tržištima i stvorili Kavako-Silva-demokratiju, u nadi da će ona obezbediti red i sigurnost. A u prividnoj demokratiji ranog 21. veka, kako je nedavno pisao Frankfurter Allgemeine Zeitung, sve vrednosti sem reda i sigurnosti odlaze u drugi plan.

Tako će se ocenjivati i rezultati izbora u Turskoj. Ako garantuju red i sigurnost, onda to može da znači manji priliv izbeglica u Evropu. Jedino je to važno, a ne da li Erdogan guši slobodu medija i uzurpira osnovna građanska prava. I kako da nemački političari koji sistematski slabe prava svojih građana – od prava na azil preko bezbednosti ličnih podataka do zaštite od državnog nadzora – uverljivo protestuju protiv povreda ljudskih prava u drugim zemljama? Oni to i ne žele, nego se udvaraju silniku Erdoganu i očekuju da ih on izvuče iz izbegličke krize, do koje su sami doveli ignorisanjem događaja, odlaganjem odluka i nečinjenjem.

Izbeglička kriza je pokazala disfunkcionalnost Evrope, zajednice koja je trebalo da zameni nacionalne države koje su ovaj kontinent ne tako davno gurnule u najveće krvoproliće u istoriji. I šta sada kada je ova post-nacionalna misao obrisana. Identitet cele generacije koja je Evropu smatrala svojim domom je uništen. Svi oni između 20 i 40 godina, za koje je politički i kulturno otvorena Evropa bila stvarnost, sada su bez posla i perspektive u Španiji i Grčkoj, a u Nemačkoj ih opet huškaju protiv ostatka sveta.

Otrežnjujuće je i potresno i zapanjujuće ponovo slušati govore o granicama kao jedinom garantu – pazite sada ovo: reda i sigurnosti. Dok su preko otvorenih granica prelazili putnici i roba a ne očajnici, smatrali smo to zajedničkim dostignućem koje se ne sme nekažnjeno ukinuti. Sada se širi panika od „odumiranja države“, a mediji se u ignorisanju realnosti priklanjaju desničarskim ideolozima. Tako se u Bavarskoj stvara namerni haos, gde minhenski volonteri u praznim halama uzalud čekaju izbeglice koje se smrzavaju rasute po celoj zemlji.

Narednih nedelja treba pažljivo pratiti ovu predstavu i gledati kako se ko ponaša i šta govori. Biće to uzbudljivije od pozorišta, pravi Šekspir: gledaćemo šta se dešava kada oportuna vlast odbaci svaku odgovornost.

Spiegel, 01.11.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 04.11.2015.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU