Radio emisija 27.06.2008, govore: Dejan Ilić, Dubravka Stojanović, Miroslav Prokopijević, Miodrag Zec, Milutin Petrović, Biljana Srbljanović, Ivan Čolović, Mirko Đorđević i Petar Luković.

Svetlana Lukić: Prvo da vam saopštim olakšavajuću vest – ovo je poslednji Peščanik u ovoj sezoni. Ostavićemo vas na miru do septembra, same sa ovom nepodnošljivom vrućinom. Takozvana druga Srbija ostaje nebranjena, ali nova vlada nacionalnog jedinstva i vrućina ukidaju podelu Srbije na prvu i drugu. Sada se delimo samo na one koji imaju klimu i one koji je nemaju. Ekstremisti postaju oni sa privatnim bazenima i eventualnim kanuima u njima. Svi ostali smo isti pred bogom, vladom i mandatarom, čije ćemo ime saznati danas. Vlada će imati 25, 6, 7, 8 resora, u zavisnosati od toga ko se još bude prijavio u ova dva-tri dana. Uštedeli smo na ekologiji, ona će se prirodnim putem spojiti sa poljoprivredom. Evropska komisija je tužila devet članica EU, jer nisu izglasale ključni zakon o zaštiti životne sredine. Nama još uvek ne mogu ništa. Eto još jedne prednosti naše zaostalosti.

Kada smo kod ekologije, bivši ministar Saša Dragin je stalno najavljivao, a ponekad i podnosio krivične tužbe protiv onih koji su najdrastičnije ugrožavali životnu sredinu; pravio je bele knjige ljudi i preduzeća koji nas sistematski truju. Posebna priča je ilegalna gradnja u zaštićenim područjima. Ministar je jasno rekao da je samo Mokra Gora sačuvana od ilegalne gradnje, a sve ostalo, počev od Zlatibora, liči na Kaluđericu. U rezervatu prirode Uvac niklo je 200 vikendica pripadnika raznih vrsta srpske elite. Od njih su pobegli beloglavi supovi. Vlada ih je zaštitila zakonom, ali najpoznatiji beloglavi sup, Hadžisup, obeležen specijalnim prstenom, još pre tri godine emigrirao je u Izrael i ne vraća se. Mi koji ne znamo da letimo, ostajemo ovde u nadi da ćemo kad-tad savladati tu veštinu – a onda, kud koji, mili moji.

Ovih dana pola Srbije stoji pred šalterima, tim oltarčićima srpske države. Neko hoće pasoš, neko ličnu kartu, a gužvu nam prave i ovi naši zemljaci što su došli iz raznih Kalifornija. Mame i tate su ih nagovorile da što pre izvade dokumenta i prijave se za Dinkićeve besplatne akcije. Gužvu prave i ova deca što su maturirala i ’oće lične karte. Svi nešto traže od ove jadne i napaćene države i niko ne misli kako će se izdržavati sva ova ministarstva i svi savetnici savetnikovih savetnika. Ko zna kakvi će tektonski poremećaji nastati u ministarstvima kada dođu novi ministri, ali uštedećemo na ministarstvu zdravlja – bivši i sadašnji ministar je ujedno i budući. Ne znam kako tom čoveku nije neprijatno da sedi u toj fotelji tako besramno dugo; evo čak je i Bil Gejts, osnivač Majkrosofta, odlučio da napusti čelo svoje kompanije, kaže, dosta je bilo, ubuduće će se baviti filantropskim radom. Milosavljević verovatno misli da je spojio posao i filantropski rad, pa nema razloga da odlazi. Otići će tek kada dođu dvojica i iznesu ga.

Bez veze je sve ovo što pričam; za neki dan ćemo ratifikovati SSP i onda smo na šinama za Brisel, pa će samo da klizi. U stvari, unapred se nerviram, jer me prijatelji, a delimično i zdrav razum, nagovaraju da se moramo, i u ovoj emisiji, drugačije ophoditi prema novoj vladi nego prema Koštuničinoj. Navodno, treba biti konstruktivan. Treba se ponašati kao da je ovo kobajagi vreme neposredno posle 5. oktobra, kao da imamo vladu koja je proevropske orijentacije. I ne treba napadati Tadića, kao onda Đinđića, jer videli smo šta se dogodilo, koje utvare su preuzele vlast. Treba, kažu, razlikovati bitno od sporednog i vršiti pritisak da se urade važne stvari, a periferne svinjarije treba ignorisati. Moram da priznam da meni ide teško to razlikovanje bitnog od sporednog u Srbiji. Morala bih da zaboravim mnogo toga i da resetujem svoj život, da bih bila sigurna da sporedno nije nešto što nagoveštava neku novu strahotu. Tek, imam utisak da bi mnogi od nas mogli, kao nekada Marko Aurelije da se mole bogovima za nekoliko stvari: bože, daj mi snage da izdržim ono što ne mogu da promenim, daj mi snage da promenim ono što mogu da promenim, a najviše mi daj pameti da razlikujem prvo od drugog.

Naravno, ako Vuk Jeremić bude premijer, gotovo je sa mojim obećanjem da ću biti dobra i konstruktivna novinarka.

Nemamo nove sagovornike u ovom poslednjem Peščaniku, na jesen ćemo raspravljati o svemu i svačemu, a danas ćemo samo da vas podsećamo, pomalo zabavljamo i malo više pevamo. A podsećamo vas na ono što su neki od naših sagovornika govorili tokom ove sezone. Počećemo sa Dejanom Ilićem i Dubravkom Stojanović.

Dejan Ilić: Moje dete pre neki dan čita knjigu Orlovi rano lete Branka Ćopića. Branko Ćopić je moj omiljeni pisac i ja sam bio presrećan kada sam video dete da ga čita, međutim, dete u jednom trenutku počne da plače. Ja kažem – šta ti je, a ona meni – ja ovo ništa ne razumem. Pazi, ne razumeš Branka Ćopića, po definiciji nemoguće, kako, bre, ne razumeš, znaš, pomisliš – jebote, glupo mi dete, u čemu je problem. Kako ne razumeš, pa ne razumem, rekoh – daj, to je jedan od najboljih naših pisaca, mora ti biti jasno, ne možeš da ne razumeš, možda si umorna, nemoj, čitaj ujutru. Dete nastavlja da čita, jer mora da pročita za školu, ima malo vremena, nije to veliko, sto i nešto strana, i čita i plače. Ja kažem – daj, prekini da čitaš, nije stvar u tome da čitaš i plačeš, moraš da uživaš, treba da se smeješ, to je takav pisac. Ja kažem – daj mi, majke ti, da pogledam knjigu. Pogledam knjigu – sva JE u knjizi su pripojena reči za kojom slede, dakle, svako JE je uz prethodnu reč, u svakoj desetoj rečenici u toj knjizi postoji slovna greška i ti stvarno moraš da čitaš svaku rečenicu dva puta da bi shvatio šta se u toj rečenici kaže.

Kako je moje dete došlo do knjige? Pa tako što je nastavnica u školi rekla da je to obavezna lektira i da to mora da se kupi u tom kompletu i deca su kupila komplet školske lektire. Niko nije pogledao šta je unutra. Šta se dogodilo, šta je posledica? Moje dete neće želeti da čita knjige, jer su knjige glupe i pune grešaka i ona ih ne razume i mom detetu Branko Ćopić neće postojati kao pisac. Ja mislim da je bitno da mom detetu postoji Branko Ćopić kao pisac, ali meni je škola oduzela Branka Ćopića za moje dete. Ovo se još i da ispraviti tokom obrazovanja, ali ozbiljniji problem je to što na nekom drugom nivou imaš felerične obrasce za razumevanje sveta. I onda, kada ti neko kaže – Kosovo je Hong Kong, ti nemaš nikakav problem s tim, jer ako je neko odgajan unutar feleričnog sistema, on nema problem da izgovara felerične stvari. To može da se podiže na najrazličitije nivoe.

Užasnut sam činjenicom da se ovde ubijaju cele porodice, da neko uđe i ubije celu porodicu. Čak se to posle pravda, ubijeni je pozajmljivao novac, zelenašio. Pa šta? Uđeš i ubiješ celu porodicu. Znači, mi živimo u društvu u kome je to senzacija za naslovnu stranu, da je cela porodica pobijena, da bismo u narednih nedelju dana dobijali parče po parče objašnjenje zašto je to normalno i zašto tome ne treba da se čudimo. Zamislimo da se to dogodilo u Bosni i Hercegovini i da je kojim slučajem ubica bio Hrvat, da li bi nam onda to bilo normalno? Šta bismo onda o tome mislili? Da ne pričam da se tokom 90-ih događalo da su cele porodice bile pobijene i da smo mi mislili da smo na neki način od toga zaštićeni. Vidim direktnu vezu između onoga što se događalo 90-ih i ovoga što se događa danas u Srbiji i u pravu su svi oni koji su govorili da će jednom to nasilje da se prelije, jer onaj ko čini nasilje ne može se od njega zaštititi u svom dvorištu. Mi sad to živimo. Šta nama pomaže da smatramo da je to normalno? Pa kulturni obrasci koji su stajali iza onoga što se događalo 90-ih i koji očigledno i sada funkcionišu.

Između toga da je normalno da se poubijaju svi članovi jedne porodice, jer se, zaboga, neko od njih bavio zelenašenjem do toga da mi tražimo da Kosovo bude Hong Kong, a Srbija Kina – nije dalek put.

Ja moram verovati da će građani biti dovoljno pametni da kažu – to što su stvari otišle dođavola ne znači da mi sada treba da izađemo i ubijamo jedni druge. Ja nemam drugu utehu za ono što bih mogao da očekujem na osnovu toga kako sada stoje stvari u Srbiji. Stvari su postavljene tako da mi sutra možemo da završimo u građanskom ratu, odnosno, pre će biti da jedni ubijaju druge, a ne da se uzajamno ubijamo. Istovremeno, stvari su postavljene tako da mi sutra možemo da počnemo da živimo u pristojnom društvu. Ima elemenata i za jedno i za drugo, iskustvo te uči da očekuješ najgore, a vera da život ima smisla te prosto tera da veruješ u ovu drugu opciju i da će ona na kraju biti jedina opcija.

Ja verujem da može sve da se objasni i da su objašnjenja uglavnom jednostavna. Znači, moje jednostavno pitanje je da li Vojislav Koštunica iskreno veruje da će u Srbiji sve da stane i da će odjednom svi umreti od tuge i nesreće, ako Kosovo ode. Ja ne mogu više da komuniciram s njim, ja samo mogu da slegnem ramenima i kažem – u redu je, u ovom trenutku si jači, svi ćemo trpeti posledice tvog ponašanja, ali ja tebe ne razumem, ne razumem te od onog trenutka kad si mi rekao da je to sudbinsko pitanje, jer nije sudbinsko pitanje. Nije tačno da druge države nisu ostajale bez delova svojih teritorija, granice su se u Evropi tokom XX veka menjale mnogo puta i države su gubile i dobijale teritorije. Srbija je jedna od država koja je dobijala teritorije u XX veku, sada je došlo na red da se jedan deo te teritorije koji je dobijen u XX veku izgubi, pa šta? Je li neko umro u onim državama koje su gubile teritorije u XX veku, zbog toga što su te teritorije izgubljene? Jesu li te države nestale? Ne, ljudi su živeli i dalje.

Jesu li ljudi u Srbiji živeli bolje zato što je Srbija širila svoje teritorije? Ne znam, ne izgleda mi da jesu, nisam video da je Srbija bila dovoljno pametna da iskoristi tu vrstu ekspanzije, naprotiv, nekako nikada nije bilo dovoljno, uvek je bilo – daj još, daj još. I onda kažu – e, nema više, sad ćemo da vam uzimamo, niste umeli da raspolažete teritorijama koje smo vam dali i sad ćemo jedan deo da vam uzmemo. Pa dobro, šta sad? U redu je, ajmo da zabeležimo negde – to je kršenje međunarodnog prava, to je nepravda, evo, zabeležićemo to i zabeležićemo da u ovom trenutku nismo u stanju da se sa tim nosimo, pa ćemo se tome povinovati kao nepravdi, jer i to se događa. Ali nemoj mi od toga praviti pitanje života i smrti, moja deca će živeti i kada Kosovo postane nezavisna država, ona će živeti i to je bitno. Nemoj mi praviti od toga kao da je biti ili ne biti, jer nije – biti ili ne biti. Ima stvari koje su to, bolest recimo, razboliš se pa nema rešenja za to, ali ovo nije to.

Nemoj poistovećivati život pojedinca sa životom kolektiva, sa životom države, država ima drugu prirodu, drugu vrstu života. Ne može život države presudno uticati na moj život u toj meri da on prestane da funkcioniše ili da oduzimanje jednog tela teritorije znači da sada svi treba da odsečemo jednu ruku i da tako simbolički obeležimo oduzimanje Kosova. Hajde, neka predlože, onog trenutka kada Kosovo proglasi nezavisnost, neka svaki građanin Srbije odseče sebi levu nogu, hajde. Koliko je ljudi spremno da to uradi? Zašto nam govore da treba da budemo spremni na to, kada znaju da je to jedan nerealni zahtev, da je to besmislica najobičnija. Ako nezavisnost Kosova znači i to da ćemo videti kako jedna politička elita odlazi sa vlasti, jer je to njihov životni neuspeh, onda Srbija možda i nije loše prošla.

Rekao je premijer – mi svuda, stalno moramo činiti sve da pokažemo da je Kosovo Srbija. Kada on kaže MI, on misli na sve nas, pa je on i meni i svima drugima uputio poruku – svuda i na svakom mestu morate stalno pokazivati… Šta znači to? Recimo, uđe ti kontrola u gradskom prevozu i više te ne pita – je l’ imate kartu, nego te pita – šta je Kosovo. I sad, znaš, priđe mi čovek, je li, Kosovo je Srbija, odgovaraju ljudi, priđe meni, ja sam se zamislio recimo, zatekne me i ja kažem – ne znam. I šta se onda dogodi? Šta, kao napustite vozilo, jer niste dali tačan odgovor ili ti uzme ličnu kartu i kaže – javite se u prostorije GSP-a da uzmete ličnu kartu. Ja kao idem po ličnu kartu, tamo me čeka službenik i onda ja kažem – znate, meni su uzeli ličnu kartu, a on, šta, kaže, aha, a šta je Kosovo, ja kažem – Kosovo je Srbija, izvolite ličnu kartu.

Šta znači svuda, na svakom mestu, stalno? Recimo, u nekom mestu u Vojvodini, gde deca idu u mađarsku osnovnu školu, decu ispraćaju roditelji na ekskurziju i mašu im i kažu – ne zaboravite da je Kosovo Srbija. Mislim, šta znači svuda, na svakom mestu, stalno? To opasno liči na neku vrstu nametanja određenog mišljenja, a pritom se uopšte nismo dogovorili da mi hoćemo da prihvatimo tu vrstu mišljenja. Zapravo se neko ipak dogovorio, dogovorio se u onom trenutku kad je pristao na onaj ustav, koji je izglasan onako kako je izglasan. Tog trenutka je neko ko je pristao da se sa Koštunicom dogovara dao Koštunici za pravo da izrekne jednu ovakvu rečenicu. I mi sad gledamo koje su posledice tog pristanka, mi sad gledamo kako neko može da izgovara potpuno nesuvisle stvari, ali da ima pokriće u ustavu da to izgovori. Reklo bi se da je čak po ustavu i to da neko krene da lomi sve po Beogradu zgrade svih za koje smatra da su protiv Srba. Nama je, je li, naš premijer rekao da svuda i na svakom mestu mi moramo da kažemo da je Kosovo Srbija, kako? Ne znam, tako što bacim bombu na Merkator. Pa, jeste, tako je, meni smeta Merkator, jer je to slovenačka firma, jer Slovenija predsedava Evropskom unijom, jer će Evropska unija da pošalje tu misiju, jer je to uvod u nezavisnost. Dakle, Slovenija je moj neprijatelj i ja ću da bacim bombu na Merkator, šta je tu problem? Je l’ tu problem taj koji je bacio bombu? Pa, naravno da jeste zato što mora da misli svojom glavom. Ali ko ga je poslao da baci tu bombu?

Dubravka Stojanović: 1912. godine, kada je Srbija kretala sa svojim saveznicima u Prvi balkanski rat protiv Osmanskog carstva, Srbija je u taj rat ušla sa dva javno obznanjena ratna cilja. Tada se u rat ulazilo viteški, tako što na prvoj strani novina objaviš zašto ideš u rat i kada ćeš da uđeš u rat i sve što će da se dogodi. Prvi ratni cilj bilo je prodiranje ka jugu, Kosovo i Makedonija, a drugi ravnopravni ratni cilj bio je izlazak na Jadransko more preko severne Albanije. U to vreme postojala je ta opsesija da država ne može postojati bez izlaza na more. Stalno se ponavljalo da samo Švajcarska i Srbija nemaju more. Bilo je jasno da će oko Soluna biti povelika tuča i da ne treba ići na tu stranu i mudro rukovodstvo dođe do zaključka da ćemo mi nekako preko te severne Albanije da izađemo na more. I sada je zanimljivo čitati opozicione reakcije u tadašnjoj skupštini i štampi, jer se opozicija već tada hvata za glavu i kaže – ma da li ste vi normalni. Put od Srbije do tog Jadranskog mora ide preko Prokletija. Kako vi mislite da idete svaki čas na to more preko tih Prokletija? Drugo, da li ste vi ikada pročitali nešto o toj severnoj Albaniji? Tamo je peščana plaža i more dubine 30 cm. Kako ćete tamo da napravite luku, preko koje će vaš izvoz da prodre u svet, što je valjda kao ideja.

Naravno, mi danas znamo kako se šta desilo, pa znamo i da je prugu, doduše ne preko Prokletija, nego preko mnogo nižih i blažih crnogorskih planina, napravio tek drug Tito sa svim kreditima sveta 70-ih godina XX veka, prugu Beograd – Bar, koja se sada valjda rasformirala, jer je niko nije održavao. Ali ne, oni 1912. prave luku u tom pesku i nekako će oni tamo da stignu, ne zna se kako, ali Srbija će da izađe na more i tačka. Srpska vojska zaista je vrlo brzo prošla i oslobodila, osvojila, već kako se to kaže, Kosovo i sada deo srpske vojske kreće u oslobađanje tog mora. I sad, važno je imati na pameti da se ta prva akcija odigrava u novembru 1912. godine, dakle, deo vojske nastavlja prema Makedoniji, tamo se odigrava Kumanovska bitka i sve redom, a deo vojske, ponavljam – u novembru 1912. godine, prelazi Prokletije u pokušaju da Srbija dobije more.

Izađu oni na more kod Drača. Zgranu se velike sile, ne mogu da veruju. Kažu – čekajte, drugari, prvo smo vam rekli nemojte da nam rušite Osmansko carstvo, to je ravnoteža velikih sila, mi smo se sve dogovorili, a vi ste krenuli. A sada ste nam došli na more. Mi smo vam objasnili, tu je interesna sfera Austro-Ugarske i Italije, mi smo to podelili i vi niste predviđeni u toj situaciji. Ovi stali na moru, kažu – Srbija je izašla na more. Austro-Ugarska štampa objavu rata Srbiji, vrši jednu od prvih velikih mobilizacija, mobiliše oko 200.000 ljudi, dovodi ih na Drinu i kaže Srbiji – povucite se s tog mora, niste predviđeni u toj igranci, krenućemo u rat protiv vas, sklonite se odatle. Oni su sedeli na tom moru oko dvadesetak dana dok su proverili kako stvari stoje. I Rusija i svi su, naravno, rekli – iš sa tog mora. I posle dvadesetak dana, sad je već malo kasniji novembar i početak decembra, oni se povlače preko Prokletija nazad u Srbiju.

Sede oni, očigledno nervozni zbog tog mora, kad stiže bratski poziv. Jer, sve to vreme dok su oni išli preko Prokletija gore – dole, Crnogorci pokušavaju da osvoje Skadar, jer to je valjda uticaj epske poezije, Bolani Dojčin i cela ekipa, i to nekako mora da pripadne Crnoj Gori i taj Skadar je njihov ratni cilj. Teško ide ta opsada Skadra i u nekom trenutku već potpune zanemoćalosti, oni pozivaju srpsku vojsku da dođe da im pomogne. Vide ovi novu šansu. Voda, na more da se ide. Kreću u februaru 1913. ponovo preko Prokletija istim putem. U međuvremenu se svašta dešava, o tome piše opozicona štampa. Zapanjeni Albanci gledaju šta je ovo, malo-malo pa neka vojska prođe, tu i tamo neko tu vojsku napadne, jer im je čudno šta će ovi ovde, vojska odgovori, bilo je tu i civilnih zločina i tako dalje, svašta se tu dešava. A da ne govorimo kako je toj vojsci koja ide sada u februaru, pošto se u novembru vratila. Tu se svaki put izgubi jedno pola vojnika, dok se to uopšte pređe jednom. Dođu oni pod Skadar, trajala je ta opsada izvesno vreme, ali sa ojačanim srpskim trupama uđu sad oni slavodobitno u taj Skadar, gde se opet svašta dešava na planu raznih zločina.

Velike sile šokirane potpuno – čekajte, pre tri meseca smo vam rekli da ovo ne može. U decembru 12. godine je priznata Albanija kao nezavisna država, upravo da bi se obeležilo da tu nema dalje. Kažu – sad je tu Albanija, a drugo, ponovo vam kažemo, to je interes evropskih sila, bez obzira što su u tom trenutku podeljene na dva bloka, ali prosto imaju strateške dogovore, a vi niste predviđeni u toj okolnosti. Sazove se konferencija ambasadora velikih sila, koja pošalje notu protesnu Srbiji i Crnoj Gori da se hitno povlače odatle. Srbija je tu bila donekle mudrija od Crne Gore i brže se povukla, ali ponavljam, u februaru, ponavljam – šta su Prokletije u februaru i opet nazad u Srbiju. Crna Gora je još jedno desetak dana ostala u Skadru i pošto su velike sile napravile pomorsku blokadu obale i rekle da će zaista raspaliti s tih brodova po Crnoj Gori, Crna Gora se na kraju povukla iz Skadra i time se završava skadarska kriza 1913. godine.

To nije kraj, bude sad tu i Drugi balkanski rat, to je leto 1913, dakle, ratovali su sa Bugarima, opet jedno 20-30.000 života izgubljeno i tako dalje. I onda, u septembru 1913. godine nova epizoda, gde su sada neke albanske trupe sa teritorije priznate albanske države upale na teritoriju koja je sada srpska u Makedoniji. I tu su osvojile deo te teritorije, dakle, neka pogranična čarka se iskomplikovala i krenu srpske trupe da odbrane svoju teritoriju, a kad su se već našle na Prokletijama ne mogu da odole, pa prosto – nameće se. I oni sada treći put u septembru 1913. ponovo dođu na more, ponovo se cela stvar ponavlja, ponovo se velike sile hvataju za glavu, ponovo se oni vrate preko Prokletija nazad.

I ima jedna epizoda o kojoj ne mogu nikakvog ozbiljnog traga da nađem, ali to se sigurno desilo. U januaru 1915. godine, to je trenutak posle Kolubarske bitke koja je trajala skoro mesec dana i ceo onaj ep je iz toga izašao i sve te žrtve koje su bile realne i tako dalje. To je trenutak tifusa, kada se masovno umire u Srbiji, to je trenutak koji opisuje Dobrica Ćosić, Valjevska bolnica, sećate se kako se pucalo i pevalo svojevremeno na toj predstavi 80-ih godina. Dakle, Srbija je u katastrofalnom stanju, tek oslobođena od te prve okupacije i oni računaju da im je Kolubarska bitka donela toliki prestiž kod saveznika da mogu da probaju ponovo u januaru 1915, u sred svetskog rata, da tu stvar ponovo urade. I naravno, sve se dešava kao i u svim prethodnim epizodama.

To je jedna priča koju je vrlo teško rekonstruisati na osnovu naše postojeće istoriografije, jer ona nigde nije ispričana, ali ona je apsolutno paradigmatična. Dakle, vi imate jednu opsesiju, pa sad, da li je to more, da li su to određene teritorije nije bitno, ali vi ste nešto odlučili i velike sile vam kažu – ne može, i vi se naljutite onda na velike sile i kažete – e, videćeš da može. I vi sad terate to umesto da pokušate da nađete neku situaciju u kojoj ćete se vi namestiti da budete s tim velikim silama, pa da onda uz njihovu pomoć ostvarujete neke svoje interese, ma kakvi ti interesi bili, ali to rade pametne zemlje. Ne, vi uporno ovo sprovodite dalje i onda se stvarno postavlja pitanje otkud sad to izlazi i kakav je to problem, da li je to neko ludilo te elite o čemu često govorimo, da li je to ludilo određenih pojedinaca?

Šta ćemo da dobijemo ako kažemo da Koštunica ima određenih psiholoških problema, da li time rešavamo našu situaciju, jer onda ćemo da kažemo da je i Milošević imao tih problema, pa ćemo da se vraćamo unazad, pa imao ih je bogami i Pašić. Ne mogu neprestano takve situacije da izlaze iz nečijih psiholoških problema, dakle, mora da ima neki ozbiljniji razlog. Jedan od razloga jeste to što ono što mi vidimo da je ludo, nije i za njih ludo, i mislim da je to jedan od osnovnih nesporazuma između tog vođstva i tog društva ili bar dela društva koji ne razume odluke tog vođstva.

Na Peščaniku smo često o tome pričali, koji su to sve razlozi, svaki put pokušavamo da nađemo neki novi razlog. Jednog od prošlih puta razlog smo tražili u onome što sam tada nazvala savezom elita, dakle, da je to prosto u ličnom interesu određenih elita i da su te elite ekonomske, finansijske, trgovačke, vojne, intelektualne, crkvene, i da one imaju interes u proizvodnji tih kriza koje njima daju apsolutno odrešene ruke. Ono što takođe treba stalno imati u vidu je to da sa stanovišta vlasti je ovo racionalna politika i zato mi između ostalog stalno u njoj opstajavamo. To što nama izgleda kao iracionalno, s njihovog stanovišta je racionalno, jer se tako najbolje vlada. Dakle, dok god oni predu tu priču, dok god oni prave tu situaciju stalne opasnosti, dok god je taj adrenalin povišen, njihova vlast mora biti apsolutna i u svakom slučaju mnogo veća nego u bilo kakvom uređenom i demokratskom društvu.

U tom vremenu, posebno pred Balkanske ratove, našla sam jedan izvanredan tekst u opoziconoj štampi koji se zvao Na proleće, gde se kaže kako se u Srbiji vlada pomoću parole – na proleće, čekajte, na proleće se spremaju presudni, sudbonosni događaji, nemojte sada da postavljate ta glupa životna pitanja, neka to prođe, lako ćemo te puteve, bolnice, gluposti, školstvo, plate, penzije i ostale detalje. Na proleće će ozbiljni događaji. I ovo sa severnim Kosovom danas je način vladanja i to je vrlo racionalno, jer se tako odlično i zauvek može vladati.

Svetlana Lukić: Da ne bude zabune, u današnjem Peščaniku slušate šta su naši sagovornici govorili tokom ove sezone Peščanika, znači od septembra do juna 2008. godine. Često ste slušali ekonomiste, govorili su često Miroslav Prokopijević i Miodrag Zec, njih ćete i danas čuti, a teme su bile javna preduzeća, čuvena, slavna javna preduzeća, monopoli, tenderi lažni i pravi. Kada su u pitanju tenderi i kod nas se može primeniti ona latinoamerička poslovica – za prijatelje sve, za neprijatelje ništa, a za strance zakon. Često su ovi Evropljani govorili da su naši glavni problemi Hag i korupcija. Naši državni činovnici, počev od ministara deluju kao slobodni strelci, šta nanišane, njihovo je. E, to me podseti na jednu knjigu koju sam pročitala o korupciji, gde je jedna gospođa koja se bavila ozbiljno ovom temom pokušavajući da pokaže razliku između slabog i jakog kleptokrate ispričala jednu šalu – vladar A pokazuje svoju novu vilu vladaru B, pokazujući prstom kroz prozor na novi autoput vladar A kaže – 30%. Kasnije vladar A posećuje vladara B u njegovoj još raskošnijoj vili, ovaj ga pita – kako si to, čoveče, finansirao, a vladar B kaže – vidiš onaj autoput napolju, vladar A ga gleda zbunjeno i kaže – pa, nema nikakvog autoputa, e, u tome i jeste stvar, kaže vladar B, 100%.

Slušate Miroslava Prokopijevića i Miodraga Zeca.

Miroslav Prokopijević: To što javne ankete pokazuju da je 70% ili ne znam koliko stanovništva za ulazak u Evropsku uniju, po meni nije tačno. Tih 70% je deklarativno za ulazak u Evropsku uniju, pod uslovom da nas Unija primi ovakve kakvi smo, to je pod jedan. I pod dva – da odreši novčanik i da mi ništa ne radimo, a lepo živimo. Pod tim uslovima, verujem da ima 70% pristalica u Srbiji, čudi me da nema 100%, da se onih 30% uzjogunilo. Pod pretpostavkom da ovde moraju da se sprovedu neke promene u pravilima igre, koje će neke interesne grupe i neki broj pojedinaca da košta pre nego što počnu da pritiču koristi, pod tom pretpostavkom ja sumnjam da ih ima 25 ili 30 odsto za ulazak u Evropsku uniju. A druga stvar koja mi se čini da je opscena oko tog našeg odnosa prema Uniji je to što je u percepciji, i političara i birača, to jedan dalek događaj. Dakle, ne pričamo mi o nečemu što će se desiti kroz godinu, dve ili pet i što je takoreći na dohvat ruke, da smo već u nekom procesu, pa je pitanje da li ćemo sutra ili prekosutra biti tamo, mi pričamo o nečemu što možda može da se dogodi za jedno 15 godina. Ni birači ni političari to ne shvataju ozbiljno.

To je poznato iz ove nauke kojom se ja bavim – ni birači ni političari nemaju tako dug vremenski horizont. Oni prvo misle šta će sutra, pa prekosutra, pa naredne nedelje i tako dalje i eventualno im doseže vremenski horizont kod birača, recimo šest meseci, a kod političara eventualno možda dobaci i do godinu dana, preko toga se ne gleda, niti se ozbiljno razmatra. Prema tome, ta cela priča je artificijelna i samo zato što je artificijelna, što nema posledica iza toga, samo zato se ona i vrza. I ona se vrza i okreće u javnom životu u jednoj potpuno neobaveznoj formi.

Svugde je bilo u Istočnoj Evropi neregularnosti, ali nije svugde u Istočnoj Evropi sistem bio korupcija. Ovo je sistem koji je korupcija. Nije se desio se korupcioni slučaj, tamo neki službenik uzeo mito i tako dalje, ovde čitavi slojevi, život je struktuiran tako. Znači, vi ste sada, hajde, pohapsili sve sa jednog fakulteta, ali to isto vam se događa na susednom, u drugom gradu takođe, u trećem gradu takođe, u carini i ovde i onde. Gde god taknete, lekari i tako dalje, dakle, ovo je sistem koji je korupcija. U sistemu koji je korupcija potpuno je iracionalno očekivati da će na vrhu biti čisto, oni su sad ministri i pitanje je da li ikad više, i ako sad ne uzmu i ne ugrade se u ovo ili ono, kada će. I onda naravno dobijete situacije da se ne zna pod kojim se uslovima nešto desilo, da se ne zna pošto je nešto prodato, da se ne zna šta stoji u koncesionom ugovoru. Tu se, naravno, ne kriju ove standardne odredbe, ali se kriju one ključne. Znači, bilo je Knjaz Miloš, nešto je otkriveno, ali nikada nismo videli taj izveštaj. Otišao je čovek u međuvremenu, bio je potpredsednik vlade, ali nikada nije istraživan taj slučaj.

Prosto, ovde je pretpostavka običnih ljudi da kad neko dođe na vlast treba da se nakrade, da je to sastavni deo vlasti i nijedna od tih stvari se ne tretira onako kako bi trebalo normalno da se tretira. A ako hoćemo da idemo ka evroatlantskim integracijama, onda će morati ipak neke stvari da se srede. E sad, to znači automatski da vi šaljete signal da ni ovi na nižim nivoima neće moći da kradu i to je onaj momenat koji čini da podrška sa 70 i nešto padne na 20 i nešto posto, jer ko bi bio za Evropsku uniju ovde? Pa bili bi mlađi i preduzetniji, konkurentniji, sposobniji i tako dalje. Znači, koliko ima takvih u populaciji – pa, sasvim sigurno manjina i to je dobro ako bi bilo 25-30%. Prema tome, to pokazuje da stvari koje nam se dešavaju i ovo sa Kosovom i ekonomska politika i to što ne znamo u stvari ni kud idemo, ni da li idemo ili se vraćamo, mi to nemamo pojma. To govori da se te stvari ne dešavaju slučajno, to je način jednog ponašanja, vidite to na bizarnim detaljima.

Recimo, pre mesec dana trebala je reprezentacija fudbalska da igra sa Belgijom i tu su padale prognoze kao, pobedićemo ih 2, 3 prema nula, selektor, ovi, oni, novinari i tako dalje, odu tamo i izgube. Šta sutra kažu? Pa ne kažu – u, kako smo pogrešno razmišljali i tako dalje, drugi put moramo da vodimo računa, ne, kao, eto, desilo se. Sad dolazi nova utakmica sa Finskom, šta piše u novinama – piše Fince treba razbiti u prvih 15 minuta. Dakle, ništa nisu naučili iz onog lupetanja od pre mesec dana. Evo, i sa košarkom je isto. Dakle, gde god pogledate mi se potpuno isto ponašamo, potpuno blesavo. Drugim rečima, mi smo kao jedno dete koje pošto zna da mu je prilično bolno da odraste, ne želi da odraste i stalno pravi infantilne gluposti i stalno se krevelji, a onda kad dođe negde u kontakt sa svetom i kad mu svet kaže – ej, to tako ne ide, onda se ljuti na ceo svet i kaže – ej, mi ćemo sad da promenimo taj prljavi međunarodni, odvratni svetski poredak. To je tragična pozicija, to je užasno depresivna i tragična pozicija i ja ne znam, ta stvar ne može da se izleči tokom jedne generacije, to će jako, jako dugo trajati da izađemo iz toga.

Pretpostavljam da svako ko ovde uđe u politiku, jedna od prvih stvari je da, čak i ako je personalno bio obrazovan i odgovoran, da će ignorisati deo svog obrazovanja i odgovornost i da će se prepustiti ovom mlaćenju i lupetanju i prodavanju magle i ne znam već čemu, jer je njegov utisak da u tako neuračunljivom biračkom telu u celini, kad su u pitanju ključne stvari – takva politika se isplati. Naravno, problem je što kad vodite takve politike nema rezultata i onda rastu sve ove negativne sile političke i tako dalje koje stalno vise nad glavom i prete da i neodgovorno kreveljenje pretvara u totalno ludilo. I Srbija u stvari živi između te dve stvari, ona još uvek ne može da dođe na ovaj normalni deo političkog spektra.

Miodrag Zec: Mi i inače imamo dosta katastrofalno stanje u industriji, a i u privatizaciji industrije imamo katastrofalno stanje. Sva ta velika preduzeća i na kraju, sve građevinsko zemljište, od Rakovice do Zmaja, do Kraljeva. I to je ključni problem, nema realnih investicija. Postoje samo neke zemlje koje tako mogu. Evo, uzmimo slučaj Rusije, koja ima 7-8 imperatora u svojoj istoriji, koji su je skokovito vodili napred, od Ivana Groznog, Katarine Velike, Petra Velikog do Putina Velikog. Mi možemo da kažemo šta god hoćemo, ali on je napravio jedan skok i Rusija se ponovo digla, ali zahvaljujući čemu se digla? Pa resursima, šta Rusija izvozi nego resurse. Kina je fenomen, izvozi sijalice, grickalice, spajalice, kompjutere, sve Kina izvozi i to može da izvozi hiljadu godina. Na kraju će izdušiti nafta, pa šta ćeš onda? Ovo što rade Kinezi, to je bezgranična kreativna moć ljudskog rada i zato je verovatno najveći strah od te Kine, jer oni naprave automobil za 2.000 dolara, a Detroit ne može bez pet i gotovo, jer oni tamo imaju prava, mnogo više jedu, manje rade, hoće da glasaju, da spavaju, a ovi samo rade. Nije ni čudo što Kina ima istoriju pet hiljada godina. Niko se nije toliko održao, to je jedina nacija koja je imperija od kad je znala za sebe i koju ni komunizam nije uspeo da otuđi. Sve ostale je dotukao komunizam, sve slovenske narode, ali Kinu ni komunizam nije mogao. Znači, to je potpuno nešto posebno.

Da zaključim, kod nas u ekonomskom učenju ja vidim tu dirigovanu ekonomiju, vidim tu državu, vidim tu preraspodelu. Ovde i mlada elita i stara elita, svi samo rade kod države. Niko ovde iz sveta nije došao da otvori firmu konkurentsku i da pravi nešto što izvozi na zapad. I ovi reformatori, svi su došli da budu vlast, ništa oni nisu došli da rade. Hoće svako da dođe da bude guverner, i direktor NIS-a. Hoće onaj sa Menhetna da bude guverner i u Zimbabveu, a ne kod nas. Ta poruka se ne menja, ne menja se. I od izbora do izbora ona biva sve drastičnija i drastičnija. Oni tonu u bezizlaz državne preraspodele, državne birokratije i tu nema kraja. Pa kakva je to država? Evo, u Bijeljini ima 20 univerziteta za medije i menadžment. Na granici Srbije i Srpske je jedan granični fakultet, pa iz kojeg god pravca da ideš, ti možeš da nabaviš diplomu. Bože, razumete li vi, 20 fakulteta. Da je to na slobodnom tržištu, šta će tebi diploma ako ništa ne učiš, ali ovde, ti si se već zaposlio u EPS-u, NIS-u, neđe si ti već na vlasti.

Gde su proizvodni ljudi? Sutra i da dođu investicije, nemaju na šta da dođu. Šta sad, sutra da dođu Kinezi, na kraju ćemo morati uvesti Kineze. Tako da je ekonomska filozofija, njena načela su dovedena u pitanje posle deset godina tranzicije, jer ništa nije rentabilno. Drugo, džaba, ako ti nisi u politici, ništa ne možeš, i to je porazno. Zato mislim da smo mi ušli u nešto što se zove antikomunistički komunizam, zatvoreno društvo, partija kao mera svega, partijska demokratija. Pa ima u Americi, ovo dvoje naganjaju se pola godine u jednoj partiji za nominaciju, Hilari i ovaj Obama. Kakvi su kod nas izbori u bilo kojoj partiji, tu može biti samo puč, znači, biće aklamacijom ili pučem. Mi nemamo političku konkurenciju, mi se ne snalazimo tu, a ta dva instrumenta, to je kao način života, da se ti navikneš da kroz tu tehnologiju, tu proceduru ti napreduješ, kroz konkurenciju privrednu, kroz konkurenciju političku. A ovde kod nas, svi u stvari bajate ideje prevrću. Treća stvar i ključna, ne znaš ti kako da kontrolišeš proizvodnju političke robe. Zašto nema obilaznice u Beogradu? Klikću jedni i drugi – krivi su koalicioni partneri. Kako možeš kontrolisati političku ponudu, ti glasaš za jedno, a desi se drugo.

Zašto je u toj Americi dvopartijski sistem, pa da ti možeš da uhvatiš ko šta tu radi. Ti ovde kroz te kolacije, 500 političkih preduzeća, 500, pa ljudi, to stvarno nije nešto normalno. Pa mi nemamo 500 preduzeća sitnih koja su rentabilna. I onda ti na kraju kada pitaš nekoga – je li, prijatelju, šta to bi, ti si pričao si da će biti ovo – a, bilo bi, ali koalicija je tu bila. I onda se osećaš kao idiot, kao idiot se osećaš jer ih ne možeš kontrolisati. Jedno vreme mi je čak bilo komično, ali sada mi je baš tužno. Ovo postaje opasno i potpuno se čovek sluđeno oseća. Evo, u Beogradu svi negde žure, a niko nije nigde stigao. Svak svakoga vara, a svi su na gubitku, svako svakoga vara. Poslodavci radnike, radnici poslodavce, partneri, političari, policajci. Ta beskrajna igra, a rezultat je globalni nula. Svi negde žure, a nismo nigde stigli, agresija je na sve strane. Ti kada putuješ Švajcarskom, Austrijom, ja sam zapanjen, sve njive obrađene, sva trava pokošena, a niko ne kosi. Vidiš one ogromne bale pšenice, nema naroda, nema galame, dreke, a sve urađeno. U gradovima normalno sve, svi se svakom sklanjaju, izvinjavaju se, a saobraćaj ide. Ovde svi jurišamo na crveno, a nigde nismo prošli. O čemu se ovde radi? Svi smo žurili, a svi smo zakasnili. Znoj na sve strane, počevši od političara do radnika, a rezultata nema nigde. Rekao sam, ljudi, pa ovo nije normalno. Ovo više ne može se rešiti lično, ti si gubitnik lično, šta god da uradiš, to se mora rešiti konceptom nekim.

Šta smo mi završili od tranzicione politike? Je l’ imamo monetarnu stabilizaciju kao prvu tačku? Nemamo, je l’ smo eliminisali deficit državnog budžeta, deficit na nivou javnog sektora, deficit na nivou pojedinca – ne, samo ga krpimo. Svi ulaze u kredite, građani, preduzeća, država i troše više nego što zarade. Liberalizacija, jesmo li to završili? Ne, daj nam još, care, jedno 17 godina, pa ćemo videti. Svako traži zaštitu, pa onda procedure iz komunizma, recimo, uzmimo za ovo ulje, privatne fabrike ulja, isto ulje skuplje u Srbiji nego što ga izvozimo, u svojoj matičnoj zemlji. Ovi umesto da liberalizuju uvoz, oni imaju kontingente za uvoz ulja. On je štitio društvenu svojinu, naša preduzeća, a koga sad štiti? Ivicu Todorića, vlasnika Dijamanta, njega štitiš, a on to isto ulje prodaje u Hrvatskoj jeftinije nego ovde. Ne, ne, kaže država, dođite vi u Nacionalni investicioni plan, mi ćemo dati vama džabe da sejete seljaci, to je komunistički model, daćemo seljacima džabe seme, pa će biti jeftinije ulje.

Privatizacija, je l’ završena, nije završena, hoće biti, neće biti. Onda, ko su ti preduzetnici, on zna da preuzme, da kupi preduzeće i da rasproda zgradu i rastera radnike. Pa si zakonom dao da on kupuje na šest rata i da se jedan isti proizvod prodaje po dve cene, pod zaštitom domaćih industrijalaca, kojih nema. Pa sad te pare potrošiš na sanaciju socijalnog sistema, pa opet nemaš ništa, i šta si radio – ništa. Ti si zatvorio krug i ponovo si došao do monetarne nestabilnosti, koju lečiš sa ogromnim rashodima koje čini Centralna banka, jer ona ima svoje ciljeve. I dalje se nastavlja da ministar finansija pušta pare, a guverner povlači, a rođena su braća politička. Zamislite vi da neko vatru pali, a neko gasi i svi se ubiše od rada, znojavi su neviđeno.

Bože, bože. Znači, imaš brod, on se ljulja, truo je, komandanta nema, kormilara nema, posada spava, jedra pokidana, a ne zna se ni kud plovi. Bože, pomozi nam.

Svetlana Lukić: Radnju Peščanika, dakle, zatvaramo danas, ali to ne važi za naš sajt, www.pescanik.net, on će raditi tokom leta i moći ćete da čitate tekstove naših stalnih autora, a u nastavku ove emisije slušate šta su u ovih nekoliko meseci za Peščanik govorili Biljana Srbljanović i Milutin Petrović.

Biljana Srbljanović: Kada je bilo zakazano proglašenje nezavisnosti Kosova, ja sam uspela da zauzmem neku distancu, jer sam otišla na drugi kontinent. I kada sam se vratila, samo sam propustila dva dana, znate kad niste bili na žuru, pa nekako ste iskliznuli iz te atmosfere. Ja sam onda krenula, kao ostavi vas čovek pet dana, a vi izgubite 15% teritorije, daj da se ja vratim dok još imamo Surčin. I vidim da se ljudi ne smeju, nije im to nešto duhovito uopšte. I shvatim da se odjednom u roku od tri dana potpuno promenila čitava klima, tako da ti više ne možeš ni glupu šalu da napraviš, a da te neko ne gleda sa jednom nelagodom. Odjednom osećate nekakvu potrebu da se pravdate. Ja, evo, da se opravdam. Ne zanima me da li je to međunarodni presedan i šta me, bre, briga šta će da bude sa Katalonijom, to neka se oni brinu. Ono što mene lično zanima je kakve to konsekvence ima na moju zemlju. Ja smatram, ono što je suštinski nepravedno u tome je da su nakon ratova i zločina albanske izbeglice imale priliku da se vrate u svoje kuće, a srpske izbeglice nisu imale priliku da se vrate. Od kako je došao UNMIK nestalo je hiljadu ljudi, to je hiljadu porodica koje ne znaju gde su im kosti njihovih.

Imam utisak da su ti ljudi tamo kažnjeni za ono za šta mi nismo kažnjeni – za Srebrenicu, za Sarajevo, za Vukovar, jer de facto i nismo kažnjeni. I nekako imam utisak da se nad njima vrši nekakva kosmičke pravde, kao oni ispaštaju za nešto za šta oni možda uopšte nisu krivi, bez obzira što je to moralo da bude i što je to pravedno za dva miliona ljudi tamo, koji su samo to i čekali, oni ljudi hoće da žive neke svoje živote i da idu nekim svojim putem. U svakom slučaju, svakome ko se otcepio od nas bilo je bolje. Prema tome, nemam nikakvu sumnju, ali da je to jedan udarac na srpsku manjinu tamo, da je to jedan novi šamar srpskoj državi – jeste. Da u međuvremenu ta država nije dobila nekakvu pruženu ruku za evropske integracije, je na neki način i dovelo do toga da taj dečko pogine u ambasadi američkoj, kao izbeglica sa Kosova, koji je sa 11 godina došao u Novi Sad. U svom okruženju je video samo nasilje i rat i ništa drugo, u svom okruženju je video da je političko sredstvo ubistvo. Niko mu se drugi nije obratio na neki drugačiji način, osim što mu se obratio mahniti premijer sa svojom kamarilom medijskom i što ga je ubedio da će on da ode u raj ako bude zapalio američku ambasadu.

S druge strane, ono što me je najviše potreslo u svemu tome je što je taj skup, ta paljevina Beograda organizovana ne kao kontra miting 5. oktobru, kako mnogi govore, za mene to nije tako. To je bio kontra miting Đinđićevoj sahrani. Vojislav Koštunica je želeo da se osveti Beogradu što je izašao u milionskom broju da isprati pokojnog premijera. Mi smo razlupani pre neki dan od strane organizovanih bandi, tajne policije, huligana, koji su instruirani da se osvete Beogradu zbog toga što smo odali počast ubijenom premijeru. Mi ulazimo u mesec mart, mesec mart je uvek na neki način bio izuzetno značajan po strašno negativnim stvarima za taj grad i za našu zemlju. Ipak, za mene je mesec mart mesec ubistva, smrti Zorana Đinđića i mesec u kome je, iako je puč organizovan od ljudi koji danas sede na vlasti, Beograd izašao u milionskom broju i rekao – ne. Mi smo zato pet godina kasnije dobili osvetu tog zločinačkog udruženja na vlasti, naš grad je polupan, ponižen, Beograđani su predstavljeni kao huligani, ceo svet nas je gledao kao ološ. Mi smo morali da popijemo kaznu zbog toga što nam dolazi petogodišnjica ubistva Zorana Đinđića.

Milutin Petrović: Rezultati koje LDP ostvari na Vračaru, to su moji očekivani rezultati LDP-a u Srbiji i užasno sam nezadovoljan time. Znači, ja mislim da za LDP u Srbiji treba da glasa 12 odsto ljudi i da ja onda mislim o Srbima kao o jako lošim biračima, a dakle, to je rezultat na Vračaru, čime bi trebalo da se dičim. Ti si rekla reč muk, meni je ta reč muk ključna reč za sve ovo što je posle bilo. Nekako sam tako prazan od onda. Sad sam dolazeći kod vas slušao vesti i na vestima se 15 minuta izgovaraju te rečenice – ako ovi, onda ova, rekao ovaj ovome, ako koalicija uđe, neće da uđe, ovi su rekli da ovi izjavljuju da… Ja to potpuno sad posmatram kao neki politički idiot i sada sam ja odjednom se preokrenuo i postao jedan od ljudi, koji meni u poslednje tri godine govore – šta si se, bre, u tu politku, pusti to i tako. Nekako imam sada taj odnos, nešto da me sve to sad ne zanima. Nekako sam skroz digao ruke od čitave stvari.

Znači, ja kada kažem ljudima – ja sam za LDP, glasajte za LDP, to je zato što ja u veoma komplikovanoj, kvantno-fizičkoj strukturi koju vidim, da bih ljudima skratio, kažem to jednostavno – glasaj za LDP. Ali u stvari govorim o nekim koordinatama koje su potpuno suštinske. I mi smo to govorili, govorili, govorili, a onda su te stvari prosto došle do stvarnosti. Sad bi čovek koji to sve priča jedino mogao da seiri nad time da će sad sve više ljudi videti ono o čemu si ti pričao. Kada ovi jave da će Vučić biti gradonačelnik, a meni ovako mozak kaže – a Čeda narkoman, je li, Čeda je narkoman, pa super, prijatelju, evo vam Vučić sada. Ali to je bezveze, nisam srećan kada to osetim. Na primer, već godinama proglašavaju krug taj ljudi oko Peščanika za ekstremiste zbog toga što veoma, veoma žestoko i vrlo često nebiranim rečima optužuju tog čoveka koji se preziva Koštunica. Ali mislim da postaje ljudima potpuno jasno, šta se u stvari dešava i kakav je to čovek i o čemu se tu radi, kakva je to jedna senka, iza koje stoji onaj Nikitović. Meni on se pretvorio već godinu dana pretvorio u tog nekog udbaša Nikitovića, ispred koga stoji neki taj čovek koga mi prepoznajemo i koji se tu kreće. To je bilo valjda u Nindža kornjačama, onaj metalni džin u kojem živi mali mozak.

Mene samo zanima to da li će radikali da dođu na neku vlast, to mi je jedino bilo zanimljivo na ovim izborima jer ja inače mislim, baš iz te slike o Nikitoviću i Koštunici, da u stvari ovom zemljom vlada neka grupa tih udbaša. Znači, ja to vidim kao neku grupu zaverenika, koji su uzurpirali ideju države i oni misle da su oni Srbija i oni kao pod imenom branjenja Srbije maltretiraju sve i praktično su diktatori u ovoj zemlji, a mi nemamo moći da ih se otarasimo. Ti ljudi drže, između ostalog, i tu stvar koja se zove Srpska radikalna stranka, koja postoji zato da nikada ne dođe na vlast. I kada bi oni došli na vlast, meni bi se ta moja paranoična struktura srušila i ja bih se onda obradovao, pa bi mi bilo lakše, mislim, oni su za mene zlo, ali to znači da je to jedno autohtono, postojeće zlo protiv koga onda možemo da se borimo. A ostane li ovako da oni ne budu na vlasti, onda je to meni mnogo gora stvar, kakvu god vladu oni napravili. U stvari, onda ja znam da to što sam paranoičan ne znači da neće da me uhvate i da će da ponovo sve bude isto. I ja sam nekako siguran da će sve biti isto i svima je jasno da će sve biti isto i zato je muk. I ne znam koliko puta više treba da im bude isto da bi onda nešto uradili, i to smo valjda zaslužili.

Nadežda je u prošloj emisiji pričala o tome, to je taj eksperiment kada te nateraju da govoriš neistine da bi se uklopio u ostale ljude. Sad nas bare na tu temu i bare nas sa svih strana, kao je l’ hoćete Zapad, pa to vam je Zapadna civilizacija, ta pragmatičnost, ta bezdušnost tih dogovora kapitalističkih. To naprosto nije tačno, evo, sad na primer, ovaj zemljotres u Kini koji se desio, to mi je bilo hiljaditi put dokaz o bezdušnosti koja se ovde u ovoj pravoslavnoj, slovenskoj, ruskoj zemlji dešava, a to je znači, menjaš svetske kanale na televiziji, apsolutno sve vesti na svim stanicama počinju tako što ljudi izveštavaju iz tog katastrofalnog zemljotresa i to traje deset minuta i onda posle još nešto drugo kažu. Kod nas rutinski idu vesti šta je rekao Palma, šta je rekao Ivica Dačić, pa jedna stvar, pa treća stvar, pa četvrta stvar i sad ono, u osamnaestom minutu kao malo je bio tamo kao zemljotres. Znači da su ti ljudi koji rade u redakciji zaboravili na osećanje samilosti prema ljudima koji su tamo poginuli, što nisu zaboravili ovi ljudi koji rade na BBC-u. To je nešto što pokazuje sliku o tome šta se ovde sa ljudima desilo i sad, ti ljudi s kojima se to desilo vrše dalje pritisak na sve ostale ljude da budu što sličniji njima. Ajde sad, budite kao mi, i svi na to ležu.

Dakle, taj Vučić i taj Šešelj i sve, oni su krajem 80-ih i početkom 90-ih godina bili neka grupa ljudi koja je mrzela te prozapadne urbane ljude, znači, pogledaj ove pedere, oni tu nešto dizajniraju te bilborde, kakvi bilbordi, bre, ima samo onaj jedan font koji se zna – onaj ko uđe u ovu kuću neka ga Bog blagoslovi, vladika Nikolaj. To je sad taj font i nema tu sad drugo šta da se priča. I neće ovi biznismeni i ti neki što su sa Zapada došli, pa ta odela italijanska, ne, mi smo narodnjaci iskreno, samo Srbija i sve to. I šta se u međuvremenu desilo, oni su otkrili fokus grupe, postali civilizovani, više niko od njih ne kaže Ciganin nego kažu Romi, znači, oni su de facto postali onakvi ljudi kakvi su bili članovi Demokratske stranke 90. godine.

Znači, morali su da izginu svi ti ljudi, da se dese ratovi da bi jedan pips Vučić ukapirao one stvari koje su ljudi već znali 90-ih godina i zbog čega je on bio protiv njih. I sad, još gora stvar, na sve to što oni ulaze u ovu stranu, oni postaju normalni, ti radikali, i na neki volšeban način izguravaju normalne na onu drugu stranu. Sad se pojavljuju neki supernormalni ljudi koji kreću da pričaju da je CESID izdajnička organizacija, lažu ti istraživači, oni rade protiv nas, oni rade za vojnu obaveštajnu službu. Jedan političar koji je na našoj strani, nešto smo ga kritikovali oko kampanje, je rekao – šta, hoćeš da kažeš da bi u vaterpolo utakmici sa krokodilima pobedili samo da smo imali Spido gaćice. Sad, naši ljudi su skeptični prema bilbordima, a Vučić briljira, sad kapiram da Vučić napamet zna ono gde su bilbordi, kako ide zakup, pa sva ta imena kako se zovu oni što svetle i što ne svetle, garantujem, 100% da zna čovek sve to napamet. Ali zašto smo čekali da ti to naučiš, idiote, razumeš, jer je cela stvar počela tako što je on mislio da smo mi koji to znamo pederi i da je on Srbenda i sluša narodnjake. Šta, na kraju će da počne da sluša dobru muziku i kao, o čemu se radilo uopšte. Imaćemo iste plej liste.

Biljana Srbljanović: To je užasno čudno, sad sam po prvi put sa ove strane, znači učestvujem u tim izborima i tako sam nešto mirna, ne mogu da zamislim uopšte mogućnost da radikali i Koštunica naprave vlast bilo gde. Srećem ljude na ulici i nije mi se desilo da prepoznam na nečijem licu želju da jedan čovek umešan u ubistvo i skrivanje najgorih zločinaca i drugi čovek, koji je saborac najtragičnije politike ove zemlje posle Drugog svetskog rata, na bilo koji način više budu prisutni u životu. Ja razumem čak glasače radikala, jer radikali imaju tu neku socijalnu demagogiju i oni znaju da ljudi teško žive i obraćaju se ljudima koji nemaju neko posebno razumevanje za to šta će nam doneti Sporazum o pridruživanju ili šta bi nam konkretno doneo ulazak u Evropsku uniju, oni to ne razumeju. S druge strane, ja ne mogu da shvatim ko u Srbiji u 2008. godini, koji je taj čovek koji ima iole ličnog integriteta, elementarnog ljudskog poštenja, da ne govorim o intelektualnom poštenju, koji može da ode i da zaokruži bilo koga sa liste Vojislava Koštunice.

Ja mislim da je rak rana ove zemlje taj čovek i njegova partija i da naš zajednički cilj mora biti da ti ljudi više nikada ne pređu cenzus. On je u prilici da sa svojom manjinom ucenjuje ostatak zemlje, da se slepo drži potrebe da se održi na vlasti, jer ako siđe sa vlasti, nestaje i imunitet pred pravosudnim organima. Oni su umešani u svašta i njima je pitanje života i smrti da se održe na vlasti. Oni će sa crnim đavolom ući u vlast samo da bi se održali, da bi zadržali svoj imunitet pred pravosudnim organima. I više me ne zanima ni kritikovanje Demokratske stranke koja naravno da je morala da uradi mnogo više i naravno da ima ogromnu odgovornost jer je održavala tog Koštunicu na vlasti. I naravno da je kao taj jedan džinovski, mlaki bokser pun sala, najveći je, svima bi da se svidi, izgubio je svoju suštinu i prevashodno je izgubio svoju snagu. On deluje kao neki pregojeni bokser, koji ovako malo deluje kao da je najjači, ali zapravo kada zamahne uvek promaši cilj i uvek ga onaj mali, pokvareni šutne ispod pasa i nokautira. E sad, ja više ne mogu njih da krivim i uopšte me više ne zanimaju.

Opasnost preti od Vojislava Koštunice i njegove sekte. Radikali su nebitni, oni nikad nijedne izbore nisu dobili, njima se ni ne isplati da pobede, oni hoće ovo da muljaju i da su stalno tu da ti prete – videćeš šta ću da ti uradim, sad ću da ti uradim, kao Bata Živojinović u filmu U raljama života, i kad ti sve to budem uradio ti ćeš pasti u nesvest i onda ćeš da se pitaš kakvi smo mi to Srbi i sve, ali u stvari to nikada ne uradim, jer sam zauzet žvakanjem žvake. Puno je bilo priča o tome kako se ta stranka može kupiti i ja bih pozvala sponzore i mecene srpske budućnosti da to i urade ovih dana.

Svetlana Lukić: Stalno proveravam vesti da vidim da li je Tadić imenovao mandatara, nije još, ako to bude Vuk Jeremić, to će biti ne samo ponižavajuće, nego i znak da je Tadić Boris rešio ne samo da parlamentarni sistem pretvori u predsednički, nego da su on i njegovi saradnici, dvorsko okruženje, Raspućini, preuzeli potpunu vlast u Srbiji. Onda još samo fali da Tadić onu stilizovanu vojničku jaknicu i stilizovane pantalonice sa našivenim džepovima u kojima obilazi vojnike zameni sa pravom uniformom. A ako to bude Pajtić, to znači da su mu stranci rekli – stani malo, šefe, osim tvojih školskih i drugova sa basketa postoji u ovoj stranci još neko. Bilo kako bilo, meni se čini da ova priča ima tužan kraj, malo podseća na onu priču o čoveku koji je skočio sa oblakodera od sto spratova i pored svakog sprata ljudi ga čuju kako govori – za sada je dobro. Taj čovek se ponaša kao da proračunava rizik, ali je ishod prilično izvestan. Ali mi ćemo se ponašati kao da ne znamo kraj, kao da je neizvestan. A izvestan je kraj Peščanika, u njemu će govoriti Ivan Čolović, Mirko Đorđević i za kraj Pera Luković.

Ivan Čolović: Ima letnjih dana kada u gradskim soliterima zbog velike vrućine čovek ne može ništa ozbiljno da radi, tada ni rashladni uređaji ne pomažu. Ova naizgled sasvim prozaična letnja nevolja žitelja solitera podstakla je međutim jednog pisca da je opiše na takoreći pesnički način. Tako je nastala pesma u prozi pod naslovom Negde u Srbiji o letnjim vračima, sa ovim početkom: Velike, gotovo nesnosne vrućine u kamenim sarkofazima, čitaj stambenim zgradama, ne samo velegrada, zaustavljaju funkcije svih ozbiljnih aktivnosti. Gust, kao iz faraonskih građevina za večnost preuzeti okamenjeni materijal prepun armature jarosno odoleva instaliranim mašinama koje su zadužene da unesu u unutrašnjost tih sarkofaga mrvice planinskog ozona i trag života. Autor ovog pesničkog teksta je profesor na muzičkoj akademiji u Beogradu, kompozitor i književnik Svetislav D. Božić, a tekst je deo njegove knjige Žamor leta 2006, koji je nedavno objavio Zavod za udžbenike iz Beograda. Pretpostavljam da su recenzent izdanja Rajko Petrov Nogo i direktor i glavni urednik Zavoda Radoš Ljušić ocenili da je reč o delu koje može zgodno da posluži kao priručnik u nastavi srpskog jezika i književnosti.

Sličnu pedagošku vrednost recenzent i izdavač ove knjige mogli su da nađu i u Božićevom nadahnutom portretu lepinje sa kajmakom koji ide ovako: Lepinja sa kajmakom, taj praznik jednostavnosti gastronomije otmenog naroda koji je svoje siromaštvo nadkrilio arhipelagom satkanim od najskupocenijih miomirisa. Ipak, nisam siguran da bi Žamor leta 2006. zaslužio da ga objavi jedna značajna, i kako se obično kaže, nacionalna institucija kao što je Zavod za udžbenike, da je njegov autor pesnički obradio samo pomenute i druge slične teme svakodnevnog života. Pre će biti da je ovo njegovo delo u Zavodu prihvaćeno najviše zbog toga što se tu nalaze opevane i neke mnogo važnije i respektabilnije teme, teme iz dalje i bliže srpske prošlosti, a bogme i neka važna pitanja srpske sadašnjosti.

Na primer, kad profesori budu đacima govorili o prilikama u Srbiji početkom XIX veka, u ovoj Božićevoj knjizi naći će poetski efektno iznet podatak da je tadašnja prebogata Srbija svinjetinom hranila pomalo iznemoglu i skoro gladnu Evropu. Smetovi žira hranljivog, piše Božić, koji je veselio i gojio groktavu tevabiju namenjenu za transport u prostore zapadne jevropske prekrivao je tlo tih šuma nagizdavljenih.Profesor istorije naći će u ovom izdanju Zavoda za udžbenike pogodan materijal i za lekciju o istorijskim odnosima između Srba i drugih naroda, a posebno između Srba i Hrvata. Pedagoški pogodnu obradu te teme naći će na stranicama Božićevog Žamora koje su posvećene Nikoli Tesli.

Tu će profesori pročitati, a zatim đacima dati da prorade zgodne, sažete i rodoljubivim pregnućem nadahnute opise Tesline domovine, to jest Hrvatske. Prema jednom od tih opisa to je zemlja koja je nastala u Jasenovcu, a drugi je predstavlja kao državu čija je najveća hrabrost da je ničega nije sram. Deca će na kraju čuti da je gospodar svetlosti, ma koliko ga Hrvati mučili preko svojih struja i munja bio u stalnoj vezi sa Srbijom. Tesla se u ovoj knjizi na kraju preobraća u proroka koji, kako kaže Svetislav Božić, velikim praskom svojih nebeskih sasluživanja kao da najavljuje drugi dolazak sina Božijeg Isusa Hrista. Nema sumnje, zahvaljujući Teslinom lobiranju i Božićevom sasluženju, i Bog će kad bude dolazio u ove krajeve izabrati da se najpre javi Srbima, ostavljajući po strani Hrvate, kao što je to svojevremeno zaobilazeći Hrvate učinio i Mekdonalds.

Za školsku obradu temata o zlodelima Hrvata nad Teslom i ostalim Srbima ova Božićeva knjiga nudi još jednu veoma zgodnu ilustraciju. Naime, njen autor nas podseća na to da su dva možda najvažnija spomenika u Beogradu spomenik Neznanom junaku i spomenik Pobedniku, našoj prestonici nametnuta, da ih je podigao jedan vešt zanatlija koji je, kao što je poznato, Hrvat. Božića kao Srbina, a bogme i kao muškarca, najviše pogađa besramna golotinja Meštrovićevog Pobednika. To je, kaže on, muškost u samoponiženju. Njega pritom reklo bi se manje šokira ono što Pobednik pokazuje spreda, a više fakat da je gologuz, to jest kako se Božić pesnički delikatno izrazio – što mu je nag južni deo tela, koji je bezobrazno okrenuo srpskoj prestonici, pa tako izgleda, žali se naš pesnik, kao da se Pobednik podsmehuje svemu muškom što je preteklo i živi u ovom gradu.

Svetlana Lukić: Nikad ne veruješ dokle to može da ide.

Ivan Čolović: Znam, ali to izdaje Zavod za izdavanje udžbenika, zato je to interesantno u stvari.

Mirko Đorđević: Ovih dana su mediji javili da je po treći put u Kragujevcu policija na smetlištu gradskom našla bistu Đure Jakšića, velikog pesnika srpskog, i vratila je tu bistu koja je tamo u đubrištu bila, u manastir, ali arhimandrit manastira na Liparu, legendarnom Liparu gde je Đura napisao čuvenu pesmu, neće ni da čuje. A ta je bista podignuta tu u čast velikog pesnika, jer je on davno, potkraj XIX veka službovao tu, zlopatio se, a objašnjenje koje je ponudio arhimandrit Sava glasi – bio je to čovek koji nije išao u crkvu, što uopšte nije tačno. Među pesmama Đure Jakšića postoji desetak koje su nadahnute najiskrenijom religijskom notom. On je bio pijandura, kazao je, i bacio njegovu bistu. Zbunili se gradski oci u Kragujevcu, a tu se održava jedna kulturna manifestacija, svečanosti liparske, sve to je propalo i niko ne sme da zucne. Bistu je policija donela i pita se šef policije šta da radi s njom. Drugi argument tog nesretnog arhimandrita je – to nije bio normalan čovek, voleo je da pije, ali mu je treći argument još bedniji – on je razgovarao sa pticama. Valjda je načuo da je Đura Jakšić njima posvetio onu svoju čuvenu pesmu Na Liparu.

A šta je to Đura Jakšić zgrešio crkvi? On je negde potkraj veka napisao jednu pesmu, koja krasi sve antologije novije srpske lirike, koja se zove Kaluđeri:

Gledo sam vam metanije, Kad varate Boga živa. Gledao sam vas de se pije, gde se jede i uživa. Slušo sam vas kad kunete Svoje stado, svoje verne I kad Tajni prizovete Licemerni licemerne. Gledao sam vas, ne da nisam, Kad razbludom usplamtite. Gledo sam vas, ne da nisam. Licemerni, upamtite.

Petar Luković: Ja sad kidišem na ekran, da imam neku testeru, pobio bih te s one strane ekrana. To je do te mere postalo strašno, od Utiska nedelje do U nedostatku dokaza, Sa mnoštvom dokaza, sa Ljiljanom Smajlović, Oljom Bećković, to sve je, bre, ista jedna matrica, svi se mi pravimo blesavi, svi nešto kao nemamo pojma, svima trebaju nekakvi dokazi, kako vi mislite, vama Mladić nije osuđen, nije utvrđeno da je on kriv, pa mi, dakle, ne možemo da govorimo o njemu kao o krivcu. Mrš, bre, u pizdu materinu, izvini, mrš u pizdu materinu. Pa stvarno, pored 7.000 leševa, pa idi pa pogledaj, pa ima izveštaj čak i tvoja Republika Srpska je donela izveštaj, priznaje genocid. Znaš, oni imaju svi ljudska prava, pa u ponedeljak nakon mitinga, Politika je donela nekakav tekst, nekog sad iz policije tamo koji je objasnio ovako, jebote život šta je pisalo, pisalo je da policija nije intervesnisala protiv ovih fašista, jer bi povredila, piše, citiram – ljudska prava članova Nacionalnog fronta. Samo zamisli zemlju u kojoj o ljudskim pravima brinu radikali i socijalisti i DSS. Ta vrsta poruka kroz medije, svih tih medija, sve to što postoji, 99% je čisto destilisano zlo, to više nije čak ni glupo, bilo je vreme kad čitaš pa se smeješ, kažeš – vidi budalu, ali sada to je zlo, to se pravi da bude zlo.

Ruska privreda najbolja na svetu, ruska literatura uvek, ruski filmovi, ruske serije, pazi, ruske serije, pa, mislim, sve da priznam, ali ruske serije, pa mislim, stani, alo, zaustavi se. Gledao sam rusku verziju Moje dadilje, mislim, znaš šta, streljao bih prvo te Ruse, a streljao bih i ove naše koji su to uzeli. Nemam ništa protiv, okej, super, ali kažite nam onda – ej, Rusi nas brane, zato traže pare, dali smo im pare, u redu, da znamo već jednom, nemoj da praviš da sam kreten. Mislim, do te mere te pravi konjima, a istovremeno, ministar vera poklonio Artemiju hotel, motel, bazen, saunu, sve što ide uz to, konobarice, osoblje. Kako je mogao da pokloni? I zašto se država od toga odriče u ime nas, ne razumem? Ja bih stalno ovo da pitam, recimo, kako je Kusturica dobio Mokru Goru, mislim, kako je država mogla nekom da da planinu, selo, ljude su mu dali. Nisam siguran da ti ljudi tamo nisu robovi, jebem mu mater, pa ne, nisam siguran, otkud znam kakav je njihov status, on ti određuje koju televiziju smeš da gledaš, čitao sam kakav jelovnik tamo mora da bude, ko je pozvan, kako da dođeš, naplaćuje putarinu. Zašto se navikavamo na sve to, kakva je, bre, to država? Jebem mu mater, kakva je to država? Pa što meni i tebi ne poklone, pojma nemam, pokloni mi plac, hajde, ne tražim celu planinu, ne tražim ni građane, ni nejač neću, odričem se nejači, daj mi to parče zemlje, ne mora da je Mokra, može da bude Suva gora, hajde, pristajem i na to, i bez bioskopa i bez ičega. Pa jebem mu mater. Sad sam pogledao novine, vidim pravi se Delta siti, kad sam video šta je to, 85 ili 850.000, više ne znam koliko kvadrata, zgrade, podzemna železnica, liftovi, pičke materine, šta sve tu nema. Mislim, izvini, što se ovaj grad ne zove Delta siti, što ne promeni ime? Dakle, ti živiš u jednom društvu u kome jedna kompanija koja vlada ovom zemljom kaže – ko nešto kaže protiv nas mi smo uzeli, pazi advokate, oni će da dignu tužbu, ne smem da kažem ništa protiv. U stvari, a šta ja znam o Delti, pa da nešto mogu i da kažem? Kad neko pravi grad, jebote, ej, bre, ne pravi kuću, pravi grad. Kako da povratim svoj dignitet građanina? Tako što neću da idem u njihove prodavnice. Pa gde ću da odem kad ima 65% ili 75% svega, šta da radim, da ignorišem sve što postoje, dakle, od osiguranja, do prodavnica brze hrane, spore hrane, do megamarketa, minimarketa, maksimarketa, do gradova, pazi, ovo je grad. Kako ja mogu da se borim, ne mogu da se borim nikako. Kupio sam ovaj sok, otkud ja znam koja je ovo firma, ispostaviće se da jeste Miškovićeva.

I ta Jagodina i taj odnos predsednika opštine i tog naroda, to je jedan janjičarski odnos. Mislim, jedan dobar janjičarski odnos, taj Palma će dole da ostane forever, dakle, ako bude živeo 200 godina, 200 godina će Palma da ostane u Jagodini. Pazi, on narodu da, ne znam, zoološki vrt. Sad je video neki dan u Parizu, čuo je da postoji Diznilend i već je, kaže Palma, stupio u vezu sa Diznilendom iz Pariza kako bi Diznilend zaživeo na srpskoj zemlji, u Jagodini. Gledao sam neku, na televiziji je bio neki spot, na YouTubu valjda, gde ga pitaju kako bi on reagovao da ima u opštini nekog homoseksualca, rekao je da u Jagodini nema nijednog homoseksualca, u Jagodini nema homoseksualaca, nema problema. Te njihove kulturne potrebe, duhovne potrebe su savršene, on je izgradio zoološki vrt i ima crkvu i ima svoju televiziju koju vodi njegov sin i gotove su duhovne, kulturne potrebe Jagodine. Eventualno da dođe Ceca da zapeva, imaju povremeno kik boks, šta će ti više? Šta ti više treba? Imaš životinje, imaš da se pomoliš Bogu, da daš neke pare, imaš ovo gde se tuku ova dvojica, super, peva ti tvoja omiljena pevačica i stvarno, šta ti više u životu treba, imaš sve, i on vodi još, 400 ljudi vodi svake godine na Guču, pa ako si srećnik ideš autobusom, imaš topli sendvič i 100 dinara i uživaš. Sutra da odeš u bilo koje selo, kažu – u, kako žive ovi u Jagodini, majku ti jebem, fenomenalno, hoćemo i mi da imamo tako. I hoće tako, šta njima više treba, treba im možda da skidaju neke mp3, treba im neki bend, treba neka možda politička rasprava u svetu, treba im možda neka feministička teorija, trebaju im neka prava ljudska, neko sranje im treba, neka zaraza im treba da dobiju, a? Ne treba im ništa, bre, jebote, šta im treba, seremo im se na pasoše, ne treba im ništa, nećemo ni da idemo nigde, šta će mi, i da nam daju ne bismo išli.

Čujem da je naša delegacija iznela novi predlog i taman sam hteo da kažem supruzi da malo pojača, kad ja čujem kaže – naš predlog je King Kong, kakav King Kong, jebote život, ne bi me ništa iznenadilo, zašto ne King Kong? Mali Albanci u ruci velikog srpskog King Konga, zašto ne? Čak mi se King Kong učinio kao apsolutno normalno, malo je falilo da kažem – pa hvalim te bože da se neko setio King Konga, zašto smo Frankeštajna propustili i filmove katastrofa, dođem, kad ono jebiga, nije King Kong nego je Hongkong. I onda sam potpuno zbunjen zašto Hongkong, sve luđi od luđeg. Pošto sad me nešto bole leđa, pa sam dve večeri sedeo pred televizorom, daleko bilo, dva dana, dve večeri sam izdržao i šta sam sve video. Pukovnik Radišić koji je, ne znam, pogledom streljao, skidao avione 1999. sa Miljom Vujanović. Gospodine Radišiću, šta mislite o našoj situaciji? Pa, pobio bih i gledaoce, i voditelja i Radišića i Treće oko, i čakru i sve ostalo. Kakav narod. Znate, kad vi čitate novine u kojima je glavna vest da li će Ceca da peva Legijinu pesmu ili neće, ja imam samo sliku kompletnog golog genocida, masovnog zločina nad svima onima koji to kupe. Mi rešavamo ceo svet, ima jedini mali problem kad pokušavamo da nešto rešimo kod nas, za svoj život, e, tu baš nešto nismo vešti, e, tu se onda neprijatelj umeša i onda imamo neprijatelja i onda imamo zaveru i onda imamo kosmičke sile i Radišića i čakru, ali inače, nismo mi krivi. Taman posla da mi nešto izgubimo utakmicu slučajno, nego smo bili umorni.

Šta sam upamtio u vreme Tadićevog predsednikovanja? Znam da je usvojio mačku, znam da je dao krv za B92, znam da je povodom tribine o Srebrenici na Pravnom fakultetu koji su održavali oni fašisti rekao da svako ima pravo da izražava svoje mišljenje, to se odlično sećam. Sećam se da je sedeo sa Rundekom u kafani kada su napali Rundeka u Beogradu. Izvini, kad se on obratio naciji? Za tri godine Boris Tadić nema ništa da kaže ovom narodu, pa jebem ti predsednika. Pa, izvini, ja imam potrebu da svake večeri nešto kažem narodu, svi imamo potrebu, samo Boris Tadić nema potrebu da kaže ništa. Njemu je sve potaman, sve mu je super. I sad je frka, sad on traži, od ovakvih kao što sam ja traži glas. E, nema glasa, izvini, ja nemam puno stvari u životu, imam te svoje ploče, svoje knjige, svoj neki mali život, ali imam svoj glas, e, ne dam taj glas. Je l’ nekad ustao da kaže – dosta je fašizma u ovoj zemlji? Ne, nikad, jok, give mi five, ajmo. Ne verujem ti, izgledaš potpuno prazan, izgledaš neinteligentno, nisi mi zanimljiv, izgledaš glupo. 3. februara možda izađem gore na biralište da uzmem onaj listić pa na njemu da nacrtam nešto.

Kolica, njegova kolica. Pazi, kad sam to pročitao, Tadić se žali na svom veb sajtu da je 50-ih godina kad je bio mali, kad je bio beba ležao u kolicima drvenim koja kao nisu mu bila ugodna i kao nisu bila dobra za leđa. Pedesete godine, pa šta je očekivao, jebote? Pa, šta, internet unutra, NASA materijal. Pa priča – nismo imali šta da jedemo, jeli smo ‘leba i masti, dvaput smo jeli meso nedeljno, a ostalo je bilo povrće. Pa mislim stvarno, pa zašto me zajebavaš? Neko mu je rekao – treba ti tužna priča, pa je napisao najtužniju priču – bio sam gladan. Ne dam svoj, bre, glas. To je moj mali papirić i to je moje, moje malo ostrvo, moj mali prostor na kome ja mogu da se izrazim.

Hajde, razumem, jebote, nemate puno metafora, bio je Đinđić jedan sa metaforama, hajde, smisli makar dve. Ode u Suboticu okrećemo pedale, ode u Vršac – haj’mo da okrećemo pedale, pa u Beograd – okrećemo pedale. Pa idi bre u pičku materinu sa pedalama, jebote, pa vozi to biciklo jedanputa, odvezi ga, skini mi se s vrata s biciklom, jebote. Uzmi svoja drvena kolica pa to vozi, ali nemoj, mislim, stvarno s tim pedalama si mi se popeo na onu stvar, jebale te pedale i biciklo. I samo da je to, neću zbog pedala da glasam. Neću, bre, više, dosta mi je, imam toliko godina u životu, zajebao me je ko god je stigao. 15 godina sam živeo pod Miloševićem, pa je zajebavao kako je stigao. Dva miliona ljudi je glasalo za Miloševića, a posle toga 2000. godine – pa ne, nismo, mi smo se šalili, nismo glasali za Miloševića. Marš bre u pizdu materinu.

I sada se svi pozivaju na 5. oktobar, svi smo bili na istoj strani, majke ti? Hajde da je sad 5. oktobar, pa ko bi bio na toj istoj strani? Ne bi bio niko maltene. Jedan umro, ubili ga, ovi ostali svi su prešli na drugu stranu. Gde je Tadić bio 5. oktobra, niko ga se nije setio da postoji 5. oktobra, a on je bio naš saborac, majke ti?

Pazi, zemlja u kojoj se racionalnima smatraju Rada Trajković, Dragan Marković Palma i Mlađan Dinkić, mislim, osuđena je na propast, kakve god izjave ovo troje dali. Ne postoji način da se ja sa njima složim. Izvini, da ja posle svih ovih godina dinkićizma, dakle, otimačine, prevara, laži, imbecilnosti, kretenizma, svega, seti se ostavke njegove grupe u parlamentu, molim te, koja nije bila ostavka četiri meseca, oko ustava, te jesmo dali ostavku, pa nismo dali ostavku. Čekaj, pa Nacionalna štedionica, pa vojna oprema, pa osam Peščanika mi treba da ispišem osnovne elemente dinkićizma. Sada ja treba na kraju da kažem – pa, dobro, Dinkić je ipak normalan. On meni otkriva 2008. da je Koštunica bolestan. Pa s tim Koštunicom si pet godina sedeo u vladi, pa jesi li primetio možda da je bolestan, pa, odakle ti sad ideja da je bolestan, pošto te nešto zajebao. Pa, je l’ ti loše u vladi – loše mi je, pa izađi iz vlade, a, ne mogu da izađem iz vlade. I šta ja treba sad da kažem – Dinkić je genije, on će biti deo zajedničkog fronta, ne znam, demokratskih snaga. E, serem se u front. Niko ni sa kim ne govori, oni se ne viđaju, dolaze u različita vremena, sednice održavaju telefonom, ko se javi javi se, ko se ne javi ne javi se. Vlada je bitna? Nije bitna. Skupština bitna? Nije bitna. I onda kad odeš negde van zemlje, pa te pita – pa, izvini da li možeš da nam kažeš šta se dešava u Srbiji. Beži, bre, beži, bre od mene, kako da ti objasnim, tri dana sam u Hrvatskoj samo, treba mi tri godine da ti objasnim o čemu se radi. Kako da ti objasnim razmeru ludila, kako da ti objasnim da me ljudi zovu pa kažu – moraćemo ipak sa Dinkićem. Pa, idite u pičku materinu s njim.

Sad čujem da bi koalicija DS-a i SPS-a bila prirodna, jer je još 1993, kaže, postojala o tome ideja. Gde je postojala ideja? Ja se odlično sećam da je u to vreme SPS imao neku vrstu zakona o privatizaciji u skupštini, znam da je Demokratska stranka pod Đinđićem glasala za jedan deo tih zakona, pa ako se to čita kao podrška nekoj vladi… Govorimo o Srbiji 1993. godine u vreme najbolnijeg dela opsade Sarajeva i tog Zorana Đinđića iz onog perioda uzimati kao nekog ko je onda hteo da sarađuje sa Miloševićem da bi čovek sebe oprao danas što sarađuje sa Dačićem je nešto što je stvarno strašno. I naravno da se onda vezuje rečenica Đorđa Vukadinovića u Politici koja glasi – što svi traže od Dačića da napravi otklon prema Miloševiću, a što ne traže od Tadića da napravi otklon prema Đinđiću. Dakle, Milošević jednako Đinđić i ti dobiješ jednu strašnu rečenicu, jednu strašnu poruku Demokratskoj stranci koja to prima potpuno smireno, spremna da sutra pristane na sve uslove. Kad bi sutra Mrkonjić u razgovoru sa Tadićem ponovio da li oni pristaju da aboliraju Miru Marković, on bi rekao – da, da li pristaju da aboliraju Milanovića, on bi rekao – da, ako je to uslov da SPS uđe u vladu.

Rasim Ljajić, koji danas u emisiji govori pomirljivo o Sulejmanu Ugljaninu i koji nema ništa protiv da Sulejman Ugljanin uđe u evropsku zajednicu naroda pod paskom Borisa Tadića, a samo da podsetim one koji nikad nisu bili u Pazaru, kad su izbori u Pazaru možemo da biramo samo da li će biti mrtvih, da li će biti eksplozija, da li će da se pokolju. Odjednom je Suljo fenomenalan, za Evropu uvek bio. Pa, na njemu se do juče vlada Koštunice održavala, pa zbog njegovih poslanika, mogu da podsetim Tadića, nije poslanička grupa DS-a godinu dana ulazila u skupštinu, nisu prisustvovali sednicama upravo zbog Suljinih poslanika. Pa zbog tih istih koji će sad da uđu unutra. Pa ljudi, da li ovo postoji negde u svetu? I svi zajedno tu, i Rasim i Čanak i G17 plus i Vuk Drašković, samo fale još oni jogi letači, jebeš mi mater, jogi letači fale pa da ceo cirkus bude super. Možda sam ja opsednut Borisom Tadićem, ali sam opsednut neverovatnom količinom amaterizma koja je onako obojena neverovatnom glupošću.

Retko je sresti nekoga ko je tako amater u politici kao Boris Tadić. Čuvena izjava tragičnog Zorana Đinđića, znaš, o žabi koju treba progutati, ako već moraš da progutaš žabu progutaj prvo najveću. Okej, ako već moraš da progutaš neku žabu progutaj najveću, ali nemoj, jebem mu mater, da govoriš da je žaba ukusna, da ništa lepše u životu nisi jeo. Pa jebem mu mater, ne možeš govno da proglasiš za najukusniju stvar koju si u životu jeo. Još Dačić, ovako danas, on je kralj, ej, ne postoji pozicija u životu o kojoj je Dačić ikad zamišljao da će biti, on je više nego Slobodan Milošević, o njemu raspravlja Evropski parlament – mi verujemo da će Srbija dobiti proevropsku vladu. Pazi, oni veruju, pazi, Evropa, ne znaš ko je luđi, da li socijalisti, da li Tadić, da li Evropa.

Svetlana Lukić: Napolju je skoro 30 stepeni, sunčano je, mi smo polugoli, obamrli od vrućine. Nemojte biti na kraj srca, pružite ruku drugome, da citiram predsednika, na primer onima s kojima ste se sukobljavali 90-ih. Evo, imate šansu, možete da birate kome ćete ruku dati, Jovici Stanišiću ili Frenkiju Simatoviću, pustili su ih privremeno iz Haga. Možete ih videti na nekoj plaži, što da ne.

Hvala vam što ste nas slušali i u osmoj sezoni Peščanika, bili ste divna publika, ćutljiva. Ovu sezonu smo izdržale zahvaljujući vama, dragi baksuzni, predvidivi slušaoci, ali i našim donatorima, njihovoj pomoći i podršci, a to su Norveška narodna pomoć i Švedski helsinški komitet. Takođe našim montažerima i snimateljima Petru Saviću, Marku Perunoviću, Ratku Ristiću i Nikoli Gregoviću. I na kraju, za sve nije valjalo okrivite gore navedene, a za sve što je valjalo, zasluge nesebično preuzimaju dve Svetlane. Obe vas mole da im sačuvate Srbiju do septembra.

Emisija Peščanik, 27.06.2008.

Peščanik.net, 27.06.2008.