Dođem prekjuče na svirku, kućna radinost, osoba koja je moje tvorchestvo još pre nekoliko godina kovala u zvezde, što je bilo preterano, javlja mi se hladnije no ikad: između dva potpurija, što je jedinica mere kad se zaukam, ulučila je priliku da mi kaže kako prati moje komentare i kako nismo više na istoj liniji; nije bila baš reč „linija“, nije bila ni „talasna dužina“, ali mi je ukazano na moje idejno skretanje.
Verovali ili ne, tek sad učim, navikavam se da budem nevoljen, u poslednje vreme bogme i mržen (prvi put upotrebljavam ovaj pridev i, gle, baš na vlastitom slučaju). I ranije je zacelo bilo ljudi koji me nisu voleli, blago rečeno, ali zbog još nerazvijenog interneta nisu svi mogli to da blagoiskažu.
E pa. U nemogućnosti da se ponaosob obratim svima kojima sam naneo unutrašnje povrede reći ću šta mislim o pojedinim oblastima, poprištima mog svetogrđa.
A to su: autonomija, kraljevina, patrijarh, Kosovo i četnici.
1. O autonomiji nisam nikad pisao. Školovane ljude koji autonomiju (u našem nesrećnom slučaju Vojvodine) vide samo kao prelazni oblik ka samostalnoj državi, koji autonomiju razumeju jedino kao oruđe loše prikrivenog i neizbežnog otcepljenja – Koštunicu, Antonića, Vukadinovića, radikale, stare, nove… – zar bih mogao da prosvetlim?
Borci za autonomiju pak nisu svoju stvar predstavili kao nešto od čega bi Srbija imala koristi, pučanstvu nisu delili letke, nisu kao uoči izbora, kad reklamiraju svak svoju stranku, išli od vrata do vrata da domaćinima objasne šta je to autonomija, šta je njena svrha. Nisu rekli je li igde ikada bilo kakve autonomije a da nije dovela do otcepljenja, nisu kazali ima li u svetu, u istoriji ili danas, kakva autonomija, ili je to virus koji kači samo Srbiju iz koje jedna pokrajina ode, a druga se gadno vrpolji!
Nisam pisao ni o strašnom Statutu, krcatom nadležnostima od kojih se unitaristima ledi krv u žilama. Mislim da je Vojvodina dobila još malo pa ništa, profesionalni borci za autonomnu Vojvodinu neće priznati poraz, nego će reći da su izvukli sve što se u datim uslovima moglo, centrala u Beogradu junački podnosi bubotke da je Vojvodini dala previše i misli: važno je da smo sačuvali jedinstvo Demokratske stranke, do izbora će se ovo sa Statutom zaboraviti!
Još jedna sitnica: ja se ovde zalažem, uz samo jednog registrovanog pristalicu, za ukidanje SANU, a borci za autonomiju (koju ponoviću podržavam veoma) baš to žele da imaju u Novome Sadu, i tom svojom VANU idu meni na živce, a dodatno zastrašuju unioniste koji Akademiju smatraju atributom, jamstvom i simbolom samostalne države, okrenute nauci i lepim umetnostima.
2. Usudio sam se („Kako sam služio srpskog kralja, „Blic“, 5. XII) da kažem kako nerado kupujem potrepštine građaninu Karađorđević Aleksandru koji ne krije da bi republici rado video leđa a kome upravo Republika Srbija daje pare za novine, časopise, za održavanje voznog i nevoznog parka, parkovi li se parkovi, argatski maki golemi.
Istog se dana obruši na me i staro i mlado: da si ovo napisao o engleskoj kraljici ležao bi šest meseci u zatvoru, zar ne razumeš koliko je monarhija stabilnija i jeftinija od republike (ali mi imamo Republiku, neću da izdržavam i jedno i drugo!), jedan čitalac sumnjiči me da sam nacionalna manjina i savetuje sve nas koji ne ljubimo princa da šaljemo pare za Šenbrun i druge austrougarske lepote, treći me podseća da sam se na volujskim kolima doselio iz Banije, Like i Korduna, a sad bih da dojučerašnji nužni smeštaj odvedem iz Srbije, četvrti me uteruje u laž, tvrdi da nikad nisu postojale automobilske tablice NJKV, a ja velim da me je vozilo sa tom nakaradnom registracijom bilo zagradilo ispred Novog groblja, istinabog, nisam u njima video Karađorđević Aleksandra, crna limuzina beše prazna – treba na detektor laži odvesti i mene i kraljevskog šofera, ili SUP neka posvedoči šta je pisalo u saobraćanoj dozvoli NJKV i na tablicama, ako je NJKV osetilo kraljevsku potrebu da svoje motorno vozilo registruje kao i bilo koji podanik.
3. Braćo i sestre, nisam ništa pisao o patrijarhu, što ne znači da jednog dana neću i to učiniti. Mene zanima, pa i to ne uvek, odnos države i crkve, o veri ne pišem, o crkvi takođe ne, oglašavam se tek kad država učini nešto što vuče na incest (rodoskvrnuće, imamo mi svoju reč): država i crkva zakonom su radi obostrane zaštite razdvojene, e, u sahrani verskog poglavara video sam kako se država ističe, kako četvorodnevnom propisanom žalošću pokazuje ko je njena mezimica među verskim udrugama, jesam napisao da su se kult smrti i kult sporta (oličen najvećma u rekordima) susreli u patrijarhovoj sahrani, usred epidemije su stotine hiljada ljudi došle da odaju poslednju počast živom svecu, nemam ništa protiv, sve dok ja ne moram organizovano da stojim šest sati u redu, pa opet, mogao bih o toj svečanoj koloni koja je pobrala tolike ushićene komplimente i ja reći koju: baš zato što u svom svakodnevnom životu ne slede patrijarhov primer suzdržanosti, askeze, skromnosti, ljudi su rešili da jednim jedinim gestom, čekancijom i poljupcem, obrišu milione svojih brljotina i da za buduće svoje marifeluke izvuku neki bonus. Stanovništvo koje bi u nagradnoj igri da se domogne bogatstva ili makar jednog punta ne propušta nijednu priliku, nijednu prečicu. Ono što hrišćanstvo radi sa sirotim Isusom, to je Srbadija učinila sa umrlim patrijarhom: Sin Gospodnji preuzeo je sve grehe sviju nas, tako je patrijarh bio dobar umesto svakoga od nas, i naše je da mu za taj njegov teret zahvalimo, da mu se divimo dok nam je na raspolaganju, hladan i osmehnut kao i bilo koji drugi pokojnik, posle toga ćemo opet terati po starom! Kao krimosi koji o ogledalo u džipu okače drveni krst, po mogućnosti osveštan, donesen možda i iz samog Hilandara.
Au, sad još reci da patrijarh nije bio živi svetac!
Ne znam šta je to svetac, samim tim ne znam ni šta je živi svetac, niti znam šta znači „umro nam je živi svetac“. Slušajući apoteoze patrijarhu kao vođi pomislio sam kako u povesti teško da ima vođe sa manje sledbenika: ko iz Sinoda ili iz državnog vrha živi životom kakvim je živeo patrijarh Pavle?! Nole igra za nas i umesto nas, patrijarh za nas posti, moli se i špara, mladićevci ubijaju umesto nas i zaoravaju žrtve, pametnjakovići sede u SANU gde se, da ne bismo morali mi, danonoćno bakću sa kojekakvim suštinama – za sve porive, sportske, vojne, duhovne, moralne, imamo delegate. Odužujemo im se idolopoklonstvom koje baš kao i samo predstavljanje onda mora biti apsolutno: popusti li kogod u idolatriji biće otkriven, biće razobličen u pismima čitalaca.
4. O Kosovu retko pišem, ali me rodoljupci svejedno uhvate da ne žalim dovoljno za njim.
5. Ko će mi verovati ako napišem da nisam pisao ni o četnicima? Neka što se mene tiče idu u pozorište sa boračkim kartama kao što su išli i partizani od kojih su se neki i oženili baš lepim glumicama, na šta sada po zakonu imaju pravo i ravnogorci! Ja pišem samo o ulagivanju države pokretu koji bi sad da se preruši u antifašistički, pišem o državinom ruganju dokazanim antifašistima, gde je u pomoć morao da mi priskoči sam rusku predsednik, pišem znači samo o vladajućoj klasi, u koju ubrajam i opoziciju: naše se društvo, ako neko još nije primetio, deli na vladajuću i glasajuću klasu.
&
Nova srpska politička misao dobitnik je ugledne međunarodne nagrade „Odjeci i reagovanja“ za najdužeg toplog zeca, pre mesec-dva se sa svekolikim mojim opusom obračunao lično rukovodilac sajta, Antonić i Vukadinović obilazili su severne karaule gde su lično obučavali graničare kako da im ne promakne Vojvodina. Sad je zajedno sa komentarima Sv. Basare i Teofila objavljeno jedno od četiri poglavlja u tekstu „Ometanje istorije“: kome je do morala neka ide u NSPM, kome je do nemorala biće u NSPM sproveden i prepušten sudu istorije oličene u pismima čitalaca.
Jedan se pita jesam li uopšte Srbin, drugi mi želi da i dalje vozim krš u kome očito perverzno uživam (hvala lepo, samo bi mi falio još saobraćajni udes ili kakav ozbiljniji defekt), većina smatra da me NATO pakt obasipa srebrnjacima, trideset komada po izdaji, moj ljubimac je ipak stvorenje koje reče da me se za deset godina neće niko sećati, to i ja mislim, i nemam ništa protiv.
Peščanik.net, 07.12.2009.