Dveri su dobile referendumskog saveznika. Novoformirani savez Nacionalno demokratska alternativa (NADA) koga čine DSS, POKS i još 14 udruženja, smatra da bi građani na predsedničkim i parlamentarnim izborima trebalo da se izjasne i o zakonu o istopolnim zajednicama. Već smo pisali o tome da bi referendum o ovom pitanju bio protivan osnovnim demokratskim načelima i da se opozicione stranke koje žele demokratsku Srbiju ne mogu ponašati nedemokratski.
Na stranu sad to što savezu ne smeta spajanje izbora i što je donekle neozbiljno o njemu govoriti kao o istinski opozicionom političkom akteru. Na stranu i to što jedna od članica saveza zapravo ne želi demokratiju, već kraljevinu. Činjenica je da su ovi akteri učestvovali u demokratskoj utakmici i da će verovatno imati sopstvenog predsedničkog kandidata. Drugim rečima, kakvi god da su, deo su tužnog političkog života Srbije.
Zagovarajući referendum, ove političke partije iskazuju svoja demokratska opredeljenja. Istovremeno, one svojim ponašanjem otkrivaju sliku društva u kome živimo. Njena relevantnost ne zavisi od broja ljudi koji podržavaju određenu partiju. Dovoljno je da neka stranka javno iznosi svoje stavove i zahteve bez stida i osude od strane zajednice. S tim u vezi, možemo se zapitati šta DSS i POKS govore o nama samima.
Psiholozi su ispitujući ponašanje majmuna, pasa i ljudi zaključili da životinje imaju urođenu averziju prema nejednakosti na sopstvenu štetu. Pored toga, kod ljudi se javlja i averzija prema nejednakosti u sopstvenu korist. Dodatnim istraživanjima psiholozi su pokušali utvrditi da li je i ova vrsta averzije urođena ili je razvijena u procesu socijalizacije. Svi ispitanici, nezavisno od društva iz kog bi dolazili, negodovali bi na nejednakost na sopstvenu štetu. Sa druge strane, reakcija na drugi tip nejednakosti znatno se razlikovala. Bio je to dokaz da se ljudi ne rađaju sa potrebom da reaguju na nepravično postupanje prema drugima.
Psiholozi se ovde nisu zaustavili. Pitali su se zbog čega uopšte reagujemo na nejednakost i ponovo se okrenuli eksperimentima. Pred različitu decu su postavljali dve opcije. Izborom prve opcije dete bi dobilo više materijalnih dobara u odnosu na drugo, ali bi izborom druge imalo bolji položaj u odnosu na drugo dete. U većini slučajeva deca su birala bolji položaj. Zaključak je jednostavan. Ljudima je stalo do relativnog statusa u odnosu na druge ljude i zato reaguju burno na nejednakost na sopstvenu štetu.
Mada nam može izgledati čudno, psiholozi su zaključili da ljudi iz istog razloga odbijaju i nejednaku korist za sebe. Želja za višim statusom, a ne osećaj pravde, tvrde oni, osnovni je motiv odbacivanja nejednakosti koje nam idu u prilog. Ukoliko „živite u društvu u kojem ideje o pravdi i jednakosti imaju privilegovan položaj, onda ima smisla da pokažete da prihvatate te ideale, čak i kad je to na vašu štetu. Pošto se tako pokažete kao tip osobe koja, bez obzira na sve, veruje u jednakost, ljudi oko vas verovatno će misliti da ste vredan i poštovanja dostojan član društva“. Time se „obezbeđuje očuvanje statusa“, jer iako nemamo više od drugih postajemo „uzor kojem se drugi dive“.
Ova otkrića mogu biti sumorna. Suštinski, ona ukazuju na opštu sebičnost ljudi čak i kada delaju pravedno. Ali bez obzira da li nam se ovi nalazi čine ubedljivima ili ne, jedno je sigurno: u pravednijim društvima ljudi se ponašaju pravednije. Društvo koje počiva na pravdi kao suštinskoj vrednosti motivisaće pojedince da i sami postupaju pravedno. To je vredan zaključak. Da li ćemo kao članovi društvene i političke zajednice među sobom postupati pravedno zavisi od zajedničkog napora koji podrazumeva kolektivni rad.
Trenutno ponašanje ljudi otkriva nam koje se vrednosti danas uzdižu na pijedestal. Predsednik DSS-a Miloš Jovanović zahteva od režima da ne krši zakone i ne zloupotrebljava vlast u izborne svrhe. Pošto je bar načelno opozicioni političar, on se buni protiv nejednakog položaja koji mu ne ide u prilog. Sa druge strane, kao heteroseksualac on nema ništa protiv toga da homoseksualci ostanu uskraćeni za prava koja on sam uživa. Dodatno, kao budući predsednički kandidat on zahteva da se ta nejednakost potvrdi na referendumu, uveren da bi većina građana Srbije glasala isto kao i on.
Tako se završava priča o savezu NADA. Očigledno je da nacionalnim „demokratama“ ne smetaju nepravda i nejednakost, već to što se na mestu uzurpatora nalazi neko drugi. Međutim, njihove želje i stavovi više nisu važni. Ovde počinje priča o nama. Ako nam je stalo do pravednog društva, onda moramo dobro razmisliti kako ćemo postupati u retkim trenucima kada nejednakosti rade u našu korist.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 25.03.2021.
LGBTQIA+