Radio emisija 02.11.2012, govore Miroslav Hadžić i Vladimir Pavićević.

 
Svetlana Lukić: Srbija nam je pod neviđenim presingom, najpre je stigla prethodnica u vidu evropskih parlamentaraca da pripremi teren za dolazak Hilari Klinton i Ketrin Ešton, onda su one sletele i odletele, a da zemlju nisu dodirivale, ministarke spoljnih poslova Amerike i Evrope. Taman su Dačić i Nikolić odahnuli jer su prošli bez većih batina, stigao je Stefano Sanino, zadužen za proširenje EU, da kuje gvožđe dok je vruće, tj. da sa Dačićem utvrdi tačan datum drugog rukovanja sa Tačijem.

Jelko Kacin tvrdi da su evropski parlamentarci bili “impresionirani Dačićevom i Vučićevom posvećenošću i pripremljenošću za pregovore o Kosovu i nastavak evropskih integracija”; pominjao je čak i njihovu elokventnost. Zadovoljne su u Prištinu otišle i dve šefice diplomatija, Sanino je ushićen Dačićevom odlučnošću da, sada stvarno, pruži ruku Tačiju. Naš trezni i elokventni dečko, sve tišeg glasa i sve veće značke Srbije na reveru, obećao je juče urbi et orbi da će u svom mandatu rešiti kvadraturu kruga, oksimoron: i Kosovo i EU. Tomislav Nikolić već najavljuje da će za ispoljenu pristojnost i elokventnost, Srbija do kraja godine dobiti uslovni datum početka pregovora.

Postoje dva moguća objašnjenja ovog diplomatskog performansa koji su naši izveli pred zahuktalim šeficama diplomatija Amerike i Evrope, koje su više vremena provele pozirajući sa domaćinima ispred belih i crnih orlova, ljiljana i šahovnica, nego u razgovorima sa balkanskim državnicima.

Jedno objašnjenje je da je nova vlast shvatila, budući da je nesposobna i nemoćna da rešava unutrašnje probleme, pre svega ekonomske, da mora da traži saveznike u svojim arhetipskim neprijateljima, Americi i EU, jer arhetipski prijatelji izgleda nemaju nameru da im u džakovima šalju rublje i juane. Uslov svih uslova je demontiranje granice na severu Kosova, ukidanje paralelnih institucija, povlačenje raznih službi bezbednosti koje vršljaju severno od Ibra i štošta drugo. Budući da su Dačić, Vučić i Nikolić osvedočeni srpski nacionalisti i patrioti, da je većina Srba odavde do Merdara shvatila da se Gračanicom i Pećkom patrijaršijom ne mogu napuniti kašike, da Ibar voda nije za piće, da su se neka braća obogatila pljačkajući pomoć Kolevci, nova vlast je rešila da Evropljanima i Amerikancima stvarno isporuči ono do čega im je najviše stalo. Rizik je mali jer nema nikoga, osim Koštunice, Vukadinovića, Antonića i novog člana SANU, Petera Handkea, da ih proglasi nacionalnim izdajnicima. Još su latinoamerički Indijanci znali trik – proglasiš sebe ranoraniocem i možeš da spavaš do podne, staviš šajkaču na glavu, krst oko vrata, trobojku na rever i možeš da radiš šta hoćeš, drugi patrioti mogu da ti pljunu pod prozor Andrićevog venca.

Drugo, meni bliže, objašnjenje ove iznenadne elokventnosti radikala i socijalista, najlakše se može opisati preko eksperimenta nazvanog Pametni Hans, izvedenog pre više od 100 godina. Hans je, da ne bude zabune, konj. Publika je bila impresionirana Hansom koji je tokom eksperimenta udarcem kopitama rešavao matematičke zadatke koje mu je postavljao eksperimentator. Jedan psiholog je ubrzo pokazao da je Pametni Hans u stvari reagovao na pokrete dresera i ispunjavao njegova očekivanja, nadajući se nagradici. U ovom našem eksperimentu, nagradica će u najboljem slučaju biti uslovni datum početka pregovora sa EU, a onda će, kao i obično, sve stati. Tako je radio i Tadić, povremeno bi bio kooperativni ispitanik, dobio bi na poklon uslovnu kandidaturu, u zemlji bi nastavio da vršlja po starom, mi bismo nastavili slobodni pad, a on bi izgubio na izborima. To je svima jasno, osim Pametnom Tadiću. Pokazuje se da i Pametni Dačić, Vučić i Nikolić veruju da se, makar sporadično, mogu činiti dobri gestovi u odnosu na susede i arhetipske neprijatelje, a da se u Srbiji u isto vreme pravi svinjac.

Najevropljanin u sadašnjoj vladi, Aleksandar Vučić, misli da može da amortizuje povremene napade patriotskog ludila predsednika vlade, da obećava rat do istrebljenja svim lopovima u Srbiji, a da u isti mah na čelo radne grupe koja treba da napravi nacionalnu strategiju pravosuđa postavi čoveka koji je zbog tuče pivskim flašama po somborskim kafanama bio krivično osuđivan, koga je 2005. Advokatska komora Vojvodine proglasila nedostojnim za obavljanje advokatskih poslova, koji je na lokalnim izborima bio kandidat grupe građana “25.000 evra”. Vučićev nacionalni strateg za pravosuđe obećao je da će, ako pobedi, svoju celokupnu gradonačelničku platu pokloniti Somborcu čiji JMBG broj bude izvučen na lutriji. Da ne pominjem ostale piktoreskne likove koji treba da urede Srbiju, roštiljdžiju na čelu Kolubarskih rudnika, veterinarsku tehničarku na čelu niškog aerodroma, prodavačicu nameštaja na mestu direktorke gradske televizije, polupismenog čoveka koji će se baviti socijalnim pitanjima…

Ako ovako nastave, reformu uprave, pravosuđa, socijanih službi mogli bi uskoro mirne duše da povere i nekoj hobotnici. Pismeniji među radikalima su verovatno pročitali nedavno objavljenu kembridžsku deklaraciju u kojoj naučnici tvrde da ta stvorenja imaju svest, sakupljaju neke ljuske i od njih prave pokretna skloništa, tačno procenjuju koliko kamenja sužava otvor rupe u kojoj se skrivaju od neprijatelja… jednom rečju, koriste se oruđem. A to je sasvim dovoljan preduslov za direktora makar nekog javnog preduzeća.

Ljudi koji su užasnuti i degutirani novim vlastima, često ova kadrovska rešenja koriste kao dokaz da je bilo znatno bolje za vreme prethodne vlade. Sasvim je moguće da će se to pokazati tačnim. Međutim, problem je u tome što čovek koji je do nedavno neprikosnoveno gospodario Srbijom, ovih dana lupeta neviđene gluposti, i to na veoma ozbiljne teme. Tadić je, verujući iz nekog razloga da ga Hrvati vole, otišao u Zagreb da se malo ogreje, gostovao je u poznatoj emisiji Nedeljom u 2, i na uporno pitanje novinara da li je u Sreberenici bilo genocida ili ne, personifikacija evropske Srbije je odgovarala da on kao građanin ima mišljenje, ali neće da ga kaže, dok kao političar čeka odluku suda po tužbi BiH koja nije ni podneta, da o tome treba da se izjašnjavaju istoričari, pisci, ali nikako državnici, da je Draža Mihajlović bio monarhista a ne fašista, mada je bio kolaboracionista, a najviše je pričao o Lepoj Breni, Zdravku Čoliću, Severini i ostalim umetnicima koji treba da spajaju naše narode, a ne da ih razdvajaju, kao oni u Potočarima.

U međuvremenu je njegov paž, Dragan Šutanovac, komentarišući presudu od 27 godina robije za Momčila Perišića zbog ratnih zločina u Bosni i Hrvatskoj, koja je ovde prošla skoro bez ijedne reči komentara, potišteno rekao da izražava veliko žaljenje i da se nada da će se bivši načelnik generalštaba VS žaliti na presudu. Šutanovac i Tadić pripadaju istoj struji u DS-u, koja se ovih dana navodno bori za naklonost svojih članova, pa to čine svojim sramnim odnosom prema ratovima i zločinima.

A onda dolazi skoro zapanjujuće saznanje da se drugi kandidat, Dragan Đilas, budući lider najveće opozicione stranke i možda skori premijer Srbije, nikada povodom ovih pitanja nije ni izjašnjavao, a što je još apsurdnije, ta pitanja mu niko nikad nije ni postavio. Ne znam šta mi je luđe da zamislim – novinara koji ga pita o Srebrenici, Sarajevu, granatiranju Dubrovnika ili Zadra – ili njega koji na ta pitanja odgovara. Prvo, novinaru bi bilo jako neprijatno i osećao bi se neadekvatno, a Đilas bi verovatno pitao, šta Srebrenica, jel’ i tamo treba da napravim neki most, zar na Drini već nema mostova, dal’ su im potrebni španski tramvaji, Bus Plus, pa nek se snađu sami, ne mogu ja o svemu da brinem… I niko se na Đilasa ne bi ljutio, pa ni Nataša Kandić, svima bi bilo neprijatno i čekali bi da se što pre pređe na neke druge teme, na primer izgradnju beogradskog metroa.

Kada čovek pogleda sve delove vlasti, opozicije, ima mnogo razloga da nikada ne izađe iz permanentnog paničnog napada, one situacije u kojoj čovek mobiliše sve svoje snage kako bi se suočio sa predatorima koji mu ugrožavaju život. Jedan psihijatar je ovu reakciju opisao kao “bori se ili beži”. A šta bude kada više nemaš prilike ni snage ni za jedno ni za drugo.

U poslednje vreme stižu zabrinjavajuće vesti o stanju u policiji, tačnije policijama. Kragujevački gradonačelnik je rešio da oformi svoje policijske formacije, u ratu je sa načelnikom gradske policije, koji je navodno poslao desetak inspektora da prebiju odbornika iz njegove stranke. Te scene nasilja su na YouTube-u. Malo-malo pa neki sindikat policije ima primedbe na rad drugog dela policije, a juče je BIA zvanično potvrdila da je od jednog dela MUP-a dobila nalog da prisluškuje Aleksandra Vučića, dok aktuelnog predsednika republike prisluškuje već duže vreme. Dugogodišnji i hvaljeni ministar policije Dačić se ne oglašava, osim da nam kaže da stvarno nema pojma šta se tamo dešava.

Množe se momci u raznim uniformama sa nepoznatim ovlašćenjima, nepoznatom količinom oružja i opremom za prisluškivanje. Delovi policije koji nemaju oružje rukama biju putnike bez karte u gradskom prevozu. Beogradski centar za bezbednosnu politiku je ovih dana predstavio rezultate svog istraživanja na temu bezbednosti. Ispostavilo se da se većina ljudi i dalje oseća bezbedno, ali da samo 5 odsto misli da svoju bezbednost duguje dobrom radu policije i drugih državnih organa. Ljudi se očigledno oslanjaju na svoje brave, pse čuvare, pištolje ispod jastuka, svoje komšije i prijatelje.

Prvi sagovornik današnjeg Peščanika je predsednik Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Miroslav Hadžić.

Miroslav Hadžić: Reforma ne može da zahvati samo nama poznate aparate, već i množinu novih za koje ljudi i ne znaju da imaju neka od policijskih ovlašćenja, na primer carina, poreska policija, uprava za sprečavanje pranja novca, sudska straža, uprava za izvršavanje sankcija. To treba učiniti zbog izmenjene prirode pretnji, jer one nisu više samo one klasične – državna, vojna agresija, nego sada postoji čitav niz nevojnih pretnji. Sve je to uticalo da se pojavi ogroman broj, možemo ih nazvati, parapolicijskih snaga. Te snage nisu divlje, njih država formira ali im daje posebne zadatke i prenosi na njih deo svojih ovlašćenja, od nošenja oružja do upotrebe sile. Unutar ovih klasičnih organizacija kao što su vojska ili policija, takođe imate promene, pojavljuje se čitav niz specijalizovanih jedinica sa posebnim ovlašćenjima i zadacima. Sve to zajedno usložnjava situaciju. Da biste to reformisali, dakako, očekuje se da država reformiše i one koji kreiraju bezbednosnu politiku. Te, prema tome, dokle god u Srbiji ne bude stvorena početna ili dovoljna osnova za stvarnu podelu vlasti, dok parlament ne počne da igra svoju ulogu, ne možemo očekivati boljitak. Ne samo mi kao građani, nego ni oni građani u uniformi.

Činjenica da je bezbednosna vlast koncentrisana u rukama jednog čoveka indikativna je na više načina. Prvo, to nije novina, i vrlo je interesantno da ni javnost, ni delovi političke klase, pa ako hoćete i javne elite, nisu to primećivali u vreme kada je, možda čak i u većoj meri, sva moć bila skoncentrisana u rukama Borisa Tadića, odnosno njegovog kabineta ili šefa njegovog kabineta. To je možda sada vidljivije zbog činjenice da je Vučić u toj ulozi prisutniji, pa je ljudima jasno šta sve on ima u svom delokrugu. Interesantno je da svega petina građana u tome vidi opasnost za demokratiju. Sad imamo i obnavljanje starih načina mišljenja i matrica tipa – hajde, da bismo rešili taj problem daćemo ga jednom čoveku, nama je potreban jak čovek koji ima dovoljno ovlašćenja i onda će on to da sređuje. A pritom ih ne zanima ili ne vide ili ne žele da vide moguće posledice. Čini mi se da su ovde na delu recidivi prošlosti. Svedoci smo porasta korupcije i organizovanog kriminala, a da pritom još nismo čuli ima li ikakvog ozbiljnog državnog plana. Sve se svodi na to šta će gospodin Vučić da kaže javno. Mi možemo samo da nagađamo na šta je on sve tu mislio. Dodajmo tome da je on u nekoliko navrata upozoravao da hoće da iskoreni tzv. sistemsku korupciju, na stranu što misli da je on to izmislio, kao i hobotnicu. Da biste sistemski eliminisali korupciju morate da reformišete državni aparat, javnu upravu, da izmenite zakon. Mi za sada nismo dobili nikakvu najavu o tome koje zakone treba promeniti da bi se umanjili izgledi za korupciju.

Svetlana Lukić: Rekli ste da je šef Tadićevog kabineta, gospodin Rakić, u stvari imao ne samo ovoliko ovlašćenja koliko ih ima Vučić, nego možda i više.

Miroslav Hadžić: Da, zato je u centru priče o demokratskoj civilnoj kontroli sektora bezbednosti, a pre svega državnih aparata sile, to da se upravna, komandna i izvršna ovlašćenja raspodele između različitih aktera i da se naprave pravni osigurači koji sprečavaju da se moć slije na jedno mesto. U uslovima kada je i dalje na delu partijska država, odnosno fasadni sistem iza kojeg se moć i vlast razlivaju na sasvim druge načine, a budući da imate na čelu države čoveka koji je i predsednik vodeće, ključne partije, dolazi do toga da su na mestima koja su nominalno autonomna u stvari partijski izaslanici. Oni u krajnjoj liniji odgovaraju partiji, ne parlamentu, a kada tome dodate imperativni mandat, pa na to dodajte da predsednik države hoće da bude i strateg i da pravi stubove spoljne politike itd. To nije bio slučaj samo kod Tadića, tako je svuda, šef kabineta je najmoćnija ličnost. Zašto? Zato što je šef kabineta kontrolna tačka ili mesto gde se slivaju sve informacije koje idu prema predsedniku i sve informacije koje dolaze od predsednika. Znači, on je taj koji može da oblikuje, preoblikuje, frizira informacije koje idu prema šefu i obratno. Ista je pozicija službi bezbednosti, pogotovo jer su zaštićene tajnom. Službe bezbednosti i njihovi stručnjaci podnose izveštaje Savetu za nacionalnu bezbednost, a kako prave procene bezbednosti, to ne možete proveriti. Jednostavno imate zatvoren sistem informacija u kome uvek postoji neko ko ima mogućnost da može da ih preoblikuje, da promeni naglasak, a to je dovoljno. U sistemu partijske države ministri, šefovi službi i svi ostali ne brinu toliko šta će reći predsednik, oni prvo ne mogu da dođu do njega, njima je važno šta im kaže šef kabineta. Ja na primer ne poznajem gospodina Rakića, ali to je taj model. Sada se događa slično. Pri čemu se pitam da li je moguće da jedan čovek radi takav posao, da ne govorim o tome da kada je moć skoncentrisana kod jednog čoveka on je taj koji može da bira i da kaže – aha, ove ćemo da ganjamo, ove nećemo da ganjamo. Da ne kažem da to mogu i službe. Kada tražite od službe – daj mi podatke o korupciji, oni mogu da ih odaberu spram svojih nekih merila, a da to niko ne zna i da one budu ubeđene da su izabrale pravu stvar, pa da kažu – čekaj, ove nećemo, možda će nam zatrebati, možda ćemo to da iskoristimo za naše svrhe. U toj situaciji moć i vlast ne stignu ni da uđu u sistem, nego su sve vreme izvan njega. Onda normalno ni javnost, ni građani ne znaju pravo stanje stvari, niti mogu da znaju.

Na sve to još dodajte tu PR-izaciju, marketizaciju u kojoj je postalo merilo koliko se ko puta pojavio u javnosti. Podsećam, od Šutanovca i Dačića niste se mogli odbraniti. Mislim da nema mesta na zemaljskoj kugli gde Šutanovac nije zavirio, navodno hoteći da proda oružje, a da pritom to nije njegov posao, nije njegov delokrug, on nije nadležan da se time bavi. Vidimo da je sada i Vučić preuzeo taj model, i on sada ide gde stigne, pa sad nije samo oružje, sad ćemo i malo zemlje da damo. Ta marketizacija u suštini stvara podatak da najveći broj ispitanika u ovom našem istraživanju svoja saznanja o vojsci, policiji, službama, uopšte o bezbednosti stiče preko TV programa, 62-63 odsto. To vam jasno govori da se ljudima u TV programima nudi slika koju je neko osmislio i konstruisao. Budući da smo inače atomizovani, rasparčani, razbijeni po raznim osnovama, onda ni mi sami nismo baš uvek radi da se sretnemo sa stvarnošću i da vidimo kako to izgleda, a nemamo baš ni mnogo “brda”, da se popnemo na njih i pogledamo kako sve to skupa izgleda. Zato ljudi lakše prihvataju servirane priče.

Osnovni zadatak države je da isporuči građanima bezbednost, ali su bezbednost i bezbednosne usluge postale roba koje se nudi na tržištu. Tipičan slučaj su tzv. privatne bezbednosne kompanije. Prvo, Srbiju od zemalja zrele demokratije razlikuje to što su ovde začeci privatnih bezbednosnih prodavaca usluga nastali u ratu. Znači, paramilitarne i sve druge divlje lokalne grupe su bile ta jezgra. Pretpostavlja se, nema nažalost istraživanja ni ozbiljnih podataka o tome, da je najveći broj tih dobrovoljaca, veterana, upravo tu našao uhlebljenje, a da niko nije bio siguran o kakvim je ljudima reč, da li su činili zločine, itd. Isto tako, tu se slila i ogromna količina oružja, i evo 12 godina vlasti nisu učinile ništa da donesu zakon o tome, da to urede. Uz to imate zakon iz 2006. o policiji kojim je policiji dato pravo da se takođe pojavljuje na tržištu, da obezbeđuje prevoz para, znači da prodaje svoje usluge. Dakle, imate konkurenciju, da ne govorim o konkurenciji između ovih privatnih firmi koje se tuku za tržište. U međuvremenu su ušli i stranci, pokupovali razne firme, a to su, koliko se zna, uglavnom omogućavali partijski ljudi. Jer ako nemate vezu, kako ćete na primer doći do banaka koje će da pristanu da ih baš vi obezbeđujete i da vam to plaćaju. Prema tome, ovde vlada složena igra različitih interesa, a mi ne znamo ko su posednici te moći, možemo samo da naslućujemo.

Kolega koji je trebalo da radi na tome, poznati stručnjak, pričao mi je kako je komunalna policija tražila da dobije policijska ovlašćenja. Policija ima, prisećam se, 28 različitih vrsta ovlašćenja, od kera, konja do toga da može da vas uhapsi itd. I sad, zamislite da ta ista ovlašćenja ima i komunalna policija, da dobijete još jednu paralelnu policiju. U takvoj situaciji ne čudi što je jedan od glavnih nalaza istraživanja da građani, i to dve trećine njih, sami brinu o svojoj bezbednosti i da se zato osećaju bezbedno. Znači, oslanjaju se na sebe, ukućane, komšije, prijatelje, rođake, oni ne očekuju od države da ih zaštiti. Počelo je sa ugradnjom raznih gvozdenih, oklopnih vrata, uslediće bodljikave žice, visoki zidovi, minska polja, kule sa puškarnicama. To je opet pokazatelj da država ne radi svoj posao. Uz to treba imati na umu da nijedno društvo ne može da postigne, dostigne, zaštiti i uveća bezbednost time što će da povećava broj policajaca. Prvo morate stvoriti ekonomske, socijalne i sve ostale uslove, znači, uspostaviti ozbiljan, odgovoran, funkcionalan, racionalan sistem.

Nije podvučen saldo za ratne i sve ostale zločine, kriminale, pljačke, ne zaboravimo da su građani Srbije opljačkani na stotinu načina, od hiperinflacije preko privatizacija, ne zaboravimo da i ti ljudi koji rade u policiji i vojsci takođe snose sve ove posledice. Kada sa njima razgovarate, oni lako prepoznaju gde su problemi. U ministarstvu unutrašnjih poslova je u zadnje četiri godine zaposleno 10 hiljada ljudi, a pritom je u javnosti glavna mantra bila smanjenje broja zaposlenih. Uz to, ministar koji se do skoro hvalio najuspešnijim ministarstvom, izjavio je da u stvari ne zna šta se tamo događa i kako neko drugi odlučuje, a on će sada, pošto je postao premijer pa ima više vremena, sve to da otkloni. Živimo u društvu koje preživljava svojevrsnu entropiju. Imate višestruko osiromašeno i opljačkano društvo, višestruko traumatizovano društvo koje po svemu onome što vidimo ne može da postigne saglasnost ni oko toga odakle smo, ni kud smo krenuli. Sve to u krajnjoj liniji dovodi do toga da policajci i pozornici hoće, ako mogu, da od vas uzmu koju paricu, to je samo n-ti produkt koji je u krajnjoj liniji benigan, ali kad ga pomnožite sa brojem slučajeva postaje značajan.

Svetlana Lukić: Kada govorimo o toj socijalnoj slici koju ste pomenuli, naravno da je ona generator, odnosno da je jako pogodno tle da neko ukrade, kao što je sad neki čovek ukrao 600 kila ribe iz nekog ribnjaka, a ovaj krade kablove, ovaj treći nešto sledeće, šta je kome pri ruci. Ali naravno da tome doprinosi i to što je to lako uraditi, a da ne budeš kažnjen.

Miroslav Hadžić: Znate kako, nemamo svi iste mogućnosti, neko može samo da krade ribu, ali on se odlučuje da krade ribu zato što je video onoga koji je izneo nemerljive količine para iz zemlje, a da ne znamo ni gde ni kako. Kad krenete niz tu lestvicu, pa onda još vidite da sudovi nisu nikoga od tih osudili, a koliko je samo afera u zadnjih 4-5 godina emitovano, koliko je ljudi pohapšeno uz direktan TV prenos, a da od toga na kraju ispade ništa. To je kao nekad u samoupravno vreme u fabrici – direktor je mogao da ukrade velike pare, a radnik je mogao da ukrade alatku, šraf, mogao je ponešto tako sitno da iznese, jer mu je ono veliko bilo nedostupno. Kada imate situaciju u kojoj se takvo ponašanje imenuje kao snalaženje, a uz to vam ne rade delovi sistema koji su zaduženi da to sankcionišu, onda ne čudi zašto građani sami sebi pokušavaju da pribave bezbednost na različite načine.

Svetlana Lukić: Povodom ovog slučaja u Kragujevcu, to je jako uznemiravajuće da imate načelnika policije i gradonačelnika koji su praktično u ratu, izgleda malo kao neki latino-američki model.

Miroslav Hadžić: Tu ste svakako u pravu, to je slika koja ide u prilog onome što smo već konstatovali – sistem ne funkcioniše. On postoji samo kao fasada, pritom je i ta fasada ruinirana. Po Beogradu ćete još na zgradama videti tragove od bombardovanja iz Drugog svetskog rata, a gde su svi ovi ostali. Trebalo je da bude donet zakon o službama bezbednosti, napravljena je radna grupa i trebalo je da se uradi zakon objedinjen za sve službe bezbednosti. U jednom trenutku je to zaustavljeno, a nazvan je Osnovi zakona o uređenju službi bezbednosti Republike Srbije. Tu su prepisane neke odredbe iz zakona iz 2002. godine i ubačen je deo o Savetu za nacionalnu bezbednost, a vojne službe i BIA su ostali izvan toga. Pa je onda donet zakon o vojnoj bezbednosti, vojnoj obaveštajnoj agenciji i stari zakon o BIA. Dakle, imate 4-5 zakona, plus zakon o tajni, koji nisu valjani i koji imaju niz propusta.

Znači, imate tu problem da se ili namerno ili iz neznanja u zakonu ostavljaju rupe koje dozvoljavaju zloupotrebe. U nacrtu zakona o vojnoj bezbednosnoj agenciji postojalo je pravo pripadnika službe da pokaže značku i uđe u bilo koji javni registar i da sazna sve što hoće. Pre je postojala odredba da mora da ima pismo direktora, da tek uz pismo može da pristupi nekim podacima. Da ne govorim o onome što su ombudsmani i Poverenik govorili o zadržavanju i neovlašćenom prikupljanju podataka u telekomunikacijskom saobraćaju. Čitav niz propusta, što hotimičnih, što napravljenih iz neznanja, otvaraju prostor i dozvoljavaju tu vrstu proizvoljnosti, a tamo gde imate proizvoljnost diskrecionih prava, to u krajnjoj liniji vodi nesigurnosti. Vi ne znate da li će komunalni policajac da vas zaustavi, da li će da vas uhapsi, da li će da vas bije jer malo mu je njegovih ovlašćenja, on bi da što pre postane pravi policajac koji može da radi šta hoće.

Imamo raširen sistem državne korupcije i potkupljivanja najvećeg broja građana. Sama činjenica da je država najveći poslodavac građane i njihove ukućane čini ekonomski i egzistencijalno zavisnim od države i svaki od njih će dobro da izmeri da li sme da se usudi, pogotovo pri ovoj stopi nezaposlenih, da na bilo koji način oštrije ispoljava svoje nezadovoljstvo. Što se zvaničnih predstavnika zaposlenih tiče, sindikata, tu postoji ozbiljna sumnja da su se formirali posrednički slojevi koji u suštini žive od toga, oni su ti koji trguju. Da dodamo na to taj manir koji je uspostavljen – svako sa svakim može – postoji prikrivena trgovina između partija i lidera u kojoj više nema nikakvih ni programskih, ni bilo kojih drugih prepreka, nego je važno samo ono što se kod nas zove ‘koalicioni kapaciteti’. U suštini, kada neko kaže da ima velike koalicione kapacitete to znači ‘imam veliku sposobnost da trgujem i nemam prepreku, nemam zazora, mogu da trgujem o svemu i svačemu i sa svakim’. Tome dodajte i to da je društvo razbijeno, rastrešeno, unutar sebe suprotstavljeno i da ne postoji povezanost, osećanje zajedništva i solidarnosti koji bi ljude podstakli da se suprotstave. Ne, nego je ona čuvena logika ‘neće valjda mene’. Na to dodajmo da je Srbija među najstarijim društvima u Evropi, a sa protokom godina, ljudi su sve manje skloni promenama, pa se to može doživeti kao bezizlaz, svi se zatvaraju u nekakve svoje uske krugove, tako da od njih ne možete očekivati da će biti nosioci ili proizvođači nekakve energije. Na sceni pod raznim imenima imate nekakve grupe mladih nezadovoljnika, mi moramo znati u kojim su uslovima socijalizovani, rasli, u kom mentalnom i duhovnom okruženju, jer oni meni liče na plutajuće bombe. Kriza je latentna i onda te plutajuće, navijačke i sve ostale skupine mogu biti okidač.

Istorija kaže da će se uvek naći neko ko će dati političko objašnjenje, ponuditi cilj, i to je sad taj problem, jer se može dogoditi, mada s obzirom na okolnosti teško mogu da zamislim tu situaciju, da bi se vladajuće grupacije usudile da upotrebe silu. Više se plašim da će se uz sve ove i mnoge druge mehanizme, plus ovo ispiranje mozga i nuđenje svakog dana nekakvih senzacija tabloidnog tipa, u suštini nastaviti ta entropija, nastaviti propadanje.

Svetlana Lukić: To prerasta u nasilje niskog intenziteta koje se često manifestuje nasiljem u porodici i samodestrukcijom.

Miroslav Hadžić: Tako je, preliva se u nevidljivo nasilje, nasilje niskog intenziteta. Za onoga ko dobija batine to nikad nije niski intenzitet, ali da na to dodamo još dominantni obrazac kulture u kome se to smatra normalnim, dozvoljenim, poželjnim, onda je verovatnija ta varijanta da će se to i dalje širiti, ići u dubinu i zahvatati društvo. Međutim, to niko ne može da predvidi, i to je sad ta razlika između društvenih procesa i svih ostalih. Ovde niko ne može ozbiljno, egzaktno da utvrdi ‘aha, stekli su se uslovi, pući će’. Podsetiću na 2000. godinu – DOS je tek u avgustu nastao i njima se na kraju 5. oktobar ispostavio kao iznenađenje, koliko god su oni mogli da se spreme, i ono što znamo jeste da su se spremali u toj taktičkoj i operativnoj ravni, ali sve je to ‘može da bude, ali ne mora da znači’. Ne znate kako će takva stvar krenuti; da generali nisu bili u strahu, pa procenili da nemaju šanse, verovatno 5. oktobar ne bi bio moguć ili bi bio uz mnogo veće žrtve. Ovako su svi procenili da im je mnogo jeftinije i jednostavnije ‘ajmo da menjamo’. Pa, pošto ovi za deset godina nisu uspeli ništa da urade, onda normalno imate povratak na ono staro, samo u drugom pakovanju. To je ključni problem ili mesto gde treba tražiti odgovornost. Ostavimo po strani ovu vlast, ključno je da su nama prethodne vlasti koje su se samoimenovale demokratskima isporučile ovakvu situaciju, to je njihov proizvod. I dakako, ne plaćaju oni cenu, nego je plaćaju građani.

  • Leonard Cohen – Banjo

Svetlana Lukić: Drugi sagovornik u današnjoj emisiji je politikolog i docent na Fakultetu političkih nauka Vladimir Pavićević.

Vladimir Pavićević: Svakog dana čitamo razne vesti koje ostavljaju utisak potpunog haosa. I ne postoji neka ličnost koja hoće taj haos da eliminiše niti pokušaj dogovora makar oko nekih pravila. Da kažemo – evo, sad nećemo da radimo ovo, a pridržavaćemo se ovoga, pa da krenemo u neku vrstu uređivanja. E sad, od svih tih vesti, meni je posebno pažnju privukla jedna stvar, predstavljanje istraživanja koje je uradio Beogradski centar za bezbednosnu politiku, u okviru kojeg su oni pokazali da raste otpor članstvu Srbije u EU. I ne samo da raste taj otpor, nego su na osnovu egzaktnog istraživanja podataka zaključili da su najveći protivnici članstvu Srbije u EU mladi od 18 do 29 godina. I dodatno, da je svaki drugi student ili učenik protivnik procesa evropskih integracija i evropske budućnosti Srbije. Zašto je to tako?

Naravno, najveći broj komentatora taj rast otpora vezuje za ovu promenu vlasti. Evo, dokazani protivnici Evrope su sada osvojili vlast i onda se naravno širi njihov uticaj, pa se onda taj antievropski stav učvršćuje. Možda i to ima veze, ali ja mislim da ima i nekoliko drugih stvari koje su doprinele tome. Evo, na primer, od 2000. godine na vlasti su uglavnom političke stranke koje su zagovarale evropski put, čak je i DSS u jednom trenutku to zagovarala, a onda se desila promena i oni su se svojim stavovima približili Srpskoj radikalnoj stranci. Evropski put je na neki način na površinu izbacio izvesne ljude, funkcionere iz raznih vlada i predstavnike političkih stranaka koji su u javnosti i identifikovani sa tim projektom evropske budućnosti Srbije. Samim tim što su identifikovani sa tim projektom u populaciji, bilo je prirodno da i mnogi ljudi kažu – aha, dakle, taj čovek koji zagovara evropski put, on je zapravo taj model, to je ono što za mene treba da bude Evropa itd. Zatim smo vrlo brzo videli da je najveći broj tih ljudi koji su se predstavljali kao promoteri evropske integracije Srbije, istovremeno predstavlja najpotkupljivije i najkorumpiranije političare u ovoj državi. Kada mlad čovek za drugog čoveka koji je nosilac neke ideje, u ovom slučaju o evropskoj Srbiji, veže korupciju, on će lako reći – pa čekaj, zar je to taj evropski put, zar je to model koji se meni nudi. Mislim da mladi čovek zatim zaključuje sledeće – ovi ljudi nude jednu ideju, ali ja nisam za to da taj koji je toliko korumpiran da više nema uvid, niti realno sagledava razmere sopstvene korupcije, bude nosilac bilo kakvog puta. Oni su, pre svega DS i LDP, svojim delovanjem kompromitovali evropsku ideju u Srbiji i onda ne treba da se čudimo otkud sada tako snažni otpori kod mladih.

S druge strane, veliki broj političara iz prethodne vlasti je evropsku ideju poistovećivao sa količinom novca koja odande može da dođe. I onda je zapravo to vezivanje Srbije za EU bilo uslovljeno time da li će EU da šalje novac. Sada EU nema toliko novca, ona ima svoju veliku krizu. I onda čovek koji je u Srbiji navikao da mu se govori – evo, sad će da nam pomognu sa ovoliko miliona, milijardi, čuje da novca tamo više nema i kaže – pa šta će nam onda, daj da se okrenemo ka nekim prostorima koji možda mogu da pošalju više novca. Ministri koji su negovali ovakvu vrstu nastupa zapravo su toliko bili kratkovidi da su potpuno zanemarili ono što je najvažniji aspekt procesa evropske integracije Srbije, a to je dogovor da uredimo ovu našu zajednicu koja je u apsolutnom haosu, da iskoristimo to što je u jednom entitetu kao što je EU, zaista zaživeo taj koncept vladavine prava, koji će nama takođe da obezbedi neku predvidivost, neku bazičnu sigurnost. Oni su potpuno zanemarili sve vrednosne aspekte evropske ideje, a onda je građanima rečeno – to je samo novac, a novca sada nema, i građanin kaže – okej, onda nisam za to. Dakle, potpuno odsustvo i znanja i smisla za to šta ideja Evrope Srbiji danas znači.

I sa treće strane, to se i danas nastavlja – ova nova vlast nije ni po čemu različita od one stare – građanima Srbije se konstantno nameće stav da EU ima nešto protiv Srbije i da oni nas neprestano uslovljavaju. I onda se EU javlja kao neko strašilo koje stalno preti nečim, hoće nešto da nam uzme, a mi ispuštamo iz vida da sve te stvari koje bi trebalo da uradimo na putu evropske integracije imaju veze sa našim greškama koje smo uradili u prošlosti, sa našim nepristajanjem da sami pokušamo da civilizujemo odnose u ovom društvu. Naravno, neodgovornim političkim elitama je najlakše da odgovornost za lošu situaciju prebace na nekoga koji se zaista javlja sa nekim uslovima, ali videlo se da na drugi način sa nama ne može da se radi.

Postoji još jedan aspekt, a koji se tiče ovog istraživanja koje pokazuje da su mladi najveći protivnici evropske budućnosti Srbije. Ti mladi koji su starosti od 18 do 29 godina nemaju ni iskustva preterana, a ni jasna sećanja na to šta su zapravo bile devedesete. Malo stariji se dobro sećaju da su devedesete godine Srbiju učinile najudaljenijom od Evrope, nikada Srbija u svojoj istoriji nije bila toliko udaljena od evropske civilizacije kao što je bila tokom devedesetih godina. A devedesete godine obeležene su matricom rata, ratovalo se gde se želelo i gde se moglo, devedesete godine su bile ispunjene iskustvima mržnje. To je bio nepodnošljiv život, u jednom periodu nije bilo namirnica, nije imalo šta da se jede. Današnjim mladim generacijama je to iskustvo, na sreću, promaklo, pa zato u svojim razmišljanjima polaze od ovoga trenutka, a ovaj trenutak je takođe veoma loš. Kada bi recimo mladi imali priliku da malo više čitaju tekstove i analize o tome šta se dešavalo devedesetih i poredili to sa ovom situacijom, onda bi samim tim što bi Srbiju devedesetih jasno pozicionirali na suprotni kraj od evropskog, imali možda malo bolji uvid, a i mišljenje o tome šta sve članstvo u EU može da donese jednoj državi kakva je Srbija. Mislim da je to istraživanje jedan signal da se nekako svi malo uozbiljimo.

Sa druge strane, održava se ta zgodna matrica, a to je da se Srbija, eto, nalazi na toj jednoj teritoriji koja je neka vrsta graničnika, međe, na sudaru svetova, civilizacija, kultura, pa da onda sve te civilizacije i kulture imaju strašan interes da se bore za našu privrženost. Evo, sad imamo situaciju da dve žene koje predstavljaju spoljne politike dve velike sile u Beogradu ne mogu da borave duže od dva sata, da je njima dva sata dovoljno da se sretnu i sa predsednikom i premijerom i sa svima kojima treba i da im kažu šta misle o izvesnim problemima sa kojima se suočava Srbija i da gledaju odavde što pre da idu. Dakle, naša predstava o velikoj važnosti koju imamo temelji se još na srednjevekovnim mitovima o tome da je ovo kuća ni na istoku, ni na zapadu, na sred puta, da u nju udaraju svi mogući vetrovi. Dok u stvari više ne možemo da govorimo o tome da se nekakve velike sile lomataju oko toga kako bi htele da Srbiju privuku na svoju stranu. Da je Srbija toliko važna, njeni saveznici u rešavanju velikih problema bi se vrlo brzo pojavili sa konkretnim predlozima kako Srbija da ostvari svoj interes. Mi, evo, imamo apsolutno tavorenje, ne uspevamo da otkrijemo te saveznike koji bi mogli da nam pomognu da rešimo problem kako smo mi to zamislili, i nalazimo se u potpunoj nemoći da realizujemo bilo šta od toga što je naš plan. Otud smo čini mi se pogodna meta za slanje raznih ultimatuma, pritisaka, iz kojih najčešće, budući da smo nemoćni, ne možemo nikako da izađemo, i onda pokušavamo nekako da se snađemo time što u javnost šaljemo konfuzne poruke.

Evo, na primer, kosovsko pitanje. Prošla vlada nikako nije mogla da se dogovori oko toga šta je spoljna politika Srbije, pa smo imali ministra spoljnih poslova koji je odustajao i od Evrope, samo da sačuva Kosovo. Sa druge strane smo imali smirivanja tog ministra, pa i od bivšeg predsednika republike, ali to je sve bilo verbalno. A šta imamo u ovoj vladi Ivice Dačića? Imamo na primer predsednika republike Tomislava Nikolića koji se strogo drži ustava, koji isto ponavlja teritorijalni integritet Srbije, to su naše crvene linije, preko toga se ne može, ja sam branitelj ustava Srbije, naročito preambule. A onda imamo Ivicu Dačića, premijera, čoveka na najjačoj političkoj poziciji u državi, koji je spreman i da ruši taj ustav, jer on otvoreno kaže – ma kakav teritorijalni integritet, ja mislim da je podela Kosova jedino realno rešenje. I sad, na stranu da li je to realno, ali mi imamo potpuno različite poruke sa dva mesta koja su najznačajnija u državi. Zatim idu poruke koje dolaze od premijerovog prvog potpredsednika, koji svaki put kada premijer pretera u ovim razuzdanim izjavama brže bolje nastupa ili lično ili šalje neke od svojih ljudi, kao što je recimo gospođa Jadranka Joksimović, da smiruju čitavu stvar – ne, ne, ne odustajemo mi od evropskog puta, nema te stvari koja je za nas važnija. Platforma za Kosovo se po mom sudu ne skriva zato što je ona neka velika državna tajna, nego se skriva ili zato što ne postoji ili zato što svi ti ljudi koji se okupljaju tamo u kabinetu predsednika republike imaju potpuno drugačije pristupe koje nije moguće pomiriti. Mi koji tumačimo sve to što se dešava možemo samo da zaključimo da niko od onih koji upravljaju ne zna kuda ovaj brod plovi.

Postoji teza u javnosti da građanke i građani Srbije koji nisu članovi neke političke stranke, na primer DS-a ili LDP-a, i ne treba mnogo da se interesuju za dešavanja unutar tih stranaka, već da to treba prepustiti organima tih stranaka, članstvu, neka ono odluči ko će da bude novi lider DS-a, kakve će politike da se neguju itd. Međutim, ja mislim da je veoma smisleno da svi mi koji živimo u ovoj državi pratimo i komentarišemo i pokušamo da utičemo na to šta će biti ishod nekih dešavanja u DS-u, pa i u LDP-u, naročito zbog toga što su to dve političke stranke iz kojih su dolazile poruke koje su Srbiju usmeravale ka EU, u slučaju LDP-a i ka NATO. Mislim da je nužno, a ne besmisleno da mi temeljno pratimo šta se tamo dešava i da na to utičemo. Prvo, političke stranke nisu privatne kompanije koje su finansirane samo iz privatnih džepova nekih lica, nego su deo javnog dobra koji se finansira u velikoj meri iz budžeta republike Srbije, što znači da recimo za delovanje DS-a i za delovanje LDP-a ja izdvajam jedan deo svog novca. Sa druge strane, ako je DS trebalo da bude taj pokretač demokratizacijskih procesa u Srbiji, onda je nužno da oni taj model demokratije na poseban način primenjuju i unutar svoje stranačke strukture u procesu odlučivanja. Šta smo videli da postoji u DS-u u ovom periodu nakon izbora? Videli smo da se javila kompeticija za lidersko mesto u stranci. Ja mislim da je vrlo razumno sada videti šta su bili motivi te dve grupacije da krenu u tu kompeticiju. Da li su motivi bili vezani za programska opredeljenja stranke, za politike stranke, njene stavove, kadrove koji su nastupali u ime te stranke? Meni se čini da ne, to su dve grupe koje su podjednako odgovorne za kompletan nastup predstavnika DS-a u prethodnom periodu i zapravo se čitava priča oko toga ko treba da bude predsednik DS-a svela na personalnu stvar: da li će to biti Tadić zato što nam se on više sviđa, ili će to biti Đilas. Suštinskih razlika tu nema, a najbolji dokaz za to je ovo odlaganje skupštine DS-a, koja je bila zakazana za 10. novembar. Šta se desilo? U međuvremenu su te dve grupacije stupile u malo tešnji kontakt, sigurno su stigle neke ponude, druga strana je rekla – čekaj da razmislim malo o ovoj ponudi, jer ona meni lično mnogo koristi, i verovatno će se desiti neki dogovor, što znači da će DS još jednom izigrati demokratiju.

Imali smo sada i ovo pismo koje je Nenad Prokić poslao javnosti umesto govora na glavnom odboru LDP-a. On u tom pismu iznosi niz kritika i primedbi na delovanje LDP-a. Ključna je zapravo ta da unutar te stranke, koja bi trebalo da bude predvodnik modernizacijskih i demokratizacijskih procesa u Srbiji, toga nema, Prokić kaže da je to potpuno zamrlo. Stvar sa Nenadom Prokićem je što on to saopštava sa izvesnim zakašnjenjem, što je mnogim ljudima koji su bili u toj stranci ili koji su bili zainteresovani da podrže tu stranku, pa je više ne podržavaju, to postalo jasno odavno. Meni je na primer bilo jasno da LDP nema veze sa idealima i vrednostima koje promoviše još 2010. godine. Postalo mi je jasno da se odluke donose netransparentno, da ti organi o kojima je reč, kao što su glavni odbor, predsedništvo, ne igraju nikakvu ulogu, da oni služe tome da, eto, predsednik stranke održava duge govore, da mu aplaudiraju, a svaki put kada bi se neko možda i javio nešto da kaže što bi bilo suprotno onome što je dominantni stav, bio bi sprečen. Mislim da u slučaju Nenada Prokića zaista ne bi bilo ni prilike da on kaže to na glavnom odboru i da je čovek procenio da treba da se posluži jednim instrumentom koji bi trebalo svima da nam je dostupan, a to je javnost. Pazite, sada kada imate tu atmosferu netransparentnog odlučivanja, pa i finansiranja, a kad imate atmosferu da ako imate neku ideju bićete tretirani kao neka vrsta neprijatelja i opasnosti u stranci, kada imate potpunu promenu stavova i politike koja podrazumeva da smo se ušemili u taj sistem nadziranog pluralizma, kako ga ja nazivam, onda zaista imamo problem sa demokratičnošću i unutar te stranke. I meni je u tom smislu sasvim razumljiv i način i sadržaj poruke Nenada Prokića, ali bih bio mnogo radosniji da je takva vrsta kritike nastupila mnogo ranije, jer bi ovaj period do sada možda bio iskorišćen da se unutar te stranke nešto zaista i promeni.

Na izborima 2012. godine, mislim da je najbolja procena stanja političke scene u Srbiji došla upravo iz grupe belih listića, koja nije homogena, ali koja je jasno poručila da odgovornost za dolazak nekih možda i gorih ne može da bude naša, dakle, građana Srbije u ovom momentu, već onih koji su, kako se to i kaže, njima trasirali put. Što se tiče ovih izbezumljenosti novima, mislim da treba jasno pokazati da mi nismo u prilici da ponavljamo iskustva devedesetih. I ta nemogućnost ponavljanja po mom sudu vezuje se za značaj tog petooktobarskog mita. Moje je mišljenje da je nakon 5. oktobra u nekom trenutku postalo jasno i velikim srpskim nacionalistima kao što su bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, da ono što je njima verovatno najdraže u životu, a to je vlast, nije moguće osvojiti a da se nekako ne usmere i ka toj zapadnjačkoj Srbiji, odnosno evropskoj Srbiji. Efekat 5. oktobra sada je kod njih veoma vidljiv, najvidljiviji je u slučaju Aleksandra Vučića koji je meni zanimljiv iz jednog drugog promišljanja. Zamislimo samo šta je sve negativno i loše morala da uradi DS, LDP, SDU, SDP Rasima Ljajića, LSV i druge stranke koje smo mi po inerciji svrstavali u evropski blok, pa da u 2012. godini mnogo jači Evropejac od njih bude Aleksandar Vučić. Šta se u DS-u dešava pa da promišljaju kako je do toga došlo, meni izgleda – ništa. I dok se tamo ništa ne dešava ostaje da se uzdamo u reč Aleksandra Vučića da će zaista da vodi borbu protiv korupcije, da će da nas usmerava ka Evropi, jer druge mehanizme u smislu delovanja političkih stranaka nema.

Postoje dve stvari koje vidim kao najavu neke vrste optimizma. Jedna je ta grupacija belih listića, koja je po mom sudu stvarno otkrila da u Srbiji postoje veoma jake nepotkupljive intelektualne grupe i da one neće da navijaju za bilo koga, nego će procenjivati šta je interes građana i u skladu sa tim nastupati. I ja mislim da je to velika stvar, stvarno nešto afirmativno, vrlo pozitivno što nam se desilo. To je jedno naše postignuće. Sa druge strane, možda treba sada više razmišljati o tome da li postoji mogućnost i da li uopšte treba u ovakvim uslovima pokušati da se ta energija i znanje koje je okupljeno oko belih listića i njihove snage možda dodatno politički artikuliše i kroz razmišljanje o davanju podrške nekoj stranci ili osnivanju neke stranke itd. Problem je što takve artikulacije sada nema, jedino što se nagoveštava jeste aktivnost Zorana Živkovića. I ako bi pokušao, ako bi predstavio plan koji bi zaista odgovorio na ono što su uputi belih listića, da bi možda trebalo da razmišljamo o tome da li toj vrsti inicijative treba dati podršku.

Svetlana Lukić: Ja se pozivam na ono što si ti govorio, ne samo u ovom intervjuu nego i ranije, a to je da je politički sistem, izborni sistem, način na koji se stranke finansiraju takav da je to kao jedan kalup, jedna mašina u koju šta god da ubaciš izađe naopako. Ukoliko se sve te okolnosti ne promene, neka nova stranka prosto po definiciji mora da postane deo te igre.

Vladimir Pavićević: Da, e sad, šta još postoji kao mogućnost? Zapravo je pitanje kako sad mi koji smo prozreli sve ovo, kako mi možemo da nastupimo, a da se nešto promeni. Evo, recimo ako bi se taj Zoran Živković javio da sada nešto pokrene, možda bi najbolji način njegovog nastupa bio upravo iniciranje promena u tim najproblematičnijim tačkama našeg izbornog i političkog sistema. Pa da vidimo da je to neka politička stranka koja nema nameru da se pozicionira u tom klubu koji je već napravljen, nego da hoće i u nekim teškim okolnostima koje za nju nisu povoljne, u kojima protiv sebe ima sve druge, da animira jedan deo građanstva, da ga mobiliše kako bi se preko delovanja te stranke došlo do nečega. Ja ne tvrdim da to garantuje uspeh, ali možda da razmišljamo i o tome da li je to model delovanja koji bi mogao da dovede do promene, iako uopšte nisam siguran oko te stvari.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik u kome ste slušali Miroslava Hadžića i Vladimira Pavićevića. Pre nego što se odjavimo htele smo da vas zamolimo da se sa nama uključite u jednu humanitarnu akciju. Naime, na Filozofskom fakultetu u Beogradu će 5. i 6. novembra, u ponedeljak i utorak, od 14 do 17 sati biti prikupljana pomoć za korisnike Psihijatrijske bolnice u Padinskoj Skeli. Pomoć će se prikupljati u kabinetu 209 na drugom spratu Filozofskog fakulteta. Korisnicima Psihijatrijske bolnice u Padinskoj Skeli su najpotrebniji garderoba, obuća, sredstva za održavanje lične higijene, ali i materijali za radnu terapiju, kao što su boje, ukrasni papiri, društvene igre, sve ono što predstavlja deo rehabilitacije tih ljudi. Sve detalje možete saznati na našem sajtu pescanik.net. Hvala vam unapred i možda ćemo se sresti u kabinetu 209 Filozofskog fakulteta, a ko zna, možda jednog dana i u Padinskoj Skeli. Pozdravljaju vas i zahvaljuju se na pažnji Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

 
Emisija Peščanik, 02.11.2012.

Peščanik.net, 05.11.2012.