Američki časopis Fortune je 25. marta na prvo mesto svoje liste: Worlds 50 Greatest Leaders (50 superlidera) svrstao Papu Franciska – Bergolja. Desilo se to samo tri dana posle Papine žestoke osude mafije i dva dana pre nego što je italijanskim političarima stavio do znanja da spadaju u istu političku kaljugu kao i oni koji su prodali Hrista. Iza blagog i vedrog osmeha na njegovom licu krije se žestok, koncentrisan i odlučan političar. On, prema ciničnoj Staljinovoj doskočici, nema divizije, ali nepojmljivo za staljiniste, ima ogromnu moralnu snagu i sve veći uticaj širom planete. Kad bi nekim slučajem Papa Francisko uz mnoštvo drugih priznanja dobio Oskara, nagradu američke Akademije za film, mislim da bi se malo ko iznenadio. Zamislite ga samo u filmu Sister Act uz one gospele, kalambure i trijumf normalnosti. Ubeđen sam da bi on bledo zamišljenu ulogu Pape pretvorio u trijumf glume, vere, simpatija. On jedostavno ume sve čega se prihvati.

Kada je aprila 2005. biran 265. Papa i kad se među kandidatima našao i kardinal Bergoljo, njegova reakcija je bila odustajanje od kandidature „jer još nije zreo za tu ulogu“. Narednih osam godina iskoristio je da „sazri“, da napravi plan šta i kako treba menjati u Vatikanu. Jedan od prvih poslova, kada je izabran i kada je izabrao sebi ime prema Sv. Francisku iz Asizija – uzora skromnosti i ljubavi prema „poslednjima“ – bio je da rasturi dotadašnju vlast korumpiranih kardinala, oduzimajući im iz ruku moć novca – vatikansku banku IOR, koja nije bila gadljiva ni na pare mafije. Prebacio je banku u ruke civilnih finansijskih stručnjaka, jer pare valja imati. Ni Bog ih ne poklanja. Posao je sproveo temeljito, uključiv i uklanjanje crkvenih velikodostojnika koji su se bavili biznisom više nego verom, ne samo u Vatikanu nego od Slovenije do Nigerije. Proklamovao je „lepu i siromašnu“ crkvu poštenja i služenja siromašnima, što dalje od vlasti.

Enciklika Eugenii Gaudium u kojoj je Franciskov politički program (novembra 2013.) kaže: „novac treba da služi, a ne da upravlja“. Time je kompaktirao front protivnika od američke bogate desnice do nekih sveštenika i naglašene levice. Udarnu pesnicu čine politički komentator Raš Limbo (Rush Libough) čije emisije prati preko 20 miliona Amerikanaca i Horacio Verbicki (Verbitsky) „Arhiepiskop“ žestokih Papinih kritičara iz Buenos Airesa. Prvi ga naziva marksistom, hipokritom koji „ne zna šta govori kad pominje idolatriju novca i tiraniju kapitalizma“, njegovu encikliku novim „komunističkim manifestom“. Drugi, pisac, levičar koji Papu Franciska – Bergolju smatra „desničarskim populistom“ i u intervjuu na Sky TV (15.03.2013.) izjavljuje: „Mogu reći da je Bergoljo lažov…“ to dokumentuje tvrdnjom kako Bergoljo negira da je Vatikan znao za nedela u Argentini u vreme diktature. Kao i svojim otkrićima uloge Bergolja tokom 1999. godine. Naime, dvojica sveštenika Orlando Jorio (Yorio) i Franc Halik (Jalic) nakon izlaska na slobodu smatrali su da ih je Bergoljo denuncirao vojnoj hunti da su krili gerilce.[1] Navodi takođe da je to Halik ponavljao više puta u „porodičnom krugu“, ali da je kasnije odustao od tih otužbi i „spalio sve dokumente iz tog vremena“.

Najnovija dva Franciskova ataka – na mafiju i političare – ojačaće front protiv njega i prisetiti vatikanske mračnjake na tradiciju uklanjanja nepoželjnih Papa kukutom i drugim definitivnim preparatima. Nije Francisko prvi koji je pozvao mafijaše da se pokaju. Učinio je to još 1993. godine Jovan Pavle II – prisnije Vojtila. Francisko je otišao dalje – obratio se i rodbini mafijaša i onima koji sarađuju sa njima, stavljajući i njima do znanja da će završiti u paklu: „Novac koji imate, a potiče iz prljavih poslova i kriminala je krvav novac i nećete ga poneti na drugi svet“. Rečeno je to u kontekstu poziva sveštenicima da se odupru mafiji i stanu na stranu ugroženih i zakona. Misu na kojoj je to rekao služio je zajedno sa neumornim don Luiđi Ćotijem, „uličnim“ sveštenikom, koji je ceo svoj život posvetio pomaganju rodbini žrtava mafije. Bilo je to priznanje ne samo don Luiđiju, nego svim „uličnim“ sveštenicima, na najnižoj skali crkvene hijerarhije, koji čak nemaju ni svoju crkvicu i dijecezu, nego idu od jednog do drugog paćenika i nesebično pomažu. Desetak takvih je mafija poubijala.

Valja imati u vidu da su katolička crkvena hijerarhija i mafija u vekovnoj sprezi. Mafijaški bosovi sebe vide kao Hrista, „jer na svoju savest primaju patnju, greh i krivicu za dela onih kojima komanduju“, kako definiše Roberto Saviano, pisac i najtemeljitiji kritičar mafije, koji od kada je objavio knjigu „Gomora“ živi pod stalnom zaštitom policije. On navodi da se krvlju začinjeni ritual pristupanja mafiji u Kalabriji sprovodi pod ikonom Arhanđela Mihajla – zaštitnika! Mafijaši su najreligioznija skupina ljudi. Oni teški zlatni krstovi oko njihovih vratova jesu simbol bogatstva, ali još više vere da im to Bog neće zaboraviti kad se pred njim nađu. Ako crkva, kako Papa obećava, krene u otvoreni sukob sa mafijom, njeni bosovi zaista imaju razloga za uznemirenost, jer popovi znaju mnogo više nego policija.

Kao da papi Francisku sve to nije bilo dosta, nego je 27. marta održao Jutarnju misu (Messa mattutina) za koju je poslao pozivnice svim poslanicima i senatorima italijanskog parlamenta. Običaj je da Pape povremeno na takve mise pozivaju političare, privrednike i druge uticajne društvene kategorije. Papa Francisko kao da se sinhronizovao sa novim, mladim i energičnim premijerom Rencijem u nameri da zameni staru političku elitu novim, još uvek poštenijim i odgovornijim snagama. Istina, svoju propoved uvio je u istorijski kontekst Hristovog vremena, ali sa nedvosmislenom namerom da se istorija shvati kao sadašnjost, akcentujući posebno one delove koji dovode do degradacije zajednice. Prisustvovala su 492 parlamentarca, kao na sednici oba doma, uz 9 ministara i 19 podsekretara… Malo ko je, sem ultralevičara, imao hrabrosti da izostane. Papa im je govorio kako se „u doba Hrista upravljačka klasa odvojila od naroda, napustila ga, postala nesposobna za drugo sem da sledi svoju ideologiju, svoje lične interese i srlja u korupciju… moramo reći NE korupciji, partijskim interesima, pogrešnom putu, ’doktorima moranja’ – zato molim Gospoda da raste broj političara sposobnih da uđu u dijalog koji će voditi dobru i ojačati korenove otpora nedaćama našeg vremena… unazađena je politika, koja bi morala biti jedna od najdragocenijih formi dobrote, jer teži opštem dobru.“

U pomenutoj encikliki Evangelii Gaudium Francisko je političarima još direktnije rekao da „ne možemo više verovati slepim snagama i nevidljivoj ruci tržišta“. Kasnije je to obrazlagao rečima: „Ekonomija se ne može više oslanjati na lekove koji postaju otrov, kao kad pokušava da poveća prihode umanjujući tržište rada, isključujući mnoštvo ljudi iz dostojanstvenog života“. Ni Papa, ni nobelovci Krugman i Stiglic nemaju divizije, ali imaju razum i autoritet koji će kad-tad dovesti do promena.

Novine pišu da je Papa redovno obavešten o toku tajnih pregovora između SAD i Rusije oko Ukrajine. Biće da autoritet ne mora da se zasniva samo na divizijama.

Biznis i finansije, 31.03.2014.

Peščanik.net, 01.04.2014.

———–    

  1. Podaci iz intervjua Verbickog, i njegovog autorskog teksta u italijanskom listu “Il Fatto Quotidiano“. ↑

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Milutin Mitrović

Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)

Author: Milutin Mitrović

Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.